Skinuli su ga sa konopca poluživog. Nekolicini snimatelja, koji nisu pušteni u prostoriju već su snimali kroz otvorena vrata, bilo je dopušteno da u informativnim emisijama pokažu snimak njegovih nogu koje se klate. Zvanična informacija bila je da je preminuo izvršivši samoubistvo vešanjem; nije bilo teško plasirati je, jer je pravu istinu znalo tek dvoje, troje poverljivih ljudi. Pred snimateljima su odmah nakon prvog minuta snimanja zalupljena vrata, a potom su, uprkos otporu koji su pružali, rasterani, „da bi se istraga sprovela kako valja“. Poslušali su; njihov svet je počivao na disciplini.
Upravo taj jedan, čije su se noge potom u svim vestima klatile nekoliko dana, bio je jedini koji je uspeo, desetinama godina unazad, da privremeno naruši savršeni poredak. Nisu znali ni njegovo pravo ime. Bio je drugačiji. Doveden je kao eksperiment, ili možda eksponat, iz prostora na Zemlji koji su odavno odbacili i prepustili poslednjim grupicama divljačkih plemena. Samo njihova najobičnija radoznalost bez imalo empatije, učestvovala je danima u njegovim pokušajima približavanja dva sveta. Bili su to jalovi pokušaji. Konačno, pobesneo je, nasrnuo na masu, počeo da izvrće nameštaj…
Otkopali su me nakon tri dana. Tri dana sam uzaludno prolazio vlažnim hodnicima pipajući mokre zidove. Nije bilo svetlosti; samo miris mokre zemlje i kamena. Žedan. Da je potrajalo još malo, oči ne bi bile u stanju da odgovore na svetlo. Tri dana – tako su mi rekli kad sam izašao, modar i drhtav, mlitavog mesa koje već ne prepoznaje kao svoj ovaj oslabljeni kostur. Cičali su od oduševljenja; dlanovima sam pritiskao uši. Treptao sam, svetlost mi je bola oči. Probao sam da se svijem u klupko. Ne, nisam hteo natrag pod zemlju, hteo sam da se sklone, naprave malo prostora, ućute. Jednog među njima grlili su i padali pred njim na kolena. Neko mi je dodao vodu –blagoslov toj ruci. Bila je mlaka, dugo je stajala na suncu. Ispio sam, a deo kože sa usnice ostao je na obodu krčaga.
Sutradan sam dugo sedeo pred kolibom, ne prepoznajući ljude koji su me zvali imenom, ni žene koje su me negovale plačući – zar ni sestre ne poznaješ? Čim sam mogao na noge, krenuo sam na put. Spakovale su mi malo hleba, nekoliko maslina i urmi, i vrč sa vodom. Ne znajući na koju ću stranu, krenuo sam ka zapadu, mahinalno, prateći sunce na zalasku. Nisam razmišljao kuda ću; samo da krenem, da se udaljim. Svuda po telu i dalje su, samo malo bleđi, stajali modri pečati, a ponegde se i ljuštila koža. Ogrnuo sam tuniku sa kapuljačom, pomalo iscepanu i krpljenu na mestima, iako je bilo toplo. Nisam želeo da se usput ljudi plaše, ni da me kamenuju dok prolazim…
Kada se malo oporavio, Upravljač je naredio da mu nameste sobu tik do njegove, u velikoj rezidenciji koja je bila i upravljačka zgrada i njegov dom. Posetio ga je nakon desetak dana, u kojima je jednoj medicinskoj sestri i jednom poslužitelju bilo zabranjeno da sa njim razgovaraju, ne bi li se dobro uželeo tople ljudske reči. Nije bio prvi put da su razgovarali. Možda i nisu bili neprijatelji; Upravljač nije izmislio Sistem, on mu je samo služio, uzimajući, kao inteligentan i obrazovan čovek, sve što je mogao sebi da prigrabi. Sistem je funkcionisao (gotovo) bez greške; u svom domu Upravljač je, kao uostalom i bilo gde drugde, bio potpuno bezbedan i osećao se dobro. Ponekad mu je možda nedostajalo malo uzbuđenja. Tražio je novine, izazove kojima bi se bavio njegov intelekt. Nije smeo da ih proizvodi – to bi narušilo Sistem.
Kada je D. stao na noge, počeli su da ga dovode kod njega posle doručka, na neku vrstu obaveznog druženja. D. se u početku držao gordo, nije hteo da govori. Onda je Upravljač, da bi ga raskravio, otvorio sef u kome su se čuvale zabranjene knjige. Dao mu je prvu koja mu je došla pod ruku. Na plavim, tvrdim koricama, zlatnim je slovima pisalo samo „Knjiga“.
Kada su me skinuli s konopca, još uvek su govorili o tome kako sam izdao. Nisam mogao da se branim. Pričali su da sam dobio što sam i zaslužio. Prodao sam onog kog sam najviše voleo, u kog sam polagao sve svoje nade. Samo najgori mogu tako nešto uraditi; samo đavo na taj je način izdao svoga Stvoritelja.
Nema milosti za izdajnika.
Kod mene nisu našli novac; davno sam ga bacio. Novac ne znači ništa. Oni kojima se lepi za prste ne posežu za konopcem. Nisam to mogao da kažem; likujući, vukli su moje telo preko kamenitog tla, sve do sela. Potom su se nad njim okupljali, pljuvali po njemu, udarali ga, nazivajući me najpogrdnijim rečima. Kad su me bacili u jamu i zatrpali, osetio sam olakšanje. Mislio sam da će konačno utrnuti i misao, da će nastupiti žuđeno Ništa.
Prevario sam se.
Plava knjiga je konačno unela nešto živosti u D.-ov duh. Nije je razumeo. Pomalo je, u nekim delovima, nalikovala na bajke koje je njegovo pleme ritualno prepričavalo u tačno utvrđenom redosledu, određenih dana koji su tome bili namenjeni. Duša mu je poskočila od tog sećanja. Setio se kako su, razjareni njegovim postupcima pre onog čina, Novi Ljudi vikali da treba benzinom politi i zapaliti te divlje predele odakle dolaze TAKVI kao on. Njegova agresija na njihove svetinje izazvala je talas agresivnosti kod inače umirenih žitelja modernog naselja. Bilo je potrebno njegovo samoubistvo, a potom gomila umirujućih vesti i uobičajenih sadržaja koji služe održavanju idiličnog stanja, pa da sve opet dođe u normalu. Nije bilo teško – ljudi modernog sveta odlikovali su se sposobnošću lekovitog zaborava.
Čitao je požudno, iako nije znao o čemu je zapravo reč. Noću je spavao nemirno, bivajući u snovima stalno neko drugi. Danju je pokušavao da rastumači sanjano, uokviren belim zidovima svoje sobe, kao kakav eksperimentalni pacov u svojoj kutijici. Upravljač je bio jedino biće spremno na razgovor.
A još nedavno, kad sam na magarcu ujahao u Sveti Grad, devojke su bacale cveće pred njegova kopita. Očekivali su od mene da uradim nešto što će promeniti stvari. Ja im to nisam obećao. Rekao sam im da to moraju uraditi sami. Da svako to mora uraditi sam, u svom životu, u dubokoj jami svoje tišine, bez pomagača. Nisu hteli to da čuju. Hteli su promenu izvana, bučnu promenu. Onog jednog koji ima tu moć da to odradi umesto drugih. Da ubije cara. Da poruši hram. Da natera Sunce da zastane načas na nebu, ili se preokrene i krene od zapada ka istoku. Hteli su jednog koji kaže smrti – ustukni! – i smrt se povuče. Koji može sve što oni ne mogu – jer mu je dato višom milošću.
Uložili su svu nadu u mene. Pogledajte cvet, rekao sam. Sve je u njemu, ne u meni. Mahali su odrečno glavama. Svako to može, govorio sam, svako može sve isto što i ja. Dovodili su pre mene slepe i kljakave koji su progledali i prohodali snagom svoje vere. Svako to može, govorio sam, ali nisu verovali. Osećao sam se zaprljano kao lažljivi vrač.
Nije hteo da dozvoli Upravljaču da manipuliše njegovom svešću. Sve razgovore u kojima mu ovaj objašnjava savršenstvo Sistema, počeo je vešto da izbegava. To je bio teren gde se nije mogao meriti sa Upravljačem. Nije poznavao terminologiju. Nije znao da argumentuje svoje misli. Uvek bi pobesneo, a to je starijeg čoveka dovodilo do smeha. D. ga je zabavljao kao niko pre njega. Postao je zavisnik od njegovog društva. U danima kad D.-u nije bilo do razgovora, kupovao ga je knjigama iz sefa.
Umesto da se zaglavljuje u teorijskim pričama, D. je počeo da mu prepričava svoje snove.
Bio sam drvo na ulazu u grad. Pored mene su prolazili karavani. Gledao sam i imao sam misao. Osećao sam. Osećao sam i sopstvene pokrete i vremenske prilike na kori. Osećao sam strah. Promene. Zlo. Povremeno mi je dolazilo da se uvučem pod zemlju, da se sakrijem; hteo sam da se pretvorim u rizom. Ili da me neka sila izmesti odatle na mesto gde nema ničega, na neku visoravan gde ljudska noga nije kročila. Zveri su pružale utehu; ptice su predstavljale milost božju.
Nisam imao ploda. Prošao je Prorok sa okupljenom svetinom. Bio je besan. Osećao koliki su mu teret predstavljali ljudi koji su se nalepili na njegov put. Nametljivi, zahtevni, opterećujući. Žalio ih je, ali nedovoljno da ne bi istovremeno osećao i bes i prezir.
Uperio je oči ka meni. Govorio je nešto od čega zemlja oko mog korenja poče da posni. Grane počeše da gube gipkost, da se krute i potom suše. Nisam znao, sve dok posve ne usahnuh, kolika je moć reči.
Oficir je poslao glasnika da Upravljaču donese vesti o okupljanju divljaka uz južnu granicu. Nije se zabrinuo. Nisu raspolagali ni moćnim oružjem, ni tehnikom, ni vojnom veštinom. Bili su bedni, neuki. Stotinama godina nije bilo bune. Novi Ljudi odlazili su na turistička putovanja u divlje krajeve i vraćali se neoštećeni. To je mogao biti najuzbudljiviji doživljaj u monotonom i programiranom životu novog čoveka – ipak, samo su retki imali hrabrosti i dovoljno radoznalosti za takav čin. Vraćali su se zgroženi i nikad nisu ponavljali putovanje. Sve je to umirivalo Upravljača. Ipak, da bi sasvim umirio svoje oficire, rešio je, posle doručka, kafe i razgovora sa Divljakom, da donese nekoliko uredbi koje će razaslati svojim generalima.
Odlagao je početak posla. Od jutros, osećao je čudnu slabost. Očekivao je da će ga razgovor s D.-om razgaliti i nasmejati. Pred kraj priče o njegovom snu u kome je Divljak drvo, umesto da se nasmeje, napravio je bolnu grimasu. Počeo je da oseća glavobolju, drhtavicu, čak je pomalo i kašljao. Nije mu bilo poznato takvo stanje. Zarazne bolesti bile su odavno iskorenjene u Novom Svetu, a dobro propisan balans ishrane i veštačkih suplemenata garantovao je dobro zdravlje sve do momenta predviđenog za smrt. Nešto nije bilo u redu.
Seo je za kompjuter, ali nije imao dovoljno snage da ukuca nijednu rečenicu naredbe. Onesvestio se.
Konzilijum najboljih lekara danima je istraživao čudnu bolest koja je sa Upravljača prešla na svu njegovu poslugu i najbliže članove državnog vrha, pre nego što je oglašen karantin. Jedini koji je novoj epidemiji odolevao, bio je Divljak. Ne znajući šta da čine s njim, zaključali su ga u belu sobu, dajući mu kao psu obroke kroz specijalno probijen otvor u dnu vrata. Prilazili su vratima u zaštitinim odelima i rukavicama podizali poklopac, iako Divljak nije pokazivao znakove bolesti. Dotad je o njemu isključivo Upravljač vodio računa, ne dozvoljavajući nikome da se meša u njegovu odluku po kojoj Divljak sa njim provodi toliko vremena.
Vesti su proglašavale da je stanje bezopasno, iako je, tu i tamo, stalno neko nov obolevao od nepoznatog virusa. Još nije bilo mrtvih, ali svi oboleli su gubili svest i ikakav kontakt sa okolinom. Disali su i jeli, ležeći u bolesničkim posteljama. To je bilo sve. Gde nema smrti, nema ni straha. Na kraju krajeva, Novim Ljudima takva bolest nije izgledala suviše strašna. Imali su poverenja u svoje lekare – na–i će se već lek koji sve to vraća u normalu.
Stvari su se odvijale kao i uvek, osim panike koja je zahvatila državni vrh. Svi koji su imali sposobnost da zauzmu mesto upravljača – i sami su bili oboleli, u prvim danima neoprezno posećujući rezidenciju. Niko se nije prihvatio nove dužnosti. Rezidencija je bila umrtvljena kao objekat, duboko u karantinu. Imala je sada samo jednog stalnog stanovnika – Divljaka. Nijedna druga zgrada nije bila podesna za istu namenu. Trebalo je razmišljati o ljudstvu i infrastrukturi, a nikakvo rešenje nije se nametalo samo. U savršenom sistemu nije bio predviđen ovakav događaj.
Nakon nekoliko nedelja provedenih u groznici i bez svesti, Upravljač je izdahnuo okrenut ka prozoru u najluksuznijoj sobi velike bolničke zgrade. Dežurni lekar satima nije smeo da saopšti vest kolegijumu. Najstrašniji rasplet desio se u trenutku kad je on bio zadužen da nadgleda Vrhovnog Starešinu. Njegova lekarska misija, obavljana godinama sa programiranom lakoćom, odjednom je postala preteška. U očaju, ubrizgao je sebi preveliku dozu droge koja je služila da Upravljaču ublaži bolove.
Našli su ih, obojicu mrtve, u trenutku kad je prva jedinica slabo naoružanih divljaka probijala južnu granicu Novog Sveta.