Miris pržene kafe širio se ćerpičarom, skoro je sakrio užeglost kokošinjca. Stara baka nadvila se nad šporetom i mladalačkom spretnošću pripremala sebi kafu. Vešto je u avanu mrvila svojim krivim, artritičnim prstima, ispržena zrna budućeg reskog napitka. Kao u magnovenju, podvezala je okovratnik da istakne obraze, namestila skute i sela na trošnu hoklicu da, uz kafu, završi ritual. Još se nije razdanilo, bilo je vremena za mir.
Bližila se devedesetoj. Ništa joj to nije značilo. Preživela je ratove, glad i bolesti, ovo je bio bonus koji je uzet na veresiju. Dok ima šta za pojesti, čime upaliti vatru i ne pokisnuti, a ponekad i častiti sebe kafom i mirom, neće misliti na vraćanje duga. Uostalom, zar je neko smrti ostao dužan?
“Ako išta znam, onda znam da mi ove moje koke vrede više čak i od ona moja dva beskorisna sina. One me makar hrane” – mislila je mrzovoljno gledajući starijeg sina kroz prozor.
“Kurvar! Opet je zamrk’o sa ženama po selu.”
Pridigla se polako, posegla za vrećom kukuruza da nahrani svoje ljubimice koje su sa njom delile sobu.
“Jeste poselara ali makar mi je ostavio ovaj kućerak, da mi kukuruz i brašno, a onaj drugi mi ni na vrata ne dođe, baksuz!” – ovo gunđanje je bila jutarnja mantra.
Izgleda da je u životu jedino važno ko nas hrani, na početku kada smo nejaki, a i na kraju kada smo, pa opet-nejaki. Niko ne kaže da to mora biti čovek.
Nisu svi bili korov u bašti. Volela je svog unuka od starijeg sina. Delom što je ličio na nju sa tim plavo-prozirnim očima, delom što je bio vredan i pažljiv, a najviše što je bio odbačeni višak bez majke, kao i ona sama. On je znao da joj donese malo sirove kafe kad negde iznadniči za to. Ona mu je, pak, davala po koje jaje. Bio je to prećutni pakt, ali na njenoj lestvici važnih, unuk je stajao u ravni sa kokoškama.
A sada, da stvar bude bolja, oženio se finom, dobrom curicom koja joj se dopadala. Bio je to svojevrsni presedan jer staroj baki je od silne mrene razočaranja malo nove ljubavi ostalo.
Sa prvim suncem dan je potekao uobičajeno. Malo rada u baštici iza kuće, skromni ručak u samoći, malo šetnje po selu i nazad u sklonište. Krug je zaokružen. Sada će pre spavanja još malo da gleda kroz prozor i proklinje surovost sveta u kome su stari balast čak i mesu svoga mesa.
U tom seocu pokraj velikog grada život je proticao mirno i jednolično. Mlađima je bilo lakše, nadničenja su ih izvlačila iz učmalosti svakodnevnice, to malo groša što bi dobili je bilo dovoljno, makar za snove i nadu, ambicija je, ipak, pripadala retkima. Ali starima, njima je ostajala samo ustajalost močvari nalik. Zato je ta blatna kuća, nekoliko kokošaka i skromna bašta bila bakin ceo svet, komad plavog neba u sutonu života. Na gomili je imala skoro vek i kućerak.
Znala je da kaže, više za sebe, gledajući u svoje zeleno ofarbane prozore, da je takav dom dostojan jedne dame. “Mada, istini za volju, dame ne nose opanke, niti kopaju po bašti, ali nazuću i ja cipele jednoga dana!”
Mlada snajka joj se divila zbog toga, uvek je govorila da nema veće snage volje od upornosti jednog starca. A i poštovala ju je, najviše zbog dostojanstva koje je sačuvala kroz život, a i zbog toga što je znala da nikada nije besmisleno biti doteran zbog sebe samog i znati ugoditi sebi koliko god to bilo skromno.
A onda dunuo je dašak promene. Unuk joj se odselio u selo pored. Sada je, konačno, imala gde da ode i koga da poseti. Stare kosti bi živnule svaki put kada se spremala na kratko putovanje. Boravak kod jedinih ljudi koje je iskreno volela celivao joj je izranjavanu dušu.
“Možda ovaj kraj i neće biti tako pasji” – mislila je sa obnovljenim optimizmom.
Nažalost, život često nije darežljiv prema ljudima koji znaju kako, a i koliko mogu da trpe nedaće, iskušenja i zla. Svaki udarac ih jača do trenutka kada ih jedan – poslednji uništi. Kao razmaženo dete igračku, savija i vuče dok se ne polomi.
Staroj baki umro je sin.
I to onaj stariji, bolji. Onaj koji je mario. Onaj kome nije bila teret jer je sa par džakova kukuruza mirio svoju savest prema onoj koja mu je dala život.
I tako je došla zima, ona napolju i ona u srcu. Studen je grizla i dušu i vremenom zgaženi kućerak. Baka je oskudevala u ogrevu. Imala je nešto malo drva još od prošle zime, pa je uz pomoć njih sušila grančice koje je skupljala u bašti iza, smrznute i mokre od snega. Imala je i nešto slame što joj je unuk odnekud doneo. Najteže joj je padalo to što nije imala čime da hrani svoje kokoške. Zalihe koje joj je snajka krišom dala su bile pri kraju.
Napolju je zima pokazala svoju snagu punim kapacitetom nanevši smetove po nekoliko metara. Nije mogla da ode u posetu niti da je primi. Izbor je bio otužan – ili će ložiti slamu ili će njome hraniti kokoške.
“E moje koke, ko li će iz ovoga izaći živ, vi ili ja?” – skoro da se zasmejala svojom situacijom.
Mlađi sin nije došao kod nje još od sahrane, pravdao se nedostatkom vremena, sada se pravda, verovatno, neprohodnošću dvorišta.
“Lako je bitangi da nađe opravdanje, to je uvek džabe.” – ljutila se baka kroz suze, samujući još jednu dugu zimu. Mislila je, biće lakše s proleća.
Sve dok jednog dana ranog proleća, mlađi sin nije došao u iznenadnu posetu.
Godine su je naučile da iznenadni, nevoljni gost uvek sa sobom donosi nesreću.
Nije morala ni da pita, nije mu rekla ni da sedne, skupljena uz šporet zebla je u iščekivanju udarca.
“Znaš, rešio sam da pređeš kod mene u kuću. Daću ti jednu sobu. Lakše je, neće ti trebati drva, a ni kokoške, njih ćemo da pokoljemo, za supu, a i za daću koja će uskoro. I baštu ćemo da preoremo, šta će nam kad imamo njivu. To je da ti olakšam, znaš. Sutra ću doći da te pokupim.”
Tada je puklo, kao da je moglo da se čuje. To je bio onaj udarac, kada duh pod pritiskom klone, to je bio onaj korak dalje, korak previše. Duša se rasula na komadiće. Ostao je samo ponos i prkos.
“Lakše je samo tebi. Ne znaš ti ništa da daš, već samo da uzmeš. Nema potrebe da kupiš išta. Kada izađem odavde i ostavim kuću i moje koke, doći će ti samo ljuštura bednog postojanja. Idi sad, ostavi me samu.”
Brzo se pokupio i otišao, nijednog trenutka nije se dvoumio. Laknulo mu je što je i to prebrinuo.
Sutradan, baka se spremila kao i obično, uzicom je podigla obraze, navukla damski izraz lica i umesto u kuću mlađeg sina, otišla u posetu unuku i snajki. Dok je bila tamo nije im rekla ništa o selidbi, samo je na polasku, skoro šeretski, dobacila: “vidimo se 29og!”
“Što baš tad?” – doviknu snajka veselo.
“Pa eto, tako mi došlo” – neodređeno reče baka.
29og nisu mogli da je nađu. Snajka je došla vođena nekom zebnjom. Jednostavno je znala gde treba da je potraže. Tu nečast imao je bedni sin.
Zloslutni zvuk čuo se iz ćerpičare, kao samrtni ropac, otvorili su vrata i kajanje ih je zagrizlo i pre slike koja ih je čekala.
I ovaj put je vezala okovratnik, čvrsto i o gredu. Ostala je punih obraza zauvek, posmrtna maska biće lepa, kad već život nije bio. Bose noge lagano su se njihale 10cm iznad zemlje, kao neki nakaradni ples u ritmu cviljenja daske, opterećene težinom tela koje visi na kanapu.
Bio je to završni čin bunta i inata. Jer dame, zna se, nikada ne nose opanke.
Autor: Lalina