„Mesec će se kupati u krvi i tada će glad Zveri dostići vrhunac i najstariji od njih će se dići da ih nahrani. Dok se ne postigne ravnoteža koja vodi ka opstanku čovečanstva, tlo će se natapati krvlju čovečjom i krvlju zverskom. Strah će zaposesti svakog muškarca, ženu i dete i tada će, u Oazi najbližoj Okeanu, završiti u utrobi Tigrova.“
Iz zapisa Arajdela ukradenih od Prvog.
Na zvuk talasa, režanje je utihnulo. Mesečinom obasjani očnjaci preteće su štrčali i sijale su zenice. Naviknuti na vrelinu peska, najjači predatori su oduvek izbegavali more, instiktivno ga se gadeći. Mržnja i strah su im oduvek bili usađeni u krvi. Krv… na tu pomisao, jedna jedina crvena kap okružena plavetnilom im sevnu pred očima poput najjačeg groma. Režali su tužno i gnevno dok su stomaci krčali od gladi, ližući krzno natopljeno krvlju. Umorni od dugotrajnog trčanja, neki su jezičkom čistili šape, drugi se umivali. Jedan je žmirkao ka vodi.
Hiljadama kilometara dalje, u starom zamku okruženog tamom, obredna prostorija pružala se u nedogled, obavijena paučinom. U sobici je starac otvorio oči i teškim pokretima ustao iz postelje. Zapalio je sveću, potražio štap i krenuo ka glavnoj odaji. Trebaće mu vremena da otključa vrata. Namrštio je nos. Koliko dugo sam spavao? I što je još bitnije… šta sam prespavao? Teskoba je bila očita, ne toliko zbog crnila koje je vladalo u njoj, koliko zbog činjenice da su vrata bila razvaljena i da nije bio ovde dugo vremena. Svetlost od sveće u ruci je bacala slabašan odsjaj na ritualne predmete: pitao se koliko ih je pre njega, ne odolevši iskušenju, koristilo. Pogledom je okrznuo veliko ogledalo pokriveno od vremena izbledelom tkaninom koja je delimično visila. Izvezen natpis je bio prilično isparan.
Izvio je obrve upitno na skorele tragove krvi i creva. Isprva je držao glavu uspravljeno da bi postepeno obarao oči ka tlu. Simbol kulta Jantara. Pogledom je šestario po sobi. Nameštaj prevrnut, draperije strgnute s razbijenih prozora, stakleno posuđe razbijeno. Tragovi nedavne borbe, shvati. Nisu me našli… Gegao se pola sata od jednog kraja na drugi. Nema nikoga. Zbunjeno odmahnu glavom. Ono što ga je sada interesovalo su bili svici, pergamenti. Da, sigurno su po njih došli, ponadao se. Još ne znaju za… Zagrcnuo se od prljavštine na podu, rastrgnute paučine u ćoškovima koja se protezala skoro celom prostorijom. Sagnuo se i prstom povukao po prašnjavom podu. Nije bio čistunac, ali poželeo je da očisti makar najdeblji sloj prašine. Potražio je nekoliko zapisa i zadrhtao od straha: ono što ga je zanimalo, nije bilo mnogo, i zato je smesta primetio da jedan deo fali. Nervozno je protrljao bradu – nešto ga je dozivalo, a to nešto je bilo zakucano na zid. Srce mu zalupa od straha. Opirao se nedeljama, opirao se da uđe u tu sobu koja je bila zabranjena za ljude. Od običnih smrtnika zaboravljena. Kroz glavu mu prolete da su Zaštitnici otkrili gde se nalazi pre dve decenije. I… ko još, upita se. Koliko dugo spavam? Zbog čega, pomisli razdraženo. Zbog kog razloga na ovom peščanom svetu klija taj prokleti život? U znak odgovora, zaduvao je vetar iz tla i zbacio prekrivač. Staklo se sablasno zamreškalo. Svetloplave oči bljesnuše od svetlosti koja je izbijala iz rama: sjaj se prelamao na poludragim kamenovima žute, braon, zelene i crne boje. Hteo je da popusti porivu, da pobegne, da ponovo zaključa vrata, ali nije mogao. Otimao se nekoliko trenutaka i na kraju je popustio. Zapiljio se u Oko: pokazivalo mu je sećanja izlizana od vremena. Kakvo otkrovenje je donosilo buđenje? U svom dugom životu je toliko iskušenja prošao, i nedostupni odgovori su se napokon otkrivali.
Talasi okeana su se uskovitlali od oluje. Premda nije mogao da čuje, video je grmljavinu za koju je u nekoliko navrata pomislio da će iskidati svet na froncle, i video je kako se brodovi sudaraju a ljudi vrište. Okrenuo je glavu da ne gleda: na tren je popustio pred talasom samosažaljenja. Nije znao koliko je to trajalo. Možda su minuli sati, možda je prošlo svega par sekundi: prizori su bili otegnuti u beskraj. Došao je k sebi i opet pogledao. Sunčevi zraci su se probijali kroz ogromnu vodenu površinu, razbijajući se o jednu stenu. Usledila je još jedna. Voda. Kap krvi nekog ranjenog utopljenika, pretpostavljao je, toliko guste, da je imao osećaj da u sebi nosi klicu večnog života. A možda i jeste… razmišljao je. Nemo je posmatrao kako se razređuje u ništavilo i pitao se kakve sve to veze ima sa njim; za to vreme su mu krici dece, muškaraca i žena odjekivali u umu. Poslednje što je ugledao bilo je telo novorođenčeta sa belegom u obliku očnjaka kako izranja iz okeana dok se crni oblaci kovitlaju. Zatim se sve spojilo u jednu svetlosnu iskru. Još uvek je imao nejasan osećaj da se vreme cepa u krpice za brisanje prašine, te da je nehotice uzeo delove i sklapa u iskarikiranu celinu obavijenu maglom koja zamućuje istinita dešavanja. Lice mu se ljuštilo kao da ga je kuga napala, ali ga to nije zabrinulo. Kao da se nečeg dosetio, nežno kažiprstom pređe po očnjacima koji su mu virili iz rumenih usana. Zabacio je glavu nazad i grleno se nasmejao.
***
Iako na nebu nije bilo zvezda, okean je svetlucao u tami: miris vode je budio glad i pohotu. Vatra na peščanoj obali je prijatno pucketala osvetljavajući tela mladih muškaraca i žena odevenih u odore od štrasa. Oči im zamućene od isparenja plavkastog dima opijata koji su pušili, beonjače bez zenica sijaju od navale strasti, dok se spremaju da poju. Brzo završavaju sa pripremama: činija napola puna krvi zaklanog tigra i srebrni bodež pažljivo su položeni na peščanu podlogu. Jedan drugom dodaju lulu. Pesmu je započela najmlađa žena, a za njom su krenule i ostalih pet. Napravile su značajnu pauzu i sačekale da krene najstariji muškarac, da bi mu se pridružili preostalih pet. Jedan uze bodež i pocepa sebi odoru, a onda zaurla i strgne odoru sa najstarije i poče da je ljubi po vratu i šakama da gnječi dojke. Prepustila se, ne prekidajući sa bajalicom i povukla ga na sebe. Trljao je obraz i prstima joj milovao svilenu kožu – na koju se lepio pesak ali kao da mu to nije previše smetalo – istovremeno se jezikom igrajući njenim nabreklim bradavicama. Osećajući da se bliži vrhuncu, raširila je butine. Spustio joj je glavu među noge, i počeo da je liže. Radio je to isprva polako da bi nedugo potom ubrzao tempo, usklađujući se sa ritmom pesme. Glas joj je postao promukao, i poj se pretvorio u glasne uzdahe zadovoljstva. Rukama mu je pritiskala potiljak dok je jezikom šarao po navlaženoj pički. Kad je dostigla vrhunac, grubo joj je raširio noge i iz jednog poteza ušao u nju. Pogledao je ostale, koji su i dalje mirno pojali. Kad je izlio seme u ljubavnicu, klimnuo je. Tišina je nagovestila prelazak iz apsolutnog reda u totalni haos.
Ostali su krenuli jedni drugima da trgaju odeću i da se divljački pare. Uzdasi su se uzdizali do neba, kao da je to jedini zvuk koji postoji. Onaj sa bodežom kod sebe je prerezao vrat svojoj partnerki u krvavom piru. A onda je prišao drugom paru – žena je jahala na muškarcu i vrtela guzom dok je muškarac glasno stenjao i stezao šakama bedra – i mirno ženi prerezao vrat a potom je pridržao kako bi ovaj mogao da svrši u nju. Nakon toga, prišao mu je i zabio bodež na mesto gde se nalazilo srce boje sunca i pažljivo ga izvadio. Olizao je krv sa sečiva i krenuo ka ostalima koji nisu prekidali sa obrednim sparivanjem… Mirnim pokretom je načinio rez od dlana do lakta i pustio da krv kane u činiju i spokojnog izraza lica je otpio.
„Buđenje Prvog počinje kad Krvavi Mesec izađe. Onaj koji je ljudska esencija jedine kapi krvi u okeanu: izvor Moći Oka. Onaj koji ima najjaču volju pobiće sve i uspostaviti novu ravnotežu. U tami je nastao, tami će se i vratiti. I ljudi će se opet, na nekom drugom svetu namnožiti.“
Iz ukradenih zapisa Arajdela.
***
Trepnuo je, prisećajući se tih trenutaka. „Zašto sam baš ja izabran?“
Staklena površina se zamreškala i tvorila vrtlog koji ga je privlačio sebi. Šapnuo je obredne reči, činilo mu se iz prethodnog života, i zamišljeno klimao glavom, grčevito stiskajući štap. Na ogledalu se videla kap krvi, koja je buknula u plamen. Mesec se kupao u krvi i curio niz ogledalo: crvena tečnost se kretala ka jantarima unutar pozlaćenog rama. Žuto. Zeleno. Braon. Crno. Oko je trepnulo. Video je glad. Po prvi put je začuo krikove: sabljozubi tigrovi su trgali ljudsko meso u nepoznatom selu, na nepoznatom svetu. Deca su ustala, znači. Opazio je zelene površi: drveće i travu. Zagledao se pažljivije i opazio da im iz usana izbija plavkasta para koja se pretvara u tela onih koje je preobratio kao mladić. Gledali su ga prazno. Gladno. Prokletstvo dugovečnog života im nije predstavljao teret. Još. Ali osećali su glad, njegovu glad, koja je morala biti brzo utažena. Starac je klecnuo. Vreme je u njemu stvorilo teret prokletstva: na tren je poželeo da ga zbaci sa sebe. Ma koliko bežao od toga, pripadao je njima. Zakašljao se od plavkastog dima. Kad je nestao, poludragulji su otišli za zavesom od dima. Protrljao je kapke, zbunjen. Prišao je ogledalu u ušao kroz njega. Pege i vene na rukama, nestale su, lice mu se zateglo. Prilika iz koje je isijavala mladost, hitro se zaputila ka selu… u Oazu najbližu obali.
***
„Ne mogu više“, mrmljao je mladi čovek, iscrpljen od dugog pešačenja kroz pustinju. Hodao je poštapajući se, privučen jakim mirisima paleži: pretpostavljao je da tamo vlada teskoba koju je već sada itekako osećao. Skinuo je plašt i seo na tlo privukavši kolena. Odvrnuo je začepak s čuturice za koju je već znao da je u njoj ostala kap-dve. Potegao je iz sve snage i isisao sve što je preostalo. Skinuo je prnje s glave, zaštitu od sunca koje je jarko pržilo i obrisao znojavo čelo. Sklonio je crni pramen s lica. Jalova radnja, ipak, prijalo mu je da radi nešto drugo osim neprestanog hodanja. Trenutno stanje je lakonski pripisao višednevnom naprezanju da stigne do cilja. Mučem beznađem, jeknuo je, uhvatio se za rame i oborio glavu. Svi do jednog su poginuli u drevnom zamku prilikom krađe zapisa: jedini je preživeo. Dvadeset godina borbe sa četvoronožnim pošastima. Da bi čovečanstvo na rubu istrebljenja opstalo. Stegnuo je znojave šake u pesnice. Da li je zbog toga što je živ manje hrabar? Skinuo je ranac i potražio nešto da prezalogaji. Ništa. Samo mrvice u vrećici koje je istresao u usta i uz vidan napor progutao.
Svici. Ukradeni. Prilično ishabani. Ne toliko stari, koliko su ih Aldarejci za ovih nekoliko dana nemilice i bezbroj puta iščitavali. Hteli su napraviti kopije, ali nisu imali vremena. Nije ih otvorio, vratio ih je, znajući napamet sadržaj.
Najjači su kad je Oko budno. Tada najviše traže krv. Ubijaju jedni druge dok ih ne ostane dvanaest. Jedan od njih je i spas i uništenje. Imaju sposobnost da se pretvore u žrtvu kojoj izvade srce da bi se parili u ljudskom obličju. Na svakom svetu, Oko se budi u vreme Krvavog Meseca.
Stegao je vilicu i stisnuo maramicu na usta. Nejasno. Mesec je krvario tri dana na svakih pedeset godina. Družina je brojila dvadeset vojnika. Bili su jedini koji su otkrili lokaciju. Jedini koji su uspeli ukrasti zapise nedeljama u begu od utvara, demona, čudovišta koje je Oko slalo za njima. Da bi saznali samo nekoliko činjenica o Oku jantarovom, demonu koji je stvarao svoju decu, utvare i čudovišta, demonu koji im je ulazio u snove, poigravao umovima. Tri generacije Zaštitnika unazad su poginule da bi se domogli znanja o nekom dvorcu gde se nalazilo to prokleto ogledalo koje su svi sanjali – crnokosi mladić je pripadao četvrtoj.
Trgao se: miris paleži je postao jači. Ustao je i krenuo ka njemu.
Trepnuo je na prizor koliba od slame: nestajale su u plamenu. Išao je oprezno pazeći da se ne oklizne o krv i naleteo na odrubljenu glavu devojčice tek zašle u pubertet koja se, pretpostavljao je, zakotrljala prilikom rastavljanja od tela, da bi nekoliko metara dalje našao i ostatak leša na čija leđa je bila bačena muška beba rasporene utrobe. Kleknuo je na jedno koleno i pogledao pažljivije. Uzdahnuo je, nije ni primetio da mu je tkanina spala s lica. Creva i organi za varenje bili su brižljivo izvađeni. Nastavio je da proučava, koža je bila u ranama a crte lica unakažene do neprepoznatljivosti, od truleži. Kuga, pretpostavio je. Zagrcnuo se osećajući nalet mučnine, od neprijatnog mirisa, koji je brzo prošao. Obuka od ranog detinjstva je značila i bio je zahvalan učiteljima na strogoći. Umotao je ruke, ponovo stavio tkaninu na lice, pažljivo složio desetak leševa na gomilu, i spalio. Teturao se i pomolio se za njihove duše i krenuo dalje. Ma koliko ga dobro mač služio, na neke prizore nikad nije mogao potpuno otupeti. Lokva krvi i creva razbacani na sve strane po prašnjavoj zemlji, trag kopita. Ugljenisana tela, shvatio je. To je ono što sam osetio. Starci probodeni strelama, bez glava, udova, rasporeni muškarci i bebe, silovane žene… klimnuo je na požar. Svladan umorom i privučen plavkastim dimom, trapavo je ušao u vatrom netaknut šator izvezen zlatnim nitima i stao na prag, mučen neodređenim osećajem. Strgao je košulju i pogledao zavoj: krv se jasno ocrtavala uprkos tome što mu je vidar otprilike sat vremena pre no što će izdahnuti, propisno istretirao ranu. Iz pehara je izlazio gusti plavkasti dim opojnog mirisa koji ga je naterao ga da se zakašlje. Umoran sam, prolete mu kroz glavu. Nema nikoga, a ovo miriše sjajno. Prišao je stočiću i, budući da nije mogao da se odupre žeđi, podigao pehar i iskapio ga do dna. Legao je i zaspao snom bez snova.
„Probudi se“, začu mek, topao glas.
Otvorio je oči; napolju je bio mrak. Nad njim se nadnosila najlepša devojka koju je ugledao.
***
Osećam kako sjaj ogledala hvata svest Prakrvi koja je samo refleksija te crvene kapljice što se razređuje u okeanu. Nastupilo je vreme za drugi žrtveni obred. Zašto upravo ja moram da ih vodim? Dosadio mi je večni život i hoću da nastavim da spavam… dosadila mi je iluzija koja ušuškava bedne smrtnike u lažnu nadu. Dosadilo mi je da žrtvujem svoja sećanja samo kako bih video ono što je bilo i što jeste. Vreme je za završnicu koja će me odvesti ka drugoj stazi. Dosadilo mi je da se ovde sve dešava samo zbog jednog razloga. Voleo bih svet gde smrtnici imaju izbor. Hm, e to bi mogla biti zanimljiva iluzija. Ali prvo ću se malo zabaviti s mojim mesom.
***
Onako poluobnažen, gledao ju je kako skida sve sa sebe. Kosa joj se rasula po bujnim grudima, ravnom stomaku i kukovima koji su delovali nestvarno zanosno pri svetlosti sveća. Kolenom je dotakla ivicu postelje koja se niotkud stvorila. Na sve četiri je polako svukla prekrivač usput mu ljubeći stomak, penjući se do grudi. Vrhovima prstiju dotakla mu je čist zavoj. Nije mogao doći do daha: blistave oči su ga hipnotisale. Oblizivala je donju usnu dok mu je otkopčavala šlic. Pomerio se da bi mu svukla pantalone. Čizme su već bile na podu. Negovala me je dok sam bio u nesvesti, shvati. Polako mu je svukla i gaće i opkoračila ga. Zajahala ga je već prilično uzbuđenog. Navlačila se na njega isprva polako, da bi postepeno ubrzala ritam. Pridružio joj se u ljubavnoj igri pojačavši svojim kukovima i njoj i sebi užitak. Osetivši da se bliži vrhuncu, u trenutku zanosa, oborio ju je na leđa i stavio njene noge oko vrata. Zabio se u nju svom snagom na šta je prilično glasno kriknula.
„Iznenađena?“, upita je zadovoljno, uživajući u spoznaji da sada svež i odmoran, bez ikakvih problema kontroliše tempo. Osetio ju je kako se grči pa je izlio seme unutra i spustio se do njenog međunožja, sa zadovoljstvom pijući slatkastu tečnost koja je curila u jakim mlazevima. Pritiskala mu je glavu uz njeno telo i kriknula. Budući ponovo napet, opet je ušao u nju. Zaspao joj je na grudima, vrhom kažiprsta se poigravajući s nabreknutim bradavicama dok mu je milovala beleg očnjaka na desnom ramenu. I više se nije probudio.
Sabljozubi tigar mu je rascopao lobanju i usisao mozak.
***
Površina stakla se zamreškala i starac teško izađe iz nje noseći u rukama srce koje je još uvek kucalo. Ne odolevši porivu, zario je ogromne očnjake u njega i usisao krv, uživajući u mljackavom zvuku. Sklopio je oči osetivši tečnost kako mu se sliva niz lice i kapa na pod. Uz teatralni pokret, načini gestu da na ravne časti deli plen sa Okom jantarovim koje će uskoro opet usniti zaludni san. Ali prvo, skinuti iluzije, da bi mogao usniti još jedan dug san, pre nego što uništi telo starca koje je koristio tolike godine.
U vremenu pre nastanka ljudi, bila je samo voda. Iz vode je proklijao život. Jedna klica satkana od krvi. Krv je stvorila esenciju zla koja će prkositi Svetlosti. Nekoliko milijardi godina kasnije, nastupila je suša i voda se jednim delom povukla. Tako nastade tlo. Tad krv stvori ogledalo. A od ogledala se stvori dvanaest poludragih kamenja boje zemlje, boje sunca, boje Oaze, boje noći u kojoj Izvor počiva. Od hiljadu hiljada Tigrova, samo dvanaest najkrvoločnijih u grudima će nositi srce od jantara. I samo smrću obeleženog smrtnika koje Oko izabere, ubijanje na ovom svetu će prestati.
Sledeći svet koji će pohoditi je Plava planeta, treća od Sunca. Pogledao je odraz. Postao je visok, crnokos mladić, opaljen vetrom i belegom očnjaka na desnom ramenu. Snevaće u rudniku u državi koja će izazvati tolike strahote. Holokaustovske pogrome. Nasmešio se. „Dopada mi se način.“
Autor: Elizabeta Stojko
About Author
