Kada je ovog vikenda odjeknula vest da su Tolkinovi naslednici postigli dogovor sa Varner Braders (Warner Brothers) o snimanju serije prema Tolkinovim romanima „Gospodar prstenova“ i „Hobit“, svet je za ljubitelje fantastike gotovo stao. Inicijalno ushićenje, radost i uzbuđenje o svemu onome šta bismo mogli da vidimo su ubrzo zamenili zbunjenost i radoznalost, da bi kada se sve sleglo, usledio apsolutni užas i neverica. Jer, prema svemu onome što se dešava, jedno od najcenjenijih i najuticajnijih dela moderne fantastike će postati predmet koji će nečija pohlepa i dobra stara holivudska mašinerija raščerupati.
Malo je stvari jasno o tome šta se zapravo desilo i kako je do ovog dogovora došlo. I vrapcima je više poznato koliko se Kristoferu Tolkinu smučilo Džeksonovo skrnavljenje opusa njegovog oca. Tri zasebne parnice koje su Tolkinovi naslednici vodili protiv producenatskih kuća završavale su se privatnim dogovorima o kojima je javnost malo znala. Međutim, čini se da je Kristoferu Tolkinu dosadilo da se na delo njegovog oca gleda kroz prizmu Džeksonove estetike, pa je odučio da napravi dogovor koji je, da budemo iskreni, zaista bizaran.
Prema svemu sudeći, Tolkinovi naslednici (ili, tačnije, Sol Zentzova Middle-Earth Enterprajzis koja poseduje prava na adaptaciju „Gospodara“ i „Hobita“ još od šezdesetih godina prošlog veka) i Varner Bros su odlučili da skrajnu svoje bivše razmirice i krenu sa produkcijom serije koja će se, pazite sada, isključivo baviti „Gospodarem prstenova“ i „Hobitom“. Dakle, dogovor koji je napravljen je samo za ova dva romana, i svakako ne uključuje ono čemu su se, na prvi pogled, mnogi nadali – „Silmarilion“, „Nezavršene priče“ ili pak „Decu Hurinovu“. Cena za prava ovog projekta, dakle svota koju će neki TV studio morati da iskešira je, perverzno visokih 200 miliona dolara, uz pravnu obavezu da se snima serija čija bi sezona koštala između 100 i 150 miliona dolara. Ukoliko se ovo ostvari i neki studio pristane na ove uslove, TV serija rađena po Tolkinovim romanima bi postala najskuplji televizijski projekat svih vremena. I to ne sa malom razlikom.
Imajući u vidu ove cifre, samo su tri studija u opticaju – HBO, Netfliks i Amazon. HBO svakako nije u igri, baveći se poslednjom sezonom „Igre prestola“ kao i svim spinofovima koje pripremaju. Netfliks je, ukidanjem „Marka Pola“, „Sense8“ i preorganizacijom dogovora sa Marvelom, stavio na znanje da su postali malo osvešćeniji o trošenju novca na serije. I tu je upao Amazon. Džef Bezos, direktor Amazona, je već izjavio da je Amazon u potrazi za „svojom Igrom prestola“ i prema nekim izvorima, lično je uključen u pregovore sa Tolkinovim naslednicima i Varener Braders. Bezos, za koga je već poznato da je ljubitelj epske i naučne fantastike, je bio neko za koga se opravdano sumnjalo da će udomiti Sonijevu adaptaciju „Točka vremena“. Ukoliko se ispostavi da Bezos zaista planira da dovede hobite i vilovnjake na Amazon, to bi svakako značilo i da je Sonijev projekat adaptacije „Točka vremena“ u ozbiljnom problemu. Nažalost, kao i uvek, dok jednome ne smrkne, drugome ne svane.
E, tako stoje stvari. Pa, u čemu je problem? Zašto je TV adaptacija „Gospodara prstenova“, toliko voljenog i uticajnog serijala, loša ideja? Pre svega, treba li podsetiti da je „Bitka Pet Armija“ završila trilogiju „Hobit“ pre samo 3 godine? Ili pak na uticaj koji je Džeksonova originalna trilogija imala na sam žanr? Čak i 14 godina nakon premijere „Povratka Kralja“, trilogija ostaje kao relevantna tačka u istoriji holivudske kinematografije. Ne samo da je „Povratak kralja“ bio tek drugi film koji je prešao zaradu od milijardu dolara na blagajnama širom sveta, već je trilogija uspela da pokupi 17 Oskara. Sveprisutnost „Gospodara prstenova“ i kultni uticaj trilogije se može meriti samo sa uticajem koji imaju „Hari Poter“ i „Ratovi Zvezda“. Stoga je zaista čudno da bi bilo ko uložio tolike svote novca kada je sećanje na prvu adaptaciju toliko živo.
A da se razumemo, ono jeste itekako živo. Iako je Džeksonova verzija „Gospodara prstenova“ imala dosta problema, od korišćenja CGI do nedostatka sadržine i suštine Tolkinovog romana, ne može se osporiti veličanstvenost kinematografskog produkta. Svaki detalj, od kostima do same estetike raznih rasa, preko scenografije, je toliko utkano u umove svih onih koji su gledali trilogiju. A onda je tu i fenomenalna postavka. Ko može nadmašiti Gandalfa Ser Ijana Mekelena (Sir Ian McKellen) ili dostojanstvo, glas i harizmu pokojnog Ser Kristofera Lija (Sir Christopher Lee). Vigo Mortensen je briljirao kao Aragorn, postavivši standarde za sve ostale heroje, a Kejt Blančet je bila gotovo nestvarno briljantna kao Galadrijela. Setimo se samo zabavnih replika Džona Riza Dejvisa ili Legolasove plave kose koja je proslavila Orlanda Bluma. Toliko detalja, toliko delova slagalice koji su se pre 20 godina sklapali kako bi nešto izuzetno bilo predstavljeno publici je teško ponoviti. Posebno ne nakon tako malo vremena od prvobitnog projekta.
Šta se tačno želi postići ovim projektom nije najjasnije. Da li je to želja da se napravi nešto novo, bliskije Tolkinovom peru? Sasvim moguće. Ali koliko i kako će se moderna holivudska produkcija uklopiti sa Tolkinom, to je veliko pitanje. Da li je samo novac u pitanju? Šta god da je, čini se da smo krenuli unazad. Jer, ako je „Igra prestola“ bila predstavljena vlasnicima HBO kao „Sopranovi u Srednjoj zemlji“, kako smo, za ime svih Valara, došli do toga da „Gospodar prstenova“ bude „nova Igra prestola“?
Holivudu ponestaje ideja, a ovo priča je gotovo fantastičan primer toga. Nažalost, ukoliko ovo uspe da ugrozi adaptaciju „Točka vremena“, da li smo krenuli napred, ili se vratili na 1999. godinu? Ali, kada smo mogli da progutamo „Buđenje Sile“ kao „nov“, valjda nam ni ovo neće biti tako strašno. Ali jeste tužno.
Na kuku i motiku narod da se digne !