Simulatori upoznavanja i zabavljanja (Dating Sims), postoje kao deo mnogih igara, ali i kao samostalan žanr, premda se uvek nekako vezuju za interaktivne pripovetke (visual novels). Nastali su, naravno, u Japanu još početkom osamdesetih godina prošlog veka.
Kao i sve drugo u svetu zaluđenika, a posebno kad je posredi škakljivi sadržaji na kliznoj skali romantično-erotsko-pornjava, simulatori zabavljanja eskalirali su u zonu apsurdnog što se 2011. godine ovaplotilo kroz igru „Hatofuru Kareši” (Hātofuru kareshi ~kibō no gakuen to shiroi tsubasa~). U ovoj igri, naime, glavna junakinja je jedina žena na planeti koju naseljavaju golubovi. Nastala kao prvoaprilska šala, igra je postala toliko popularna da je autorka Hato Moa morala da objavi punu verziju, isprva besplatnu, a zatim i verzije za sve značajne konzole. Priča o devojci koja se zabavlja s golubovima izmakla je kontroli. Od parodije na ovaj tip igara, do brojnih publikacija, knjiga, stripova, radio drama, radio emisija, crtaća i plišanih igračaka (kampanji koja je od dve i po hiljade ljubitelja uspela da dobije $150.000!)
Dakle, ako postoji prilika da se upotrebi izraz „đavo odneo šalu” i ako ste mislili da su scene koje prikazuju apsurdne nivoe zaluđenosti u Sautparku (South Park) izmišljotina, evo da ponovim. Mnoštvo igara sa tematikom zavođenja i ljubavnih odnosa, sa sve batrganjima da se izađe iz klišea – od igara u kojima ‘svi svakog muvaju’, do igara u kojima se do partnera dolazi na najrazličitije načine (od ratovanja do ratarenja) – ništa to nije bilo dovoljno, nego je život pojeo parodiju i dobili smo hit u kome žensko čeljade zlostavlja okrutni dečko, tj. golub.
I što da se trend bizarnih igara u ovom smislu ne nastavi, pa se neko dosetio da napravi igru u kojoj glavni junak dolazi u srednju školu za tenkove (?), u kojoj sreće simpatične… tenkice (??), a zatim u bizarnom sledu događaja bira koju će od njih da… kresne (???).
E, sad.
„Pancemadels” nije dostigla slavu igre „Hatofuru kareši”. Na Kikstarteru (Kickstarter), dobila je oko 4.400 dolara od oko 180 ljubitelja, a na Stimu (Steam), igru poseduje tridesetak hiljada ljudi (oko deset puta manje nego za Hatofuru kareši).
Srećom.
Zato što je to ipak neki dokaz da i najbizarnija zamisao može da procveta ako se dobro ovaploti. Hoću da kažem, „Hatofuru kareši” je dobro napisana budalaština, čak i prilično profesionalnog grafičkog dizajna. „Pancermadels” je prvorazredni krš, veoma loše napisana, traljavo sastavljena, a grafika je, najblaže rečeno, amaterska.
Igru na nekoj vrsti okupa drži neprestano poigravanje sa percepcijom glavnog junaka (a donekle i igrača). Tenkovi, naime, ne izgledaju kao stotonske mašine sposobne da neutrališu vozila, živu silu i objekte, već kao srednjoškolke, premda se ponašaju (i prave štetu) kao da su zaista borbene mašine. Izgled svake devojciče prilagođen je tipu tenka koji predstavlja, pa je tako IS-2 krupna i mrka, dok je T-34 malena i prgava.
Humor je zasnovan na bizarnosti situacije, kao i na raznim istorijskim i militarističkim pošalicama (npr. glavni junak se zove Erwin Lemmor, tj. Rommel unazad). Neki igrači su predložili teoriju po kojoj devojke nisu zaista tenkovi, već je cela igra smeštena u azil za mentalno obolele u kojem devojke tripuju da su tenkovi, a glavni junak tripuje da je u njihovoj srednjoj školi.
Srećom, najbolja strana ove igre je što samu sebe ne uzima mnogo ozbiljno. Ćaknutost je svuda, sve je iščašeno, pa i tradicionalni način prolaska kroz igru i pomalo neuobičajene putanje kojima se „otključavaju” tajni likovi. O tome svedoči i sledeći pasus koji lepo ilustruje vrstu pošalica: „U Japanu je protivzakonito imati polne odnose sa svesnim tenkovima u vojnom vlasništvu. Privatni tenk, to je nešto drugo. Ali vojni tenk ne može da zakonski pruži pristanak na snošaj, te je svaki takav odnos skrnavljenje vojne imovine i tretiraće se kao takav… čak i u slučajevima kad tenkica očijuka s tobom i potpuno je jasno da je zagrejana”.
Naravno, verzija koju možete kupiti na Stimu (za besramnih deset evra koje uopšte ne zavređuje) ima završetak igre u kome tenkice do kraja ostaju čedne, dok je dodatak za XXX verziju dostupan sa zvaničnog sajta (i naravno naslovljen Full Frontal Assault – Kompletan čeoni tj. prednji napad). Ipak, ne donosi mnogo spektakularne promene u igru, osim što loše nacrtane devojke u haljinicama sada na kraju igre možete videti loše nacrtane, samo bez haljine.
Duh je izašao iz boce, Pandorina kutija je otvorena, kako god, jer ako volite ajkule ili borbene helikoptere, i za vas su dostupne slične bizarnosti od igara. O ukusima se ne raspravlja, ali o kvalitetu uvek može. Na kraju krajeva, kvalitet, a posebno kvalitet pisanja je ono što određuje vrednost igara ovog tipa. Ekstreman primer je igra „Kljove”, simulator zabavljanja za orkove gejeve, koja je iz potpune opskurnosti izašla ponajpre ozbiljnom produkcijom (oko 120.000 reči), a zatim i dobro napisanom pričom. Ali o više tome na nekom drugom mestu, drugi put…