Borba Erosa i Tanatosa je srž života. Upravo ta borba prožima knjigu Maje Mitić čineći je toliko književnom i poetskom. Satkana od priča koje u celini sačinjavaju mozaik-roman. Prati žene iz porodice Radenković kroz tri generacije, opisujući nam kroz psihološki horor, uz komponentu realizma i dozu nadnaravnog, njihova razočarenja, htenja i nadasve tragedije. Mitićeva sa nepogrešivim osećajem uspeva da nam oživi i dočara svaku i najmanju emociju junaka. Tanatos ovde odnosi pobedu nad Erosom, iako bih se usudio reći da je autorka uspela da ih pomiri u smrtnom zagrljaju.
„Smrtovnica mojih majki“ je druga knjiga iz naše horor edicije „Leptirica“.
… Negde, u gluvo doba, začu se lupanje na vratima. Pogledah na sat, prošla je ponoć. Neko je kucao, i kucao, glasno, a opet, sporim i ujednačenim ritmom. Zbunilo me što Bogdana to nije probudilo, te potrčah, pomislih na najgore, da nije možda neko od njegovih preminuo, kakve bi druge vesti sem zlokobnih po noći dolazile. Ogrnuh se i otvorih, krv mi se u žilama sledila, al’ ne od zime, srce sopstveno ne osetih da miče u stravi prizora preda mnom; poseta beše meni namenjena, zato je Bogdan nije mogao čuti.
Na mom tremu, ista onakva kakvu smo je pokopali, stajaše Margita. Onaj trag krvi iscureo sa usana opet se jasno ocrtavao, iz očiju oganj, munje su sevale. Gledala me razjarena od besa. Čvrsto je stezala njenu crnu knjigu u rukama.
„Zar me nećeš pozvati da uđem, Jelice, seljančuro prosta?”, oči joj od besa krvlju napukle, nacerila se zlobno, kikotala glasno tako da je paralo uši.
Stavih ruke preko očiju, i počeh izgovarati Molitvu Gospodnju, ali od straha, od jeze koja me više bacala no tresla, ne mogah da se setim ni reči, samo bez glasa prizivah Gospoda u pomoć, je li ona toplota što joj je izbijala iz tela značila da Margita nije umrla? Ne, nije moguće, do sad bi se pod zemljom sto puta zaledila, a stoji preda mnom živa ko oganj, plamti!
„Zbog tebe, prokletinjo, iz groba ustadoh! Poslah ti gavrana, nisam htela da mi celivaš krst, poslah ti ga i u san, upozorih te, a ti si i drugu čin upotrebila! Ne samo da si mi iz knjige list ukrala, već si otvorila kutiju zla! Šta prosta seljanka zna o činima, kad ti se o glavu obiju, krv ćeš da isplačeš, Jelice!”, besnela je ko oluja, u lice mi se unosila, a krv iz ustiju samo je liptala, lice mi je njome ispljuvala i spavaćicu.
„Oprosti, Margita! Molim te, praštaj! Znaš, ti najbolje znaš kakav mi je život bio! Sad me, tebi da zahvalim, Bogdan obožava, a osećam, i dete ću imati, već ga osećam u sebi, molim te praštaj!”, u jecaju i strahu, sruših se pred njena kolena; njena ruka, ko santa leda, surovo me odgurnula.
„Jesi li srećna sad kad te voli zbog čini, ne zbog tebe same? Nije te sramota što si ništavna, ni da ga zavedeš znala nisi, ništavno žensko! Noseća sad jesi, al’ dete ne smeš roditi, to da znaš, rodiš li, ja ću ga prokleti! Ta knjiga, te čini, bile su vekovima u mojoj porodici, srušile mnogo sudbina, reka ženskih suza i krvi je tekla. Zato sam i htela da je sahrane sa mnom, da je crna zemlja sakrije! Dušu sam ispustila pišući poslednji red, koji ti, gusko, i da si pročitala, protumačiti ne bi znala!”, otvorila je knjigu, zadnju stranu, zgrabila me za kosu i rekla da čitam.
„Ko se ovijeh čini lati, od njih u vatri da strada, u Rajskom mu vrtu nema mesta, samo led i pakao Zemaljski, duša što kroz potomke luta i krv svoju ubija ko najgoreg tiranina”, pisalo je, a umesto tačke razvučeno mastilo kako je Margita mrtva pala i kap krvi umesto nje.
Zacvileh ko pseto, nisam ovo mogla znati, i kako to da ne smem roditi dete, ako sam već začela, zašto me proklinje, da sam znala da joj je to sve uzelo, ne bih knjigu ni takla. Imuna na suze čak i u smrti, nije popuštala, kunem se, zemlja se tresla od njenog gneva, a nigde nikog da mi pomogne, zapljuvala me je krvlju i dalje, pustila mi je kosu, poletela sam dva metra dalje, kolika je snaga tog đavola, i rekla mi:
„Moraš otići od Bogdana, u osami negde se poroditi. Dete ćeš umotati u bele plahte i odneti na reku više groblja, moja ruka će te voditi, znaćeš gde ideš. Tu, gde je voda najbrža, pustićeš nesreću da se utopi. Jer ako je ti ne utopiš, utopiće se u sopstvenim suzama, gledaćeš je kako umire od tuge za koju si ti kriva! Umrećeš, podneti nećeš. Poslušaj, i za devet meseci svega se reši, nemoj da tražiš nekog da ti plod očisti, to je Bogohuljenje, moraš da uradiš kako sam rekla!”
„Ne, nikako!”, krenula sam da preklinjem, „da l’ ti je duša od kamena bila kad mi tražiš da utopim dete? Neka sam prokleta sto puta, ja to ne mogu, to ne biva! I kako znaš da je žensko?”
Pogledala me oštro, osetih kao da mi se sablja u stomak zabija, pa krenuh rukama da se zaštitim, al’ bol me i dalje kidao, Margita je nešto radila s tek začetim detetom u meni, pomislih, ubija ga, te sam se opet pomolila, i počela je da se udaljava s trema. Bol u trbuhu popusti, gledala me pravo u oči, za njenim stopama su hodili crveni tragovi.
„Bog je stvorio ženu i prokleo krvlju, krv na krv se lepi! Žene su slabije na čini i mrak, ne mogu im odoleti, a ti nosiš u sebi ne plod ljubavi, već tvoj i čoveka koga si začarala, njegova ljubav nije istina. Nosiš u sebi sopstveni sebičluk! Dobićeš kćer koja kao i ti neće biti imuna da koketira sa magijom, to će biti njena propast. Zato je moraš poštedeti tog bola. Tako ćeš i Bogdana razrešiti čini, udaj se za drugog i rodi muško, jedino tako ćeš moju kletvu zaobići. Ostaneš li uz Bogdana, koga ne voliš, kad ti srce za drugim zaigra, on će vas oboje pobiti. Idem, a ti budi srećna što sam ustala iz groba da te jadnicu spasim, uradi kako ti rekoh, i daćeš spokoj i meni pod zemljom, i tebi na zemlji!” …
About Author
