Roman „Ukradeni bog“, Nemanje D. Pavlovića je druga knjiga u našoj ediciji „Zov heroja” koju vam ovom prilikom predstavlja Udruženje „Autostoperski vodič kroz fantastiku“ u okviru svog neprofitnog angažmana na promociji i podršci mladim, neafirmisanim autorima. Upoznajte se sa time šta vas očekuje u ovom romanu kroz predgovor Miloša Mihailovića i odlomak po izboru autora.
Luckasta lucidnost Nemanje D. Pavlovića
Epska fantastika je termin koji se na našem govornom području koristi za opisivanje čitavog niza ostvarenja iz donekle različitih podžanrova fantastike, neobuhvaćenih postojećim nazivljem. Samim tim što zahvata toliki raspon književnih dela umnogome različitih osobina, ovaj krovni termin nužno sa sobom povlači neodređenosti i nejasnoće. Šta je to zapravo epska fantastika?, zapitao se svako od nas. I to sa pravom: nijedan domaći izvor neće nam ponuditi nedvosmislen odgovor.
Pod takvim okolnostima, često ćemo zateći sebe kako preko imena pokušavamo iznaći ispravnu definiciju. Dvočlana sintagma epska fantastika govori da je u pitanju fantastika definisana ključnom osobinom – epska. Nastavimo li sa ovakvom laičkom analizom, bićemo preplavljeni čitavim nizom asocijacija koje budi pomen epskog: objektivnost, širina, ozbiljnost pripovedanja; pored toga, velike su šanse da će nam se u glavama pojaviti ikonografija evropskog srednjeg veka.
Onaj ko sa takvim očekivanjima pristupi Pavlovićevom romanu doživeće veliko iznenađenje. Za razliku od jezgrovitosti i melanholije Mesečevog ratnika, prethodnog romana iz ove edicije, Ukradeni bog nudi nam razigran stil i raskošnu paletu boja. Nemanjin svet vrca magijom i svetlošću, pleni istovremenom lucidnošću i luckastošću; epskog u najbanalnijem smislu te reči nema. Iako piše roman, koji pripada epici kao rodu, autor nije istinski epičar: umesto toga, njegovo pisanje je duboko protkano lirikom, a u romanu su zastupljene i brojne poetske vinjete.
Najveći kvalitet Ukradenog boga bez ikakve sumnje leži u Pavlovićevom stilu, ali luckasta lucidnost ne završava se tu; čitavo delo protkano je njome. Autor svesno bira da napusti utabane staze, da na već rešene probleme ponudi nove odgovore, koji možda nisu najbolji, ali su zato – iščašeni i oso- beni. To, međutim, ne znači da je njegovo pisanje neozbiljno. Naprotiv. Nemanjina zrelost se ne ogleda u pesimizmu, krvoproliću i realističkom prikazivanju; odlučio se za jedan drugačiji put, za sanjalačku uobrazilju dovoljno duboku da zaprema život sam.
Zametak priče o Euronu, koja je nastajala organski, razlistavajući se i bokoreći, obrazovao se u autorovom dečaštvu i srednjoškolskim danima; vremenom, razvio se u prolog jednog drugog ostvarenja, i na kraju – u zaseban roman, plod dugogodišnjeg rada i osluškivanja snova. Taj zapis Nemanjinog srca sada držite u svojim rukama. Budite svesni njegove dragocenosti; ne samo da čitate roman koji izmiče definicijama, koji donosi nešto novo na srpsku književnu scenu, već i ogledalo u koje, poput Landorovih nevesta, hvatate zvezde piščeve duše.
Miloš Mihailović
(odlomak iz romana)
Usta utonuše jedna u druga. Udovi se zamrsiše. Svet je eksplodirao u boji ćebeta prošaranog zlatnim zvezdama. Vreme je nestalo. Ne zna se koliko je toplih uzdaha stopilo i koliko se znoja razmenilo u slatkom potiranju kože, kada je Reno nestala. Nestala je unutrašnjost kapelice. Vindrijan je postao senka ljubičaste kose sa osećajem vreline, stvarnost izmaglica; iščezli su, a vizija se uzdigla kao jedina opipljiva bit u tkanju vremena.
***
Reno je neko vreme pokušala da shvati gde je. Prva misao joj je bila: ovo nije moje telo. Nalazila se u muškom telu i nije imala vlast nad njim. Neka snažna sila ga je pokretala. Osećala je tamu u venama tog stvora. Bila je zatočena u njegovom umu, ograničena osetima. Čuje, vidi i oseća bol. Vrištala je u tuđem umu, nemoćna da se otrgne. Ako je moguće da tama teče kroz krvotok, onda je tekla i kroz ovog stvora. Osećala je još jednu dušu zatočenu pored sebe, potisnutu i skrajnutu, skrivenu pod olujom bola i užasa. Reno je kroz oči tog stvora gledala u neku bitku. Vodila se negde na Ori-putu.
Iako je Renoino novo telo imalo zaprepašćujuće dobar vid, nije mogla da odredi koja je noć zbog magle i oblaka. Vatre su gorele svuda oko njih. Maske su se borile sa ljudima. Videla je moć kako seva sa svih strana. Stvor se borio sa hel-čovekom crvene kose, lomio mu je mač i pokušavao da ga se dočepa. Hel-čovek se branio kako je znao, udarao je stvora u kom je bila Reno, skakao unazad kad bi zamahnuo. Pokreti su bili toliko brzi da bi se mutili pred ljudskim okom, znala je Reno, iako je ona mogla da isprati sve. Oko mladića crvene kose blistali su svi magijski svetovi. Dečko je sirovom magijom nasrtao na stvora.
Telo u kom se Reno nalazila bilo je dovoljno otporno na magiju i svaka povreda se brzo zaceljivala. Crvenokosi je skočio nekoliko stopa uvis, a Renostvor poleteo za njim. Mladić se spremao da ga udari nogom i odbije, ali je ovaj bio brži. Snažna pesnica se zarila hel-čoveku u grudi i ovaj je poleteo još više, a zatim se sjuri ka zemlji. Renostvor se dočekao na travu, ulubljujući tle zbog visine sa koje je pao. Nedugo zatim, telo crvenokosog mladića tresnulo je o meko tle uz tup zvuk. Reno je negde unutra vrištala. Mladićevo telo je beživotno ležalo u neprirodnom položaju, a magijski svetovi oko njega se ugasiše.
Renostvor se okrenuo ka nekome drugom. Nekome ko mu i jeste bio cilj, znala je Reno osetivši naredbu u venama. Hel-čovek je bio samo smetnja. Dok su se svuda okolo razlegli urlici, psovke i molitve, Renostvor je lagano krenuo ka jednom drugom mladiću. Biće pored Reno se trzalo zračeći beznadežnim strahom, pokušavalo da preuzme kontrolu nad telom, kao da mu nije bila jasna nemogućnost toga.
Mladić smeđe kose i tamnih sanjivih očiju, stajao je pogrbljeno, stisnutih pesnica, kao da se bori sam sa sobom. Snažna četvrtasta vilica bila je stisnuta dok je optužujuće gledao u Renostvora. Reno nije znala kako, ali jeste videla Ang kako se širi oko tog mladića.
„Rekli su mi da si unutra“, reče mladić drhtavo.
Renostvor nije odgovorio.
„Aron mi je rekao da ne možeš živ da se oslobodiš. Jedini izlaz je uništenje tog tela“, nastavio je mladić, ne obazirući se na Renostvora, koji mu je prišao na dohvat ruke, a onda stao.
Reno je jasno videla niti Anga koje su bile povezane sa oblacima. Izgledalo je kao da ih mladić pokreće, kao da priprema oluju. Ako je smrt jedini izlaz, onda želim da umrem, pomislila je Reno bolno.
Renostvor hitro diže ruku, grabeći mladića za vrat i lagano stežući dok se urlik groma prolomio oko njih. Ne! Vrisnuše dva glasa u tom telu. Jedan je bio njen, a drugi muški. Um zatočen pokraj njenog se trže, urlao je od bola i naprezanja. Renostvor na tren popusti stisak, a onda naredba u njegovoj krvi ponovo preuze vlast. Jone! Jone, oprosti mi! Ne mogu ništa više da uradim!, čula je Reno muški glas i pogledala u ljubičasto lice mladića iz kog je isticao život.
Grom puče i Renostvor pusti mladića, dok je svet postajao bela svetlost. Goreo je. Bolelo je. Urlao je. Okovi su lagano popuštali, dok se telo stvora pretvaralo u pepeo. Munja ga je udarila u leđa, potiskujući ga na zemlju, a mladić je odleteo nekuda u stranu. Slobodna sam, pomisli, osećajući da joj se duša uzdiže na nebo. A onda njena misao udari u zid, mek, ali nepropustan poput mešine. Reno je ostala vezana za onu dušu u stvoru. Duša, oslobođena okova krvi, vinula se u obilazak svetova. Postala je ptica zlatnog perja. žar-ptica. Nadletala je ljude koji su joj nekada bili prijatelji, shvatila je Reno. Ptica bi ih pozdravila pa otišla dalje. Bila je ovo drugačija vizija od one koju je doživela prve bračne noći. Reno se upinjala da vidi sve predele kroz koje su prošli, ali neki su se uporno krili.
Vinuli su se negde preko mora na drugi kontinent, ali Reno nije mogla da vidi ništa osim plave svetlosti i bezuslovne ljubavi kojom je ptica blistala dok je pozdravljala nekog dole na tlu. Reno se prepustila i stopila sa mislima ptice, puštajući da je njena misao vodi. Postala je neko drugi, nešto drugo.
Vatrena krila buknula su, noseći je ka jednoj dalekoj misli, negde u budućnost. Ptica je preletala mesta skrivena od njenog pogleda, događaje koji se još nisu desili, događaje koji će se možda desiti i događaje koji moraju da se dese. Naposletku, stigla je do svoje obećane zemlje, ali u jednom drugom vremenu. Videla je mladića ljubičaste kose kako plače u naručju jedne hele. Njena koža bila je tamno zelena, oči su joj bile crne a kosa ametistna, poput kose njenog sina, poput jorgovana u proleće.
„Da nisi pomogao Euronu, možda nikada ne bih čula tvoj poziv. Da te demon nije povredio, nikada se ne bih probudila.“
Ptica je znala da sluša nešto što ne treba da čuje. Zakliktala je grleno pozdravljajući prijateljstvo. Vindrijan se okrenuo i nasmejao znalački. Dok je ptica okretala svoju misao do nje dopre glas:
„Počinješ da učiš kako razmišljaju hel-ljudi.“
Reno nešto otrgnu od ptice i nepoznata sila je odvuče u mrak. Nije se opirala, pustila je da je tama vuče ka dnu, ako dno uopšte postoji. Mrak je progutao njen pogled na pticu vatrenih i zlatnih krila; mrak je zaglušio njen sluh, mrak je zatomio njen bol, mrak je upio njenu misao.
Pre nego što je ništavilo preplavilo sve, nepoznati, veličanstveni glasovi uzdigli su se iznad svega. Reno nije mogla drugačije da ih pojmi osim kao glasove bogova, glasove vizije:
Plava zvezdo, zvezda ćeš na kraju biti!
Čuvaj ga!
Svetlom ćeš mu tamu prekriti.
Navodi ga!
I štiti ga ćutanjem.
Jer samo tako vas čeka obećana sudbina
Van vremena.
Tama. Trgla se i pala sa kreveta, Vindrijanove snažne ruke je obuhvatiše u topli zagrljaj. Njegovo telo joj je pružilo utehu dok je pokušavala da se privikne na stvarnost. Dugo su ćutali zagrljeni na podu, dok je kapelicu lagano obasjavala svetlost zore. Neke sveće su se ugasile. Spolja su se čuli prigušeni koraci ljudi koji su započinjali novi dan. Konačno je potpuno došla sebi. „Odgovor koji tražiš ima ime. Zove se Euron“, reče dok je padala u san, potpuno iscrpljena.
