Brojevi, slova, znaci…ređali su se po ekranu toliko brzo da nisam mogao da ih pratim. Pustio sam program da radi i prišao staklu kroz koje se pružao pogled na još neosvetljenu prostoriju. Ako sve prođe kako treba, svetla će se upaliti. Da nema ličnog u svemu ovome, da li bih se uopšte trudio?
Kompjuter je počeo da šušti, pa da zuji. Pregrejavao se, mogao sam da osetim toplotu. Ali, to nije trajalo dugo, tišina opet dolazi. Prvi deo procesa – izvršen.
Sklanjam pogled i prste sa stakla, opet zurim u ekran, sedim. Stolica neudobna, tastatura prevelika, oprema stara. Niko ne ceni ono što vredi sve dok im se ne obije o glavu. Tada treba da dođe neko kao ja i ukaže na greške, ukaže da granica nema.
Iskucao sam nekoliko poslednjih podataka. Zurio sam u staklo i ništavilo iza, ogledalo kroz koje sam video sebe. Ispijeno, istrošeno lice. Kada sam zadnji put vodio računa o sebi? O tome kako izgledam? Kao da su mi podočnjaci zauzimali pola lica. Da li sam spavao? Jesam, nemoguće da nisam, ali sećanje je bledelo. Odlasci u krevet – obeležje davne prošlosti. Ogledala, isto. Kao da tek sada vidim sebe onakvog kakav jesam. Uništen, na dodir od dna. Svi su oni bežali, svi su oni ćutali, kad god sam prolazio. Ludak. Nešto me je posmatralo iz stakla, i to sam bio ja, ali nisam. Oči su bile drugačije, umorne, umrtvljene. Plašim se, više ni ne znam čega. Ali hodam svaki dan do ove laboratorije, mog malog kutka sveta, i pitam se šta radim sa životom.
Pokrećem poslednju fazu programa. Iza stakla se rađa svetlost, red po red. Tama nestaje, ogledalo nestaje.
Kompjuter se gasi. Pod svetlima, konačno se vidi mašina. Podseća na paukovu mrežu, pruža se po podu. U samom centru sfera, iz nje proizilaze čelične niti. Na nekoliko trenutaka, tišina. Mašina radi, nepomično. Čekam.
Svetla se gase. Pa pale. Ogledalo je opet tu, druga vrsta ogledala. Izlaze iz sfere, dve osobe, uhvaćene u paukovoj mreži. Muškarac i žena. Poznavao sam ih. Stanovnici drugog sveta. Ali, ništa nije bilo drugačije. Izgledali su isto, ponašali se isto.
Moraću da siđem, da ih dovedem ovde gore. Zarad eksperimenta? Moglo bi se tako reći. U jednom trenutku blede granice logičnog. Moj cilj nikad nije bio briljiranje u akademskom polju. Sve te silne nagrade, silne pohvale…da li išta znače kad dolaze od strane ljudi koji te godinama omalovažavaju? Da li želim da im pokažem suprotno? Naravno, ko ne bi. S druge strane, ispod svega toga leži nešto ličnije, što kopa svoj put ka površini već godinama.
Sve se svodi na izbor.
Sišao sam do te velike čelične mreže. Prilazio sam im polako, kao da prilazim kakvom predatoru kog ne želim da prenem iz sna. Muškarac i žena gledali su pravo u mene, bez reči, bez pokreta. Ja sam bio stranac, izopštenik, pa ipak, neodoljivo sam podsećao na njih.
Znao sam zašto se plaše. Čitava svrha eksperimenta bilo je putovanje između paralelnih univerzuma, uspostavljanje komunikacije. Već se radilo na tome, decenijama, nisam ni prvi ni poslednji koji dovodi strance, ali, usavršio sam metodu.
Prvi sam koji je izabrao koga želi da dovede. Muškarac i žena, ni po čemu posebni. Zašto baš oni? Nije bilo nasumično. Izgledaju i ponašaju se obično, ne odišu velikim intelektom ili neprevaziđenim talentom, nisu najprestižniji naučnici, niti veliki umetnici. Tu nastupa lično.
Prozborio sam prve reči. Koristili su neki nakaradni dijalekt pun arhaičnih reči, i to sa drugačijom konstrukcijom rečenica. Najviše sam vremena proveo objašnjavajući im gde su, ne zbog poteškoća u jeziku, već zbog same ideje. Niko nikad ne veruje. Prisustvovao sam već ovakvim stvarima, kao saradnik. Oni koji nisu bili poslati kući, poslati su u ludnicu. Kako ubediti nekoga u nešto u šta ne želi da poveruje? Kako ubediti nekoga da se nalaze u drugom svetu, gde ništa nije isto, ali sve neodoljivo podseća na jednu drugu stvarnost?
Ali, muškarac i žena su klimnuli glavom, pustili da ih odvedem do laboratorije. Radoznalost, možda.
Nisam imao čime da ih poslužim, samo dosta da im kažem, pa sam im pokazao da sednu. Stajao sam, naslonjen na zid, gledajući u staklo koje je opet bilo mračno. A u njemu, ja.
„U braku ste?“, upitao sam.
Odgovorili su da jesu, ima već nekoliko godina. Pokušavali su da dobiju dete, ali nije im pošlo za rukom. Žive srećno, koliko god je to moguće, u kući na obronku grada čudnog imena.
Izmamio mi je osmeh na lice, taj njihov odgovor. Znao sam da sam našao prave. Izgledali su tako divno zajedno, kao da se poznaju čitav život, kao da su jedna duša, jedno biće.
I dalje su bili zbunjeni. Uplašeni. Nisu shvatali, posebno muškarac. On je bio ja. Ja sam bio on. Izgledali smo isto, glas nam je bio isti, do detalja. Osećao sam njegov pogled, razmatranje. Pokušavao je da uoči razliku.
Probuditi se usred nedođije, usred mašine kojoj se ne nazire kraj, sresti nepoznatog čoveka koji zapravo nije nepoznat, koji je isti ti. Shvatao sam njihovo odbijanje da prihvate činjenice. Nigde nije bilo logike, nečega što bi moglo da objasni zašto se baš njima i zašto se baš sad sve desilo.
Pitao sam ih da li imaju još nešto posebno da kažu. Rekli su da nemaju.
Klimnuo sam glavom, započeo priču: „Niste iz ovog univerzuma, ali poznajem vas. Svetovi su različiti, pa ipak isti. Slični. Kad si odabrao nju, između čega je bio izbor? Da li si se dvoumio?“
„Ne“, odgovorio je.
„Vidiš, tu je razlika između naša dva sveta. Ja sam morao da donesem odluku. Ja nisam izabrao nju.“ Odmakao sam se od zida, počeo da šetam po laboratoriji, da motrim njihove reakcije.
„A šta si izabrao?“, upitala je ona. U ovom svetu je umrla pre par godina u saobraćajnoj nesreći, ali sada stoji tu preda mnom, živa.
„Ovo. Proklete usamljene eksperimente, nauku, jer verovao sam da biram nešto iznad svega, neki sveti poziv. Ali, sve to nestane, polako postaje isprazno. Šta vredi imati izbor? Šta sam postigao? Svakog dana pitao sam se da li je trebalo da izaberem drukčije, sve dok nisam shvatio da jednim mogu doći do drugog, da mogu imati i nju“, pokazao sam na devojku, „i sve ovo.“
Prišao sam svom radnom stolu, otvorio prvu fioku tek toliko da se vidi da je nešto unutra, ali ne i šta. Oni su zbunjeni zurili čas u mene, čas u fioku. Počeo sam da se smejem.
„Naravno… neka žrtva uvek mora da usledi… neki deo sebe se uvek izgubi.“
Jedva sam govorio kroz smeh. Od početka me nisu shvatali ozbiljno, pa zašto bi im onda udovoljavao i držao se profesionalno? Pomalo sam ih i sažaljevao – izvučeni iz sveta koji poznaju, dovedeni meni. Otvorio sam fioku u potpunosti, jasno su videli šta se unutra nalazi. Devojka je zavrištala. Muškarac se odmakao, pokušavao da me smiri. Da smiri sebe.
Smejao sam se sve glasnije. I glasnije. Uperio sam pištolj ka njemu. Ona je morala da preživi, nisam smeo da dozvolim da je još jednom izgubim. Ali on, on je bio ja. Mora da umre, jer samo tako će ona biti moja.
Ispalio sam. Crvena mrlja širila se njegovim stomakom, natapala odeću. Krv je padala na pod, remetila belinu savršeno čiste laboratorije. Vrisci, vrisci, vrisci. Ispalio sam još jednom. Pao je na zemlju. Još jednom. Sve glasniji smeh, sve glasnije zapomaganje. Niko ne čuje, osim mene.
Vratio sam pištolj u fioku, prišao, poljubio je. Ona se otimala, pokušavala da pobegne. Počeo sam da je smirujem rečima: „Ne brini, to sam samo ja, pa ti me znaš, bili smo u braku godinama.“
Osoba na podu sada je nepoznata. Ostao sam ja, i sada imam oba sveta, kao da raskršća izbora nikad nije ni bilo.
Autor: Dimitrije Golubović