ŽANR: istorijski/drama/triler/vestern
ORIGINALNI NAZIV: Pulp
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Ed Brubejker
CRTAČ: Šon Filips
ZEMLJA: SAD
PREVOD: Darko Tuševljaković
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:
Prvo što treba navesti da je ovo nova edicija pod imenom Veliki Novi svet. U njoj će se objavljivati velika dela američkih autora, kao i autora koji su radili pod njihovim uticajem. Ovi pažljivo izabrani stripovi će biti objavljivani u dva formata: A4 Veliki Novi svet i B5 Novi svet. Vrlo sam uzbuđen zbog ove činjenice – jer u suštini nismo ni zagrebali vrh ledenog brega ispod kog se kriju kvalitetna dela devete umetnosti Novog sveta. Radujem se ovoj ekspediciji na delomično neistraženu teritoriju.
Iz perspektive današnjice jako teško je shvatiti uticaj palp časopisa na mnoge žanrove, posebno na fantastiku. Neobičan nam je pre svega toliki obrazovni doprinos nečeg za šta znamo da je literatura niskog kvaliteta, kao i otkud to da je bio toliko značajna ekonomska injekcija izdavačima. Kakva je poveznica sa nečim što je dobilo ime po jeftinom papiru na kojem je štampano? Papir se mrvio, korice su prelazile preko stranica, ali imale su dinamične crteže na naslovnim stranama, čudnovate i uzbudljive priče, štancane u velikim tiražima prema shemama koje su bile oblikovane uredničkim ličnim (ne)ukusom. Dela u kojima se nije vodilo računa o nauci, karakterizaciji junaka, autentičnosti radnje, a ponajmanje o književnoj vrednosti.
Da bismo shvatili gde leži uticaj palpa moramo se vratiti nekih stotinu godina unazad, jer skoro sedamdeset godina takva izdanja ne postoje. Polovinom devetnaestog veka u Evropi, književnici su imali status kakav danas imaju u Americi, to jest bili su dobrostojeće zvezde. U stvari, čak i oni koji nisu bili poznati i ustoličeni na prestolu ’zvezda’ mogli su živeti od pisanja. Strogo se vodilo računa o standardu, nešto ispod određenih vrednosti nije moglo da prođe ispod radara. Objavljivani su samo vrhunski autori koje kao takve i danas znamo: Dikens, Irving, Tolstoj, Vern, Vels. Dakle, iako se vodilo računa o publici, na prvom mestu je bila književna zaostavština koja ne zastareva, jer su joj vrednosti visoko frekventne. No, u svemu tome je postojala i mana, elitizam, doduše potpuno nenameran, ekonomski. Jednostavno rečeno, časopisi u kojima su objavljivali radove bili su skupi i dostupni isključivo bogatima i višem srednjem staležu. Primera radi, obeležje časopisa toga doba bio je relativno mali tiraž i cena od tridesetak centi što je bila trećina prosečne dnevne nadnice, a i sadržaj je bio prilagođen bogatijoj publici.
No grešno bi bilo okriviti samo ekonomiju za smrt dobrog i kvalitetnog petparačkog štiva. Veći deo zle kobi te vrste literature pada na cenzuru i crkvu koja je osuđivala njen đavolji upliv u naš svet. Jer ko je video ratove, nasilje, pirate, ljubavne afere, detektive, a da ne govorim o đavolštinama kao letelice, tenkovi i roboti – spalite inovatore! Tako je prisilnim bojkotom izdavača umro i sahranjen roman kao forma, ukoliko ne računate one u nastavcima, barem na neko vreme do vaskrsenja polovinom dvadesetog veka. Ako na to dodamo i činjenicu da je u Americi negde u to vreme upravo donesena kurikularna reforma, odnosno, osnovna škola postaje obavezna, pa je pismenost bila u naglom porastu u tom delu sveta, stvorena je idealna podloga za palp. Pa shodno tome palp časopisi dobijaju na popularnosti. U tim časopisima najčešće teme su bile Divlji zapad i Američka revolucija, kasnije i detektivske, avanturističke i ljubavne priče. Kupovali su ih gotovo svi čitajući ih kriomice, jer im je reputacija bila upitna. Nekako buntovnički, jer je zabranjeno voće slađe i kao vesnik promena koje će uslediti.
Kraj veka je doneo industrijsku revoluciju i uzdizanje fantastike kao žanra. Ime Luisa Filipsa Senarensa je vrlo skrajnuto u odnosu na njegov doprinos kroz 1500 priča fantastike. Doduše, vrlo verovatno da je to zbog slabog kvaliteta istih. Veliki rat je usporio Evropu sa druge strane Amerika je bila nedirnuta i sve je bilo spremno za konačan procvat palp i šund literature. Prvaci su bili Barouz i Lovel. Ipak treba valjano razgraničiti palp i šund, iako je granica tanka gotovo nevidljiva. Šund namerno kopira običaje i pravila palp fikcije, dakle svesno, pa i podsmehljivo spušta obrazac pisanja ističući najgore strane da bi se postigao zahtevani efekt. Ipak, najgrešnija (ne)dela su ona koja su nenameran šund, primer je verovatno tvorac ideje o teoriji zavere Ričard Šaver koji je priče pisao kao svoju doživljenu realnost. Konstatovaću da je nenamerni šund u fantastici danas nažalost neredak i učestaliji nego pre stotinu godina. U takvoj atmosferi, jasna je bila potreba za specijaliziranim časopisima niske cene koju je prvi uočio pionir u sferi radio amaterizma Hugo Gernsbek. Pokretanjem Amazing Stories-a menja lice fantastike, više od pola veka kasnije Spildberg snima seriju istog imena odajući počast jednom vremenu, omažirajući i najavljujući bolju sutrašnjicu fantastike u kojoj neće biti skrajnuta – iako nominalno nije prvi, jer od ranije postoje Weird Tales, koji objavljuje priče bliske stravi i užasu Hauard, Po, Lavkraft i slični, kao i zvanično prvi časopis fantastike ruski Mirpriklusheniya – svakako jeste najznačajniji za popularizaciju žanra. No, svako svetlo nosi u sebi malo mraka, pa tako i veliki Hugo po kome ime nosi jedna od najvećih žanrovskih nagrada. Sa obzirom da je stvorio prvi pravi fandom određujući ukus publike skupa sa svojim urednicima. U mnogome je odgovoran i za getoizaciju fantastike i zadržavanje u takoreći vodama trivijalnosti lakog štiva. I to u trenutku kada su se ostali žanrovi vraćali glavnom toku, fantastika je svesno otcepljena. Označena i dan danas kao književno nedonošče, lakši put, iako se sa ovim ne slažem. Svestan sam, baš kao i Stanislav Lem u svom čuvenom stručnom tekstu, kakva medveđa usluga je time učinjena celokupnom žanru.
Ipak, na trenutak moram da usporim i spomenem neka imena koja su prošla kroz Amazing, E. E. Smit, Džon Kembel, pre njegovog nesrećnog gašenja i pokretanja skoro naslednika Wonder Stories-a. Nekako u isto doba dobija i konkurenciju u vidu možda i najboljeg žanrovskog palp časopisa svih vremena Astounding-a. Konkurencija, iako nikome nije draga je najbrži put da se iznedri kvalitet i nove staze. Istovremeno Gernsbek štampa prve džepne romane, tako uzimajući još zasluga za rasprostiranje fantastike. Već smo došli do tridesetih godina prošlog veka, u kojim se pojavljuju naznake i začeci onog što ćemo kasnije znati pod nazivom seksualna revolucija. Pojavile su se preteče superherojskog stripa i časopisi sa do tada neviđenom količinom seksualno nedvosmislenog i za tu epohu pornografskog sadržaja, iako za sadašnjost prilično nevinog. Neću davati na važnosti tim izdanjima tako što ću im navesti ime, jer su svojim senzacionalističko-seksoeksopolatističkim i krajnje nefeminističkim pričama otelotvorili šund uveliko gurajući fantastiku i horor u trivijalnu književnost za svakolike mase. Velika Američka kriza je uticala i na izdavaštvo cene papira su skočile časopisi su se gasili, uostalom kao i sve ostalo, ugašen je nakratko i Astounding. Da bi pod novom upravom počeo da objavljuje kvalitetnije priče promišljenije ne i dalje na nivou jednog Poa, ali sociološka naučna fantastika je bila vesnik sutrašnjice kojeg su uhvatili Džek Vilijamson, Marej Lanister i mnogi drugi. Iako je to njihovo radikalno sutra za nas sada naivno i nespretno učenje hodanja od juče.
Ulazimo u period u kojem deo publike preuzimaju fanzini, potpuno nova vrsta izdavaštva, volonterskog, i u kom dolazi do fandomskog raskola te podele na klanove. Nove vrednosti i kanoni su uspostavljeni epoha banalnosti u fantastici je prošla, što su u paralelnoj Evropskoj realnosti potvrđivali bivstvovanjem Bulgakov, Čapek i Zamajatin. Urednik Astounding-a pred drugi svetski rat postao je Kembel i Zlatno doba fantastike je otpočelo. Iako još uvek palp,, časopis je zahtevao ono što niko do tada nije – poznavanje materije o kojoj pišeš. Pa su tu pisali samo birani autori: Asimov, Van Vojt, Sterdžen, Hajnlajn dakle sve same zvezde. Iako niko sem Sterdžena, ironično sa obzirom na njegovu čuvenu rečenicu da je počeo u palp časopisu, nije stilski bio na nivou glavnog toka, svi su imali smisao za bavljenje ekstrapolacijskim i sociološkim problemima društva kroz fantastiku. Pošto je njihovo pisanje bilo sve osim niskovrednosne književnosti, publika se širila i kritika je ublažila stavove prema fantastičnom stvaralaštvu. Problem je bio što su i dalje postojala izdanja koja su objavljivala eskapističke banalne praktično trivije za mozgopašu, odnosno šund. Izuzetak je bio prvi urednički pokušaj Frederika Pola Astonishing Stories. No i ćorava koka ponekad ubode zrno, pa su se pojavljivala povremeno imena vredna pažnje: Bredberi, Bliš i Katner. Astounding postaje prvi koji uzima današnji književni format časopisa. No desio se rat i veliki i mali su nastradali bivajući ugašeni. Negde pred kraj rata novi urednik Amazinga počinje objavljivati priče već pomenutog ludaka Šavera vračajući fantastici delić loše slike koja se zadržala kroz predrasude do dana današnjeg.
Po okončanju rata krenulo se u obnovu svega i svačega, pa su i mnogi časopisi revitalizovani. Ipak, sledilo je vreme novoosnovanih Fantasy&SF-a i Galaxy-ja, čiji su urednici prvenstveno insistirali na istinskom književnom izrazu. Pri čemu su izvukli kovčeg polumrtvom palpu, i prvi je pao Kembel koji je gurajući Hubarda izgubio Sterdžena i Asimova. Palp se borio još nekoliko godina sa nekoliko uzdaha objavljivani su u raznim časopisima Dik, Klark, Herbert, Vans, Bliš, Bredberi, ali ozbiljan ton pripovesti je zakucao i poslednji čaval u kovčeg palpa. Umrli su i književni časopisi. Bilo je vreme za knjige, romane, Vudstok, seksualnu revoluciju i Novi talas fantastike. Autori i urednici, pre svih Murkok, ovog pokreta su sve dali na kvalitet, to nije nimalo lošija fantastika od današnje. Odrasla je i postigla svoj puni potencijal. Uostalom nekim od tih ljudi se i danas divim. Začudo, sa vremena na vreme palp oživljava kroz reprinte da kao kakav vampir ispija punokrvnu fantastiku. Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture? Ako pitate kolekcionare koji daju na hiljade dolara za stara izdanja, izdavače koji prave luksuzna izdanja reprintovanih časopisa ili autore koji čežnjivo pišu sav taj palp, odgovor je jasan.
Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture? Šta vi mislite? Verujete u predrasudu o rudimentarnosti palp fantastike? Ukorenjeno ubeđenje da je sve objavljivano u godinama odrastanja fantastike fušersko štivo, usmereno samo na to da razonodi čitaoce. No, da li je baš ovako? U glavnini slučajeva jeste, ali egzistirali su i autori čije su umetničke mogućnosti nadilazile epohu, poput recimo Farmera koji je znao kako koristiti potku i poetiku trivijalnog. Treba znati i to da tada stil i pismenost nisu ni traženi samo ideja. Što u mnogome podseća na današnjicu sa tom razlikom da se danas traži, a ne dobija. Pa je vrlo teško odgovoriti na pitanje: Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture? Možda je odgovor u Sterdženovoj izjavi:
“Devedeset procenata svega je smeće.”
Ed Brubejker – jedan ob bitnijih Američkih scenarista modernog doba, višestruki dobitnik Ajzner i Harvi nagrada. Radio na serijalima Besmrtna Gvozdena Pesnica, Kapetan Amerika, Betmen, Derdevilu, Gotam Central, Ženi-Mački i Sleeper. Potom, se posvetio pisanju grafičkih novela, neke od njih su Ubij ili budi ubijen, The Fade Out, Fatale i CriminaL.
Šon Filips – crtač koji je radio na serijalima Betmen, Marvel Zombies i Helblejzer. Zatim ulazi u dugogodišnju saradnju sa Brubejkerom i stvara Ubij ili budi ubijen, Sleeper, The Fade Out, Fatale, Criminal i Incognito.
Autori na jedan izuzetan način daju omaž palpu koristeći temu divljeg zapada, a opet smeštajući dešavanje u Njujoršku vrevu. Svet je na ivici rata, Amerika je prepuna onih koji podržavaju Hitlerov režim novcem i glasom. A opet, iznad toga se izdiže junakova lična tragedija. Sanjarenje o davno prošlim danima kada je bio neko i nešto. Sve to kroz vizuru palp priče kojom zarađuje za hleb. Kada mu i to oduzmu pada u ambis beznađa, a očajni ljudi čine očajničke stvari. Kad već nema prijatelje poslužiće i stari neprijatelji kao pomoć u akciji, šta može da krene po zlu u dobro smišljenom planu. Na kraju krajeva, svi revolveraši žele umreti u čizmama.
Sa obzirom na obim, vrlo rečita priča. Bavi se pomalo problemom koji muči Ameriku, a to je apsolutna nebriga o starima ukoliko za mladosti ne steknu kapital. Mada, tako je u svim kapitalističkim društvima, surova su i bešćutna. Crtež uspeva postići dojam retra u retru. Što je prilično impresivno moram priznati. Mala mana je što američki autori vole sve da ti nacrtaju čime često proizvede kontraefekat. Za primer ću uzeti rečenicu: Nisu svi Nemci nacisti – u mojoj glavi se automatski izkristalizirao nastavak krilatice – ali su svi nacisti Nemci. Nema abolicija kroz dobro retkih pojedinaca za veliko zlo. Ali takve stvari nam se nameću kroz strip, film i druge medije. Na nama je da odredimo granicu naše političke korektnosti.
Sve zemlje sveta imaju svoje palp i šund periode, a pošto mi uvek kasnimo i kaskamo za svetom. Kod nas je upravo u zamahu takav jedan progresivni i epohalni interval u kome se tek otkriva da žene nisu predmeti i da je pop – pop, ma sa koje strane ga čitali. A dok se smilujem da napišem novi tekst, vi razmislite o pitanju svih pitanja: Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture?