Kada se nauka izdigne iznad prirode, a moć iznad slobode i kada život ne vredi mnogo, svet neće srušiti revolucija, srušiće ga obični, mali čovek koji je izgubio sve, Pukovniče, stoj! je omaž buntu malog čoveka. Živo, nadahnjujuće štivo, koje opominje, napisano je u maniru najboljih detektivskih i SF romana.
Na granicama bioetike i čovekove svesti o sebi i sopstvenoj savesti, ovo delo poziva na ozbiljna preispitivanja na vrlo jednostavan i pitak način…
… Cipela oslonjena o klimavu uličnu rasvetu bila je detalj koji me je uporno kopkao. Među akterima tog davnog slučaja postojalo je svega nekoliko osoba koje su znale za to. To nije bilo zabeleženo u zvaničnim dosijeima, nije izašlo van uskog kruga mog starog detektivskog tima. Ovih dana, broj ljudi kojima je taj detalj bio poznat znatno se smanjio. Ako izuzmemo zabelešku na bledoj kopiji negde u arhivi Centralne stanice, za postojanje cipele oslonjene o banderu, osim mene, znale su još samo dve osobe: moj nekadašnji načelnik i sam ubica. Obojica su otpadali kao mogući počinioci: ovaj prvi je odavno bio penzionisani starac koji se borio sa demencijom i nedostatkom sreće u ribolovu, a ovaj drugi, Centralni registar mi je odmah odgovorio na upit, i dalje je bio bezbedno zatvoren u kriokomori.
Sećanja, neželjena i davno potisnuta, počela su nezadrživo da naviru. Bio je to slučaj koji me je i povezao sa šefom i doveo me u Operacije pre… uh, zar je prošlo toliko…
Kiša. Noć. Odsjaj ulične rasvete i svetla supermarketa na blatnjavom, vlažnom pločniku ulice koja vodi u Stari grad slab je i ujednačen. Odsjaj crvenih salonki je tu da razbije tamu.
Zvuk visokih potpetica odzvanja niz pustu ulicu i narušava sumornu tišinu.
Razmišljam kako volim zvuk potpetica, kao što volim skarletni, grešni odsjaj lakovane cipele na ženskoj nozi. Ali ne i na svojoj nozi. Iako mi je, ovoga puta, pripala divno izvajana noga, kao i ostatak jednako raskošnog ženskog tela.
Razmišljam i o tome kako ne volim kišu. U ruci držim kišobran, sasvim nespretno, kisnem. Navikao sam da navučem kragnu i natučem šešir, ali dame ne nose tu vrstu šešira, pa sam ove večeri osuđen na kišobran.
Večerašnja potraga je uzaludna, zaključujem nakon nekog vremena, podižem ruku i taksi staje. Iznenađen sam time. Taksi nikada ne staje odmah i obično moram da psujem, zviždim i vičem. Ali večeras je kiša, hladno je i mukotrpan rad celog odeljenja od nekoliko nedelja pokazao se uzaludnim, pa ne razmišljam previše o tome i sumorno se uvlačim na zadnje sedište replike vozila sa početka tridesetih godina dvadesetog veka.
Taksista pomera unutrašnji retrovizor i pita me kuda. Umorno diktiram fiktivnu adresu tela domaćina. Podižem ruku i prinosim cigaretu ustima. Bela je, tanka i duga, kao i moji novi prsti, koji me u potpunosti fasciniraju i na koje ne mogu da se naviknem. Razmišljam o tome kako je trebalo da obavimo probni, privremeni transfer, ali iznajmljivanje školjke je skupo. Šef je i ovako jedva pristao da nam obezbedi sredstva, tako da ovo odustajanje čini noć potpunim fijaskom. Moj tim, morao sam da priznam, dobro je odradio posao, pa šef možda promeni mišljenje i ne otpusti celu logistiku zbog ovog tela. Uostalom, morali smo da testiramo upotrebu školjki kad-tad, a ovaj slučaj nam je obezbedio savršenu priliku. …