Više od par meseci je prošlo od kada smo najpoznatijeg istraživača noćnih mora poslednji put čitali na stranicama ovog izdanja, i to u onom 13-om broju posvećen rimejk epizodama. Poznato je da je svaki neparan broj ”Obojenog programa” posvećen Dilanu Dogu, ali su iz domaće izdavačke kuće ”Veseli četvrtak” odlučili da za 15-ti broj naprave mali izuzetak i objave epizodu Zagora – poslednju koju je nacrtao veliki Galijano Feri. Nakon njega usledilo je Marti Misterija, a sada je ponovo na red došao strip posvećen istraživaču iz Londona.
‘’Obojeni program’’, iliti ‘’Color fest’’ – kako je u Italiji nazvano ovo specijalno izdanje, oduvek je bio namenjen eksperimentisanju i autorima se daje velika sloboda da stvaraju svoje priče na način koji njima odgovara, pa tako ni ovaj broj nije izuzetak. Štaviše, po, i više nego karikaturalnoj naslovnoj strani, koju je uradio Silver i koja oponaša originalni prvi broj regularne serije, možete naslutiti kakve vas priče u ovom stripu očekuju. U izdanju se nalaze četiri priče, u kojima su sarađivali dobro poznati autori, a tu su i neki novi.
Prvu priču ‘’Lutke’’ napisao je Tito Farači, dok je na crtežu radio jedan od najpoznatijih italijanskih crtača Diznijevih likova – Đorđo Kavacano. Otuda je i vizuelni deo priče odrađen u jednom poprilično karikaturalnom stilu, kao što je i većina epizoda u ovom broju, na koji svakako ljubitelji Dilana svakako nisu navikli, i retko imaju prilike da tako nešto vide na stranicama ovog strip junaka. Kakav crtež, takva i priča, u kojoj najviše preovladava humor, gde skoro svaki lik često izgovara nešto smešno. U ovoj priči Dilan će sa svojom novom devojkom i ostalim turistima poći u obilazak broda ”Belfast”, koji je pun lutaka i voštanih figura. Tek kada ”greškom” budu prešli na drugu stranu broda otkriće jedan sasvim novi svet. Definitivno najupečatljiviji lik u priči je Dilanova devojka, Melisa, koja je Šveđanka, i koja kroz celu tu avanturu izgovara jedine dve reči koje zna: ”Dilane” i ”ljubavi”, što je priči davalo veću dozu humora. Vrhunac ove priče je svakako pojava likova sa početne strane svakog ”Dilan Dog” stripa. Ova priča je verovatno najmanje pamtljiva od svih i nije donela ništa novo u Dilanovom univerzumu, ali možete se zabaviti uz nju i dobra je za jednom pročitati.
Druga priča ”Teška situacija” donela nam je jednu originalnu radnju i problem sa kojim se Dilan do sada nije suočavao. Scenarijo je napisao Lorenco Bartoli, a za crtački deo bio je zadužen Masimo Karnevale. Koji je vidno promenio svoj stil crtanja kako bi ga prilagodio jednom ovakvom ”animiranom” broju, i bilo je uzbudljivo gledati ga u ovakvom izdanju, gde je imao par vrhunskih kadrova. Kao što je već napomenuto, Dilan će se u ovoj priči suočiti sa svojim ličnim problemom – nekontrolisanog dobijanja na težini. Koja će se od jednog, u prvi mah, malog problema, pretvoriti u njegovu najveću noćnu moru. Za razliku od prethodne, ova priča je dosta lakša za praćenje, a sadrži i nešto mračniju atmosferu. Najviše humora dolazi, naravno, od Gruča, koji se bez imalo empatije i na dosta hladan način šali na račun Dilana. Objašnjenje na kraju je verovatno najslabiji deo priče, ali je situacija sa kojom se većina nas susretala tokom života, a ovde je to prikazano na jedan zanimljiv način.
Dilanova veća noćna mora nastavila se u trećoj epizodi pod nazivom ”Da pukneš od smeha”. Na kojoj su zajedno radili Bruno Ena i Fabio Čeloni – standardni članovi Dilan Dog tima, koji se, pak, ne pojavljuju toliko često koliko bi trebalo. Scenarista ove epizode, Bruno Ena, poznat je po svojim čudnim i težim pričama, doneo nam je jedan nadrealni i ‘’uvrnut’’ prikaz Londona. U kome sve deluje naopako, a može se reći i tragikomično. Odnos Dilana i Gruča će ovde biti doveden na jedan sasvim novi nivo, što je i najverovatnije najbolji deo ove priče, a jedan kadar sa Dilanom je posebno pamtljiv. Za razliku od Karnevalea, Ćeloni je ovde pribegao drastičnijem prikazu animiranja likova. U priči gde ćemo videti interesantan ”koktel” između tog i crtačkog stila na koji smo svi navikli, a videti ga u boji izgleda još savršenije.
Četvrtu i poslednju priču u ovom broju, pod nazivom ”Prazno pismo”, napisao je Đovani Gvaldoni, a crtež uradio dvojac Mastantuono i Intini. U ovoj priči Dilan će sa svojim starim profesorom Vilsonom istražiti slučaj o ”stvarima” koji jedu sve pred sobom, pa čak i uspomene. Priča je poučna, a Gvaldoni nam na jedan zanimljiv, metaforički način prikazuje posebno stanje u procesu starenja. I dok je u prethodnim epizodama preovladavao humor i komedija, ova priča je dosta osećajnija, pomalo napeta i emotivnija, i zatvara ovaj broj u jednom toplom raspoloženju.
Na naslovnici originalnog italijanskog izdanja ovoga broja u nazivu stoji i reč: ”humor”, što i jeste glavna karakteristika ovoga broja. Većina ovih priča pisana je u šaljivom tonu, sa animiranim crtežom koji i pristaje takvoj radnji. Lepo je bilo videti i neke crtače, na koje smo davno navikli, kako se snalaze sa novim stilom crtanja. Ukoliko tražite čistu zabavu, bez nekog preteranog mozganja, onda definitivno ovom broju možete pružiti šansu. Tačno je da je crtež ekstremno drugačiji od onog na šta smo navikli da gledamo kada je ovaj junak u pitanju. Ali, ovo je već 17. broj ovog izdanja i čitaoci (posebno oni stariji) bi trebalo da razumeju da ovo izdanje i jeste stvoreno za eksperimente, iz čije jedne takve priče se čak izrodila i sasvim nova edicija koju i mi ovde u Srbiji imamo prilike jednom godišnje da čitamo.
U najavi narednog 18-og broja ”Obojenog programa” očekuje nas ”Dragonero”, u priči ”Prva misija”.