(Upozorenje: poduže lično mišljenje, potencijalno jezički vulgarno predočeno i sa skoro off-topic uvodom)
DEO I – Džezvica za kafu
Opet sam podlila sipajući kafu. Razmišljala sam o tome treba li da napišem ovaj tekst ili ne i eto, desilo se. Podlije ponekad, kad nisam koncentrisana, posebno iz one velike, pa sad eto imam neplaniran i naizgled sasvim off-topic uvod. Dobro, ali kakve to ima veze, svima se desi. Jeste, ali ne sipaju svi levom rukom. Ne sipam ni ja, i u tome je problem. Džezvica je pravljena za dešnjake. Da, znam, ima i džezvica za levoruke, ali kao i sve nestandardno, tako su i proizvodi za levoruke skuplji, nema ih svuda i uglavnom je izbor u dizajnu sužen.
Tako i makaze držim u desnoj ruci. Probala jednom one za levoruke, ali ne vredi, mal nisam ostala bez prstiju. Naviklo da drži makaze i nož u desnoj, pa to ti je. Reklo bi se da sam u stvari ambidekster. Mnogo toga radim sa obe ruke, što ima svojih prednosti – mogu da radim mišem i istovremeno hvatam beleške, recimo. Ali nažalost, većini levorukih desna ruka je korisna koliko i dešnjacima leva, pa su povrede svakodnevnim predmetima česte.
Dobro, ali kakve veze sad ovo ima sa naslovom? Naizgled – nikakve. Ali ima sa različitošću, a različitost i te kako ima sa diskriminacijom. Levorukost se smatrala nakaradnom osobinom (kao da je to nekakva loša navika koju je levoruka osoba pokupila u porodici) i levoruka deca su nasilno (pa i batinama) učena da pišu desnom rukom. Ovo je vrlo često za posledicu imalo mucanje (ima veze sa centrom za govor, potražite nešto više o tome), probleme u pisanju i čitanju, što je dodatno dovodilo do toga da levoruka deca budu ponižavana i maltretirana u školi. Praksa da se detetu prebacuje olovka iz jedne u drugu ruku je manje uobičajena i učestala danas, u školama odavno zabranjena, ali je – hvala na pitanju – i dalje živa i zdrava i uzbrdo brza u mnogim porodicama.
Eto, jedna naizgled beznačajna stvar koju niko ne primećuje i nikome ne smeta. I ne, pre nego se neko uhvati za ovo i krene da krivi i sprda se sa ovim, nije u pitanju diskriminacija. Nisam ugrožena i nesrećna zbog toga, nego eto primećujem. Ponekad. Ovako kad mi zasmeta, kad prolijem prvu jutarnju kafu.
Nije ništa strašno – ovo je ionako samo jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.
DEO II – Sankanje u kolicima
Pre neku godinu, jedan moj prijatelj je ironično primetio da se Dan osoba sa invaliditetom krajnje primereno obeležava zimi, jer osobe u kolicima obožavaju sankanje. Nastala je nasumična, rafalna paljba po njemu istog trena, i bilo je potrebno krajnje plastično dotičnoj gospođi koja je zapenila objasniti da nije u pitanju manjak empatije nego višak sarkazma. Kao i to ko je osoba s kojom razgovara i zašto je, uostalom, uopšte i izjavio tako nešto. Ironično, osobe sa (fizičkim) invaliditetom kojima i čijim pravima je ovaj dan posvećen, često ne mogu da učestvuju u njegovom obeležavanju jer niko nije razmišljao, nije primetio, kada je određivao datum da mnogima od njih vremenski uslovi predstavljaju još jedan izazov koji ometa pokretljivost i socijalizaciju. International level failure.
Kada se postavi pitanje jednakog pristupa, suviše često se čuju izjave tipa: ’oni hoće da se prema njima ponašamo kao da nemaju invaliditet, a onda se na njega pozivaju’. Ok, ovo je jako opasna zamena teza. Nešto slično ćete čuti i u kontekstu prava žena: mi hoćemo da se prema nama (daleko bilo!) ponašaju kao da smo muškarci. I u jednom i u drugom slučaju, izbor jezičke konstrukcije relativizuje problem i ukazuje na to da, umesto prilagođavanja uslova, dotična osoba(e) želi da bude neko drugi.
Ovo jezičko krivljenje je – potencijalno opasno. Skoro se u nekoj od grupa na društvenim mrežama, povela veoma žučna rasprava nakon naizgled bezazlenog posta koji je trebalo da izazove saosećanje sa osobom koja ga je napisala i da nas, pružajući nam uvid u to sa čime se susreće, podstakne na razumevanje. Ali – ups. Desila se situacija ’nije tako mislila’. Pošto većina čitalaca nije telepata, sporni deo koji je svojom nesrećnom formulacijom aludirao na to da su sve osobe sa invaliditetom nesrećne u životu (kao da su svi ostali savršeno zadovoljni) i da zbog toga zloupotrebljavaju svoj status (jer to nikada niko drugi nije uradio u nekoj drugoj sferi života niti iz bilo kakvih drugih pobuda), shvaćen je upravo onako kako je napisan. U raspravi koja je usledila (umesto da se odmah lepo prizna da je prosto u pitanju nesrećna formulacija) priča je otišla dalje, u pokušaju da se slepo odbrani ’ja sam u pravu, a ti grešiš’, potegnut je i gorepomenuti argument da bi ’oni hteli da se prema njima ponašamo kao da nemaju invaliditet’. Argumentacija je otišla i korak dalje, pa je potegnuto pitanje kako se maltane ne sme pomenuti da neko nešto ne može, jer je diskriminacija.
Opa, stoj, stani. Koči. U kom tačno Univerzumu je izjednačeno to da ne smeš da kažeš da neko nešto objektivno ne može (npr. da gluvonema osoba ne može da bude radijski voditelj – za sada, možda AI i IT budu dovoljno napredovali pa omoguće, ali može TV, zato; ili da osoba u kolicima ne može da se popne uz stepenice) i činjenica da osoba sa invaliditetom ako želi jednaki tretman ne sme da ukaže na svoj invaliditet (npr. da joj fali rampa?).
Zamislite situaciju: Skup na kome treba da govorite vi i osoba sa invaliditetom je unutra, ima 4-5 stepenika. Nema rampe.
’posmatram te kao da nemaš invaliditet’: Ajmo uz stepenice – ups, nema rampe, nema veze, ti ionako želiš da da te posmatram kao da nemaš invaliditet, što se ne popneš nekako, vidiš da ne možeš
’posmatram te kao jednakog’: Ok, nema rampe. Ja mogu ti, ne možeš. Želiš da te posmatram kao jednakog? Onda hajde da vidimo kako da obezbedimo rampu da se i ti možeš popeti. Jer skup je unutra i na njemu oboje treba da učestvujemo.
Uviđate šablon?
Kolica su vidljiva, šta ćemo sa onim oblicima invaliditeta ili problemima koji nisu vidljivi? Osoba sa disleksijom i disgrafijom na završnoj godini studija moli da joj se odobri usmeno polaganje ispita. Ne traži asistenta (na koga ima pravo ali kog fakultet ne može da joj obezbedi!), ne traži posebne povlastice, samo usmeno da odgovara. Prvo pitanje sa kojim se susreće tokom celih studija kada dolazi da se raspita o svojim pravima jeste ’zašto ste vi ovde, pa na vama se ne vidi da vam nešto fali’.
Kako je nešto rečeno – još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.
DEO III – Nepostojeća Milunka Savić i piški(e)nje nasred dnevne sobe
Ovih dana, ratni tabori i bojni pokliči oko toga ’kako je nešto rečeno’ zamalo da demantuju ovu gorenavedenu izjavu. Zamalo, ali nisu. I ovde je, pod kapom izrugivanja tome ’kako se nešto kaže’ drugim ’kako bi moglo’ napravljena opasna zamena teza.
Kao neko ko je jezički tradicionalista i neko kome nikada nije naročito smetalo što mu je zanimanje u muškom rodu, priznajem, nisam oduševljeno dočekala jezičke izmene iz novog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Prvenstveno zato što sam znala da će da usledi talas izrugivanja i degradiranja, jer su se određeni ženski oblici već uveliko ustalili u svom posprdnom značenju,…
Ali…
Ono što svakako nisam očekivala mada je možda trebalo da pretpostavim, podučena cirkusom oko korone, jeste zloupotreba zvanja i stručnosti u cilju propagiranja sopstvenog mišljenja i stavova.
U ovom slučaju krajnje mizoginih i šovinističkih. Ali eto, ispostavilo se da i mi filolozi i filološkinje, lingvisti i lingvistkinje imamo sopstvenu varijantu dr Nestorovića.
Zaletim se tako u jednoj od profesionalnih, jezičkih grupa na članak, tj. pismo ’čuvenog lingviste profesora…’ sa molbom predsedniku i preporuku jedne ženske osobe da bi valjalo pročitati. Prvi i u tom trenutku jedini komentar, takođe ženske osobe, bio je ’profesor je car’.
Nakon što sam dva puta, jedva i na silu jer mi je bilo fizički muka, pročitala članak, zbunjena da previđam neku veliku mudrost, napisala sam da mi nije prijao.
Uz argumentaciju da je ovaj rodno osetljivi rečnik veštački konstruisana tvorevina, nasilje nad jezikom, i da je potrebno da se izbore da nam plate i penzije budu jednake, a za ne ovako trivijalne stvari – a na moju molbu da ponovo pročita članak – dobila sam i komentar da je ’zanemarila taj deo i gledala širu sliku’.
Opasna rabota. Suviše smo skloni tome da previđamo stvari zarad šire slike. Mišljenja i stavovi, usputno provučeni, jednako su opasni, ako ne i daleko opasniji od toga da li je nešto jezički nakaradno ili ne.
U šali pa prevali (ili kako vam već volja) opasne i pogubne stavove – još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.
I dok ne smatram da me zvanje u muškom rodu diskredituje kao ženu, i slažem se da je glavni front borbe ekonomska samostalnost i jednakost, degradirajući i ponižavajući momenti koji se provlače u tekstu su mi bili zastrašujući.
U celom tekstu nisam videla ništa pametno rečeno i stručno obrazloženo, zašto bi danas trebalo da ostane kako je bilo, osim da je tako nekada bilo i u nekom trenutku tako uspostavljeno na osnovu tada prisutnih okolnosti. Pozivajući se na „Najviši Prirodni Poredak, svakovrsno upisan u genetsku matricu“, on objašnjava jezik kao društveni konstrukt insistirajući na tome da jedna fluidna, društvena tvorevina treba da se povinuje zakonu nepromenjljivosti i da ostane dosledna „podeli nadležnosti koja je bila pravična u trenutku nastanka“.
Izjava da se dotični profesor našalio (sporno, ako imate u vidu druge njegove članke), evo, meni uopšte nije pomogla – nije mi bilo smešno da neko žene u 21. veku poredi sa priplodnom marvom (možda bi i tu mogao ruku pod ruku s dr Nestorovićem i njegovim viđenjem ženske reprodukcije u perspektivi kučki – onih pravih, psećih).
„I to, opet – prirodno, važi za svaku žen(k)u budući da jedino one mogu biti trudne, stelne, s(u)prasne, (su)ždrebne, skozne, sjagnje(ne), skotne, smacne.
I da se jedino one mogu porađati, teliti, prasiti, ždrebiti… “
Da jasno stavlja do znanja da je ideja i mesto žene jedino u kovanici ‘on da brani, ona da rađa’ u protivnom je ona neiživljena – „nedovršena“. Da „normalna žena može biti pesnikinja, a samo nedovršena – vojnikinja”. Srećom, pa Milunka Savić nije znala za ovo. Ni moja pokojna tetka, koja je imala odlikovanje iz II sv. rata. A pre njih ni Čučuk Stana, hajdučica.
Nije mi bilo smešno ni to da pominjući neki oblik svaki put insistira na tome da su mogli da upotrebe još odvratniji oblik, koji još više degradira ženu. Jer zašto ne bi bile režiserulje, astrologuše ili politkologulje, „ako im se dopada da budu pobegulje ili namiguše”.
I dok se jedan deo članka zaista i dotiče teme kojom se bavi (pa čak i tu, u delu gde je prisutno ismevanje modifikacija izmena iz latinskog, namerno prelazi preko činjenica da su neki latinski izrazi pretrpeli modifikacije u skladu sa našim jezičkim normama), ona nije centralna.
Upotreba ili bolje zloupotreba titula je jednako opasna kao i te sve ‘nazovi’ teorije zavere. Eto, ja smatram da se profesor ni po čemu ne razlikuje od svih tih frustriranih „nedovršenih“ žena koje pominje, osim što se nalazi na drugom kraju motke i slučajno je, po njemu, ispravnog pola.
I da. Smatram sebe sasvim ostvarenom ženom na svim poljima, „normalnom“, pa mi je ipak ovaj članak više smetao nego bilo koji nakaradni novojezički oblik. Ili sprdanje sa njima.
Sa svih strana, novoiznikli borci za očuvanje srpskog jezika i pravopisa, veselo najednom predlažu i pitaju se da li će se žene-pisci zvati „piškinjama“. Stvarno?! Pored mogućnosti da ženu koja se bavi pisanjem nazovete književnica, autorka ili spisateljica (iako se malo ježim na ovaj poslednji izraz, koji se kod nas inače smatra alternativom izrazu ’pisac’) zašto se zakačiti baš za izraz „piškinja“?!
Možda, eto, ako se nekad zaneta radom zaboravim, pa obavim nuždu nasred dnevne ili radne sobe setiću se ovog predloga… Hm, ko bi rekao da će se novi rat za srpski jezik i pravopis voditi oko ženskog prava na toalet.
Neslaganje sa brzinom ili načinom uvođenja jezičkih izmena je jedno, ali namerno izrugivanje i dodatna sprdnja pod velom ’nasilja nad jezikom’ je drugo. Možda je ipak tačna ona rečenica „granice mog jezika su granice mog sveta“ a da mi ne volimo da nam se taj svet menja. Ipak u očuvanju tog našeg sveta možda bismo ipak na trenutak mogli da sklonimo pogled sa toga ko inicira promenu i preusmerimo ga na to ko se toj promeni protivi i zašto.
To što je neko na ’našoj strani’ ne znači uvek da zastupa i naše stavove – ali i to je još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje… dok ne bude kasno.
U svakom slučaju, razmislila sam. U redu mi je da me neko zove i rodno osetljivom varijantom mog zanimanja – ja i ovako i onako stojim iza svog znanja i zvanja – pa mogu da budem i filološkinja i lingvistkinja, prevoditeljka i autorka, urednica, književnica i spisateljica,…
A za ono ’piškinja’… e pa za to ću vas naknadno obavestiti. Možda. 😉
About Author
