1.
Uvek sam bio od nekoga sanjan.
U širokim hodnicima koji idu od rođenja do smrti, svi imaju plaćenu putarinu, samo sam ja uvek taj koji se neprijatno drži za čelo. To nešto što je trebalo da me opravda i da mi gustinu postojanja – izraz lica, bat koraka, steg ruke – ne nalazi se u meni, nego negde van, daleko, a ja sam, nekom strašnom greškom, forma bez suštine, linija koja čeka svoj oblik.
I kako to nekome objasniti? To je bila moja velika tajna. Zbog nje se nisam pronalazio ni u jednoj sveštenikovoj propovedi, samo u onim čudnim i monstruoznim marginalijama knjiga radi kojih sam bežao sa mobe i šunjao se u skriptorijum kada u njemu nema nikog.
Pročitao sam u njima da postoji neko mesto gde Bog sve otkupljuje i rešava, u pustinjama ispod Jerusalima.
Kolika je bila moja sreća!
Znati da se mogu iskupiti u ovom životu – da ne moram čekati Strašni sud!
(Jer, i u grobu anđeli bičuju ljude.)
U tim pustinjama je jedno uzvišenje, a na njemu kamena grobnica koja lebdi.
(Ta kamena grobnica – piše besni autor marginalije – nipošto ne lebdi, nego je postavljena između dva magneta, i tako stari proroci te krivoverjem prožete postojbine varaju glupake koji im ostave novac na kraju hodočašća.)
Ko vidi taj nepoznati grob, odmah sebi iskopa oči kako ništa drugo ne bi video što bi umanjilo sećanje na njega. Grob tako, u njihovom srcu, ostaje netaknut.
Redovi i redovi bezokih asketa slivaju se posle u Carigrad.
A oko tog groba su stubovi, svi redom prekriveni divnim ukrasima, crvenim i zelenim pokrovima. (Ali – opet piše autor marginalije – uistinu ničemu od toga se ne sme verovati, i tu nema ni oltara, ni slika, i statua, već samo belih zidova od mramora, koje danju obasjava Sunce a noću sedamdeset uljanih lampi. I ničeg drugog nema u tom nazovi hramu, do tog nazovi groba, za koga se ne zna ni čiji je.)
Više od svih priča koje su mi pričali, najdraža mi je bila ova, koju niko nije umeo da mi ispriča.
2.
U Ulmu su uvek smrdele krave. To mi je ujedno i prvo sećanje, i poslednje nakon što sam napustio grad. Kažu Italijani da u celoj Nemačkoj najviše smrdi Ulm. (Južnjačka govna! Smrde Italijanima kreveti nakon što prokurvaju svoju ženu. Tamo svaki konzul i prefekt grada ima pravo prve noći. Ako smo mi Nemci divljaci, barem nismo grešnici.) Nekako su taj smrad, a najviše prolećnim danima, odnosile i ublažavale Iler i Blau, baš tamo gde se ulivaju u Dunav.
Nismo grešnici, a nije nam ni loše bilo.
Šmit, mali Šmit!
Šta su li braća mislila o meni, najmanjem od svih, kao da sam od drugog oca?
Živeli smo u četvrti zanatlija, tamo gde su se skupili svi koji su više voleli da rade čekićem nego glavom; oružari, zlatari, furundžije. (I tobdžije i furundžije, smejao se ujak. Odavno je od čekića izgubio oko.) Ja sam se, glave crne kao lak, probijao kroz gomile da kupim so i da natočim vodu – šta sam drugo mogao? Kada sam jednom ispustio alat i umalo ocu otfikario nos, shvatili smo, i ja, ubeđen u svoje sposobnosti, i on, već podozriv zbog moje slabosti, da od njegove pete investicije nije bilo ništa. Smišljao je neko vreme poslove kojima bi me držao zauzetim, čisto da mi ne budu prazne ruke, dok nisam poodrastao.
Tada mu je presušila mašta, pa me je dao u sveštenike.
Sa četrnaest godina, posvetio sam se Svetoj Katarini i postrizao kosu. Sa radošću su me uzeli braća Dominikanci, već odavno naviknuti na tog štrkljavog dečaka koji najbolje sriče slova u celoj četvrti zanatlija.
Ulm je okrugao kao suza, i ima više od pedeset crkava.
Daleko od toga da sam bio nezadovoljan!
Grbavi, ćosavi brat u skriptorijumu odmah me je uzeo na zub. Mislio je da mu cepkam strane, a ja sam mislio – ne, ja sam znao – da on krade hleb i grožđe iz kuhinje kad misli da ga niko ne vidi. Nikada moju krivicu nije mogao da dokaže, pa mu je ostalo samo da se nada da ću se i ja jednog dana udebljati kao i on, pa neću moću da prođem kroz vrata trpezarije, tako usko izrezana da te primoraju na post.
Drugi dečaci su pevali puela puele puele, a ja sam bežao i čitao sve sem Svetog pisma. U opojnom mirisu pergamenta (stalno sam ga osećao u nozdrvama) ubrzo sam pronašao to mesto, tu opskurnu bajku. Već razmišljati o njoj bila je jeres. Čitao sam dalje, misleći da su knjige voda kojom se utažuje žeđ, ne znajući da su ulje kojim se potpiruje vatra.
Tada sam odlučio da pronađem tu grobnicu. Svima koji bi me pitali rekao bih da čeznem za Jerusalimom. Opat je (na ljutnju mnogih) počeo da objašnjava moj nemir time što je u mene sišao Sveti duh; ja sam sigurno izabran, govorio je, da proslavim ovaj manastir.
(Kao da nisam primetio koliko opat zagleda u mene tokom jela!)
I već sledeće godine – tačno se sećam tog dana, bila je Sveta Gertruda – Ulm je posetio Jovan Truhas iz Valdpurga sa čitavom povorkom svojih drugova. Sada već star čovek, ali tada nije bilo deteta u Ulmu kome roditelji nisu pričali o jurišu Turaka na mađarske krajeve; Truhas je rame uz rame sa Hunjadijem oterao neverničke pse i spasio hrišćanstvo. Sad se namerio da hodočasti u Jerusalim i pomoli se da spašeno i ostane.
Ovde je došao radi opata. Izgleda da mu je opat, jednom davno, obećao u nekom pismu sumnjive iskrenosti da je spreman da ga prati do samih krajeva sveta. Sada se samo snebivao. Truhas je ubrzo shvatio da ga je poneo entuzijazam, i da je opat obećao u sigurnosti onoga koji zna da se obećanje nikada neće ostvariti. Nas nekoliko smo im služili vino. Gost je, iz dosade, počeo da me ispituje o geografiji, istoriji, kao da ispituje zube konju na otkup.
„Gde caruje egipatski sultan?“
„U Kairu.“
„A gde prima robu i brodove?“
„U Aleksandriji.“
Opat me podozrivo pogleda; bilo je jasno da to što sam čitao nije bio molitvenik.
„Ko drži Rodos?“
„Hospitaleri.“
„A Kipar?“
„Katarina, Venecijanka.“
Pogledao je u opata, pa u mene. Pitao me je imam li želju da sa njim pođem u Jerusalim. A ja mu odgovorih da ništa na ovom svetu ne želim više nego da smesta krenem na put do tih svetih mesta. Shvatio je moju volju, i poslao me u moju ćeliju, a opatu je, kako sam kasnije saznao, obećao da ću biti tretiran pravedno i jednako sa njegovim ostalim sadruzima.
Od tog dana sam puštao bradu, proređenu i smešnu, jer sam čuo da tako rade peregrini, ti čudni putnici u krajeve nevernika. Dao sam monahinjama da mi na kapu ušiju crveni krst, podjednako smešan kao brada.
Mnogo dana se opat premišljao. Konsenzus braće (a pre svega skriptora) bio je da još uvek nisam stasao u punopravnog člana njihovog reda, bez obzira na to što sam se predao Svetoj Katarini. Shodno tome neće biti ni preveliki gubitak umrem li na hodočašću, i nije potrebno tražiti dozvolu od Papine kancelarije. Njegova smrt, govorili su o njoj kao o sigurnoj stvari, na duši je onog Truhasa.
Na uskrs devetog Aprila, odslušao sam misu, i seo na konja.
Sva braća su se oko mene stuštila, gurajući mi u ruke narukvice, kristale, drvene krstove, da ih prislonim moštima i vratim ih osvećene; zamotuljke papira, da na njima napišem šta sam video i gde sam se pomolio i koji kamen sam poljubio radi koliko godina indulgencije.
Klimnuo sam glavom, i pridružio se viteškoj povorci.
Sećam se da su nam u krčmi dobacivali:
’Ajmo, krstaši! Donesite nam arapske pičke!
3.
Čovek koji spava na brodu ima mesta tačno od glave do pete. Tu razgovara, čita, pretura po svojim vrećama; tu miriše smrdljive vode koje se skupljaju na brodskom dnu. Ja i još jedan sveštenik bili smo tačno pored špajza. Tu nam je, kroz jedan prorez u dasci, kuvarev pomoćnik s vremena na vreme dobacivao suve slanine i krekera. Tako se i slave mise na brodu; zazoveš Boga, pa umočiš kreker u slane i prljave vode. Naš patron, vlasnik broda, obećao nam je dobru hranu. Propustio je da pomene da to važi samo za bolje članove naše grupe. Nisam mogao da se žalim; nisam ništa ni platio. Oslanjao sam se na tog kuvarevog pomoćnika, i na posmatranje zvezda tokom noćnih šetnji, da zavaram glad. A ponekad bi do naše kumbe – naših kreveta sklopljenih od nekoliko daski – dopro i kapetanov glas. Razaznavao sam, pomalo, italijanski, ali Venecijanci pričaju šturo, i nejasno, kao da imaju šlajm u grlu. Znao sam samo kada se svađao sa našim nemačkim vitezovima, i kada su slavili uz malo vina, koje je ubrzo presušilo.
Moj saputnik me je plašio pričama. Zapravo, time mora da je tešio sebe. Kako Turčin nije glavna pretnja na moru; kako se brodolomi redovno dešavaju i bez njih. Prvo poplavi dno broda, tamo gde smo mi; džaba nam što smo kod špajza, i što prvi čujemo sve što se kaže u kapetanovoj kabini, ako imamo prvi da se udavimo! Pa onda, ko preživi, trka se za skafe, za te čamčiće za spasavanje. Ide kapetanova garda, i ako vidi nekog niskorođenog da se uhvatio za čamac pre nego što su svi vitezovi i plemići na bezbednom, seku mu ruke. Pa ti probaj onda da se uhvatiš!
Glad. So. Neke čudne vatre koje sijaju na morskoj površini usred noći. Scile i Haribde… Nije bilo onog čime nije sebe zaplašio, i čudio se zašto sam tako miran. A već sam desetine brodoloma preživeo kroz knjige onih koji su hodočastili pre mene, i na njegove iskolačene oči i drhtav glas sam mogao samo da odmahnem glavom. Jedino na šta me knjige nisu pripremile bila je rika veslara. Italijani, Lombarđani, Franci, Sloveni, Grci – viču, svaki na svom jeziku, kao pas sa besnilom, i ako izađeš na palubu kada veslaju, skoče na tebe, pomahnitali, nesvesni da napadaju putnika, a ne fantazmu kojom su maločas prekraćivali vreme.
Ni šestog dana nismo dočekali povoljne vetrove. Zažalili smo što smo uopšte napuštali luku. Okrenuli smo brod ka Histriji (kao što smo to mnogo puta do sad učinili) da sačekamo bolje vetrove. Planine i stene su obeležene znakovima; mornari se ne usuđuju da priđu obali ako ih ne vide. Videli smo ih. Okrenuli smo pramac i zašli među tornjeve koji su nam se skoro spajali nad glavama. I tu nema ničega sem kamenja i obale; taman dovoljno da brod stoji a da ga ne tuku vetrovi, a nedovoljno za naseobinu, ili bilo kakvu trgovačku ispostavu. (Na jednom ostrvu, čini mi se, trećeg dana, naišli smo na nekog Nemca koji je ispraznio svoj kurvarluk da bismo imali gde da spavamo. Gde mi je sad taj krevet?)
Ručali smo na brodu i bacili skafu da priđemo obali. Šetali smo da ubijemo vreme. Videli smo preko jednog brdašca žito, i poradovali se, da je to ipak imanje nekog zemljoposednika koji bi nas ugostio. Već posle nekoliko minuta shvatili smo da je ono što nam se učinilo vilom samo bedna kućica. Neko nas je video kroz prozor i istrčao; neka žena? Kada smo prišli, izašla je sa mužem. Nisu mogli da nam objasne ko su i šta su. Niko među nama koji su izašli sa galije nije znao slovenski. Grubo su nam gurnuli u ruke neki hleb, odvratan, crn, kao da hoće da kažu: „Idi! Idi!“ Oni sami su jeli (koliko sam uspeo da vidim kroz otvorena vrata) neko korenje, repe, izdrobljene u kašu. Jedna kašika je ležala pored činije bačena u panici. Kroz daske u štali nas je sve vreme posmatrao par očiju. Mora da je njihovo dete; uplašilo se putnika. Gde su im ostala deca? Kako se staraju o onolikom žitu?
Upali i suvi pogledi roditelja govorili su dovoljno.
Vratili smo se na obalu. Sakrio sam se iza poveće stene da se očistim od buva i vaški. Skidao sam deo po deo odeće. Kako su mi se zavukli među noge? Na brodu, svako gaji svoje buve; ali među svojima sam pronalazio i tuđe. Prokleo sam majku onog Nemca što nas je tako ljubazno pustio u svoj kurvarluk.
Čuo sam da neko viče ispred naše skafe. Na brzinu sam navukao odoru i skapular. Neće valjda bez mene krenuti? Prišao sam našoj grupi, i primetio da je iz galije izašao i sam patron. Držao je u ruci uže i nešto psovao, a na drugom kraju užeta…
To je on – to su te oči što su nas gledale kroz štalu!
„Smiri se, govno malo! Već jednom su te prodali, nećeš im faliti.“
„Šta se dešava?“
Jedan vitez mi je objasnio; da je patron pre više godina kupio jednog slovenskog roba, koji mu je nedavno pobegao; to je, izgleda, bio ovaj dečak. Bio je dovoljno glup da se vrati svojim roditeljima. Patron se nije ni nadao tome da će ga opet naći, ali, nekom okrutnom Božijom šalom…
Vukao je dečaka za sobom. Dečaku su se, malo po malo, noge zarivale u pesak, kao biku koji ore polje. Komadići kože njegovih rasparanih cipela utiskivali su se u tragove. Neko vreme je patron trpeo to povuci-potegni. Onda ga je povukao tako jako da je ovaj pao na kolena.
Bio je žgoljav, ali visok, boje kose ne toliko drugačije od boje peska u kom je ležao. Kroz majicu (sada već skoro krpu) su mu se skoro prozirale grudi, a kroz grudi, rebra. Međutim, u svemu tome – u svim tim bojama koje su se gotovo utapale u zemlju u kojoj se rodio, i koja je bila spremna da ga uzme na sebe kada umre – gorele su plave, besne oči.
Ništa nije progovarao. Kao da nije ni imao način da rečima uzvrati patronu, da opovrgne njegovu tvrdnju. Možda i jeste pobegao od njega. Ali ko je onda ovaj patron, koji čak i u tuđim zemljama lovi svoje robove? Kolika je tek njemu prljavština ispod noktiju?
Više sam se uplašio njega, nego tog nepoznatog roba kog je poveo.
Svakim trenutkom, grubo, debelo uže je klizilo i pucketalo oko dečakovog vrata. Naši vitezovi nisu ništa govorili. Nisu ni smeli. Bogati vlasnik galije to bi shvatio kao tešku uvredu svoje časti i imovine.
Truhas me je već neko vreme posmatrao. Tek sada sam shvatio šta znači njegov pogled.
„Kupiću ga ja.“
Od škripe peska pod svojim đonovima i dečakovog opiranja, činilo se da me patron nije čuo. Progutao sam pljuvačku u pokušaju da ponovo ovlažim suvo grlo.
„Kupiću ga ja.“
Patron je zastao. U ruci je i dalje čvrsto držao užad. Titrala mu je usna. Nije bio siguran da li se šalim, pa treba da se nasmeje, ili sam ozbiljan, pa bi red bio da počne na mene da viče.
Truhas je stavio ruku na moje rame.
„Pedeset dukata“, ponudih.
Pedeset dukata je bilo isto koliko je jedan hodočasnik dao patronu galije za celo jednogodišnje hodočašće. I bilo je više nego dovoljno za jednog malog, žgoljavog Slovena.
Dečak me je pogledao u neverici. Bes u njegovim očima zamenila je zbunjenost. Patron ga je uhvatio za crvenu uzicu koja mu je visila oko vrata, pa ga naglo odgurnuo od sebe.
„Maledetti tedeschi. Evo ti ga, na. Pa da nazdravim kad crkne.“
4.
O Jerusalime, ružo sionska, ružo zemlje, ružo vetrova!
Tvrđavo vere, iskro spasenja, skupljaš sebi sinove sa tri kontinenta!
Pali smo sa mazgi na kolena i zapevali, tiho, da nas ne prekore Saraceni, naši nadzornici.
Zemlja, najbolja i najplodnija, kako voćem, tako i mučenicima, pruža se podno brda vekovima i vekovima. Svako se od nas izuo, da je dodirne kako treba.
Ali Jerusalim nije moj cilj; ja sam zalutao od krda još kada sam kročio iz Ulma. Bog će moje hvale sigurno uzeti za zlo.
Šta onda?
O, plamenje pakla, crni ognju?
Tiho smo produžili. Prizor prave radosti ostale hodočasnike više je nagnao na ćutnju, nego na viku. Mene su svrbeli dlanovi; znao sam da sam sve bliže i bliže svom cilju. Prošli smo pod Davidovom kapijom pognutih glava. Naš dragoman nas je dugim i uskim ulicama sproveo do konačišta za hodočasnike. Njegovi vlasnici su vitezovi Svetog Jovana. Ne samo što nismo videli nijednog od njih, nego nijednog drugog putnika. Toj građevini, velikoj, obloj, kao kornjača, veličina je sada više smetala nego pomagala; u njoj konače (kako nam je rekao dragoman) lopovi, kada je letnja vrućina nepodnošljiva.
Svako je našao sebi sobicu. Van konačišta su čekali Saraceni, Jevreji, Grci, i svakoliki drugi, koji su videli našu grupu kako ulazi u Jerusalim, i bili željni da nam prodaju grožđe i hleb. Naši nadzornici (sve u Svetoj zemlji kontroliše egipatski sultan putem nadzornika, njegovih ruku i nogu) videli su da smo se smestili, i otvorili vrata kako bi propustili tu trgovačku gomilu.
Kupili smo; jeli; prilegli. Bilo je kasno podne. Papa svakih nekoliko godina pošalje jednog Franjevca u Svetu zemlju kao „čuvara peregrina“. Taj „čuvar“ došao je odmah posle jela da nam objasni pravila boravka na saracenskoj teritoriji. Da ne ulazimo muslimanima na groblja; da ne nosimo belu odeću; da se ne svadimo, već da se odmah požalimo amiru; i, iznad svega, da nikako ne ulazimo u Solomonov hram, koji je sada džamija. Pročitao je šta je imao, i otišao. Nisu ga zanimale naše sudbine.
Poveli smo dečaka. Truhas se veselio kako će nam dobro doći još jedan par ruku, i to mladih i jakih, jer nomadi napadaju u pustinji sve što stignu; sultan je možda pokorio palestinske gradove, ali nikako nije uspeo arapske pustinje. Dečak je ćutao. Nismo mu znali ime. Sve što sam od njega čuo ostatak naše plovidbe bilo je „da“ ili „ne“ kada mu se nudi hrana. A znam da je znao italijanski; video sam ga kako se domunđava sa nekim veslarima. Da li je to bilo iz besa? Da li se osetio izdanim, što je dobio tračak nade, samo da bi bio predan drugom vlasniku na istom brodu? Rekao sam mu da ćemo ga odvesti gde god želi kada se vratimo, i pustiti. Ne znam da li mi je verovao.
Bio sam umoran, ali previše umoran da spavam. Te Deum laudamus… dopire iz sobica i kutaka konačišta. Izašao sam sa dečakom i još jednim vitezom. Nedaleko odatle naišli smo na veliku, zatvorenu crkvu, vidljivu izdaleka po svom prilazu od belog i prošaranog mramora. Doviknuo nam je neki Franjevac da je to najsvetija crkva na svetu, sa najsvetijim hrišćanskim blagom: Hristovom grobnicom. U njoj je umro, i iz nje vaskrsao. Vitez je pao na zemlju. Dečak i ja smo ga sledili. Videh ga kako njuška po zemlji. Rekao mi je da je mramor živ; da izdiše iz sebe vrlinu, i da svako ko ga dotakne prima oproštaj kao da je deset godina živeo bezgrešnim životom. Kakve gluposti! Ali – pomislih kad sam video viteza kako ustaje radosnog, smirenog lica, pronađene u sebi neke svrhe i snage – zar je manja glupost ona jeres koja je mene poterala na put? I ko će od nas više goreti? I da li ću naći isti blagoslov koji je i on? Zavideo sam mu; ubrzo je i ta zavist isparila, i zamenio ju je još jači žar da što pre napustim ove uske ulice, da se zaputim u svoj pravi hram radi pravog oproštaja.
Videli smo druge crkvice, i kućice čuvara Hrama Vaskrsenja; staze i stanice Golgote. Svugde gde je Hrist posrnuo pod krstom stoji znak ili tabla. Vitez je skoro čistio zemlju svojim usnama. Dečak je samo tupo gledao u nebo.
Smrknulo se, skoro naglo; Jerusalim nema pravi zalazak, već je on iskra i naznaka da počinje noć. Nisam mislio da ćemo ovako brzo prekršiti jedno od čuvarovih pravila – da ne izlazimo noću, a pogotovo ne bez pratnje nekog muslimana. Zakoračili smo nasumičnim ulicama, izjednačenim i po naličju i po dužini sada kada su na njih pale senke. Mislim da smo se neko vreme vrteli u krug. Videli smo najzad svetlo na jednom prozoru, i shvatili da smo ispred konačišta. Ljudski obrisi pored te vatre vrteli su se, poskakivali; saputnici slavili su svoje bezbedno prispeće u Jerusalim.
Video sam Saracena kako nam prilazi. Radosno sam ispružio ruku. Biće da je tu da nas dočeka. Sigurno su se zabrinuli što nas nema.
Odjednom, ležao sam na zemlji.
Šta?
Levi obraz goreo je kao da je otkinut.
A onda sam podigao pogled, i shvatio da taj Saracen škrguće zubima i steže šake. Zenice su mu letele tamo-amo; sklapao je, pa otvarao oči.
Idioti.
Još jedno od čuvarovih pravila bilo je: ne dajte im vina! Jer, oni su ga željni, tim više što ne smeju; očekuju, galiju za galijom, i pogađaju prljave pogodbe sa venecijanskim patronima za koju bocu, da amir ne vidi. Pa kada popiju, veće ih besnilo obuzme od jedne čaše nego našeg Nemca od deset.
Naši su mu dali vina. I sad će ovaj prljavi pustinjski pas da me ubije.
Jer, vitez je pobegao.
Pokušao sam da se pridignem. Saracen mi je prišao, bez sumnje, da me šutne.
A onda je tresnuo na zemlju, istom brzinom kao i ja, ako ne i većom. Iskolačio sam oči. Nije mislio da će mali, žgoljavi Sloven moći – a kamoli smeti – da na njega digne ruku. Dečak je bio smiren. Podigao je i drugu šaku, spreman za još.
Saracen je grebao po putu.
„Malfale šambek, ehoti, ilahalaj…“
Nisam znao kakve pretnje nam je uputio, ali očigledno su bile dovoljne da mu splasne želja da ubije drske nevernike. Uspeo je da se podigne. Šutnuo je praznu staklenu flašicu u prašinu. Oteturao se, držeći se za zid.
Pogledao sam dečaka u neverici. Nastavio je pravo ka konačištu, ni ne osvrnuvši se.
Nije bilo čiste vode. Utolio sam žeđ vinom. Neki sluga je delio meso sumnjivog porekla; Truhas se kleo da je od konja. Ubrzo sam se odvojio od grupe da bih pročitao večernje molitve, pukom silom navike. Nisam više verovao da nečemu služe. Zapalio sam vatru u usamljenom kutku konačišta, tik do atrijuma, pod otvorenim nebom. Da je konačište od drveta, do sada bi odavno izgorelo od slavlja hodočasnika, ili provala muslimana. Ovako su zidovi samo crneli od dima.
Otvorio sam molitvenik. Usred molitve, čuo sam korake.
To je bio on, Sloven. Seo je pored vatre i zapiljio se u nju. Bose, garave noge. Svetla kosa mu se presijavala na vatri.
Dovršio sam molitvu i okrenuo brojanicu do kraja, ne mareći za njega. Još neko vreme smo ćutke sedeli. Slavlje je bilo sve tiše i tiše; putnici su padali od umora.
„Hvala ti.“
Samo je klimnuo glavom.
„Kako se zoveš?“
Nisam očekivao da će moje pitanje uroditi plodom išta više nego na brodu.
„Janko.“
Gledao je u vatru, ali je video nešto drugo; meni je odgovarao tek nenamerno, po inerciji, dovoljno odsutan da zaboravi na to da iskaže svoju mržnju ćutnjom. Zapevušio je nešto na meni nepoznatom jeziku.
„…molim ti se, orle, siđi malo niže, siđi malo niže da s tobome progovoru…“
Saslušao sam ga do kraja. Niti je gledao u mene, niti je meni pevao, ali mi se iz pesme učinilo da mene krivi. Skliznu mi s jezika, nenamerno:
„Vratićemo te. Vratiću te, to ti obećavam. Ne umire se više na hodočašću, to su stare priče. A tu su i naši vitez…“
Prekinuh u po reči; setih se kako nas je naš vitez zaštitio od Saracena. Umesto da ga utešim, sebe sam učinio nesigurnijim. Janko samo frknu:
„Ne može da bude gore nego kod Kontarinija.“
Tako se zvao patron galije, njegov prethodni vlasnik. Nisam znao šta na to da mu odgovorim. A potom se on meni obratio, sa kiselim osmehom.
„Priznaj, isti si kao on. Svi popovi su takvi. Video sam kako me gledaš.“
Nekoliko trenutaka sam ga tupo posmatrao. Isti sam kao on? Pogledah oko sebe. A onda shvatih šta je rekao, i oborih flašicu vina. Ulila se u vatru. Janko se samo nasmejao.
„Slušaj me dobro, mali, Nemci nisu psi! Samo probaj da to kažeš nekom vitezu! Što južnije, to gore! Navikao si na đubrad.“
Ova moja usplahirena odbrana ga je samo još više nasmejala.
Zahvalio sam se vinu što je iz njega počelo da izvlači reči, i učinilo mi put manje mučnim.
„Šta ti je to?“
Pokazah na crvenu uzicu koja mu je visila oko vrata. Bila je prljava, na mestima skoro crna; dovoljno je bilo malo jače je povući da se pocepa.
„Tu je bio krst. Izgubio sam ga. Ostala mi je samo uzica.“
Moje pitanje ponovo ga je nateralo da zastakli oči. Ništa više te noći nismo rekli.
O Jerusalime, ružo sionska, ružo zemlje, ružo vetrova!
5.
Prošli smo Gazu. Tamo su vode dobre za zdravlje. A onda je nesrećna voda Jordana odnela dvojicu. (Hvala Bogu pa sam samo oprao noge.) A još je više nesreće ako se drži u flašici, pa hodočasnik pokuša da se vrati sa njom kući; onda nastaju brodolomi, upozorili su nas mornari pre nego što smo se iskrcali. Setio sam se njihovih reči, i nevoljno ispraznio flašicu.
Hodali smo ka Sinaju na moje insistiranje. Kukao je dragoman kako je put previše opasan zbog beduinskih bandi. Nije bilo trenutka kada nije uzdisao i žalio što nije sa ostalima, koji su pošli pravo u Egipat. A ja sam te „bande“ do sad video samo kako prže meso i hleb između vrelog kamenja, prepiru se, i igraju; nijednom nas nisu napali, samo bi me čudno pogledali i otišli. A zatim bi njihove žene nešto šaputale.
U toj sprženoj pustinji i samoći sam bio kao u onim najboljim vrtovima, za koje je dragoman rekao da čekaju pravoverne posle smrti, omamljen od očekivanja. Na ovakvim mestima pobožni čovek plače, savladava svoje telo glađu, udara se jutrom i spava pored škorpija. Ja sam skoro plesao, a Janko me je gledao kao ludog.
Jedne noći, mnogo dana posle Jerusalima, nismo mogli da nađemo gde da spavamo. Tek što je zašlo Sunce. Tamo gde je nestala i poslednja boja sa neba, pojavili su se obrisi ptica, koje su nas ubrzo nadvile i počele da kruže. Svi naši terači kamila i tegljači prtljaga su pokrili nos rukom.
„Pazi se lešinara, odneće ti nos“, čuo sam dragomana kako me opominje kroz vetar.
Učinih se sebi smešan; uhvatih nos kao da brišem sline. Janko ga je pokrio majicom.
Pod stenama su siktale zmije koje izlaze da se hrane. Okolo su bile neke razrušene zidine, ali su smrdele na govna. Na sve to, dragoman se plašio da će nam neko – beduini, Mađanite, Mauri, ko god – napraviti zasedu noću. Nastavili smo put još neko vreme preko praznih polja.
A onda je vazduh počeo da grize. So. Mrtvo more. I od poslednjih tračaka svetlosti, nazreo sam na toj obali gustiš trnja. Gustiš nije davao ploda, sem nekih čudnih, belih tračica koje se nisu mogle nazvati ni lišćem.
Ispustio sam uzde i zanjihao se na kamili. Njen vlasnik je pritrčao, u strahu da ne padnem.
Pomislio je da me je udarila nagla hladnoća koja je nastupila. Možda je to i bilo; možda je samo bio nalet krvi u glavu, lupanje srca, znojavi dlanovi.
Zalelekao sam u hladni vazduh.
Jer, to je bio moj početak i odredište, iskupljenje svega; ono o čemu sam danju čitao, a noću se nadao.
Poslednja od onih besnih marginalija kaže da je prazan grob tamo gde na obali Mrtvog mora rastu bele tkanine u trnju. A njen autor, dakako, ispravlja legendu, i kaže – tako se mole beduini u pustoši, kidanjem svojih odora i kačenjem na grane, jer nema Alaha u pustinji, samo u gradu; to je ta strašna tajna koju najviše teže da sakriju.
Sačekao sam da zastanemo i da rašire šatore. Poručih hodočasniku do sebe da idem da obiđem obalu; neka ne zove druge, i neka ne pravi uzbunu. Odmah ću se vratiti. Pogledao me je sumnjičavo; obojica smo znali da je dragoman zabranio da se luta, pod pretnjom sultanove čvrste pravde. Ništa nije rekao. Ukrao sam kamilu. Tek posle nekog vremena sam čuo kako me dozivaju. Već sam bio predaleko da bi išta mogli da mi učine.
6.
„Beži! Šta ćeš ti ovde?“
„Kako da te pustim samog?“
Janko nije uviđao da drhtim i znojim se; ili je možda baš zato pošao?
Nikako da dodirnemo obalu. Već tri sata se spuštamo. Svaki put kad smo na korak da je taknemo, ona pobegne u daljinu, a meni u glavi peva onaj čuvar skriptorijuma, to je dijavol, dijavol transformatus, ja sam ti rekao, ja sam ti rekao, mali Šmit, crni Šmit…
Ono što se sa našeg brda činilo vodom zapravo je bilo blato. Do stomaka tonu naše kamile.
I gde sad?
Niti možemo da ispratimo svoje tragove nazad – noć je – niti smo poneli jela, ni pića; dragoman sa kolonadom hodočasnika odlazi sutra; sreća će biti ako nas nađe neko maursko pleme pa nas porobi, jer ćemo tad bar preživeti.
Senka smrti sad se spustila čak i na Jankovo bezazleno lice. Nije me, međutim, krivio. Nije rekao ni reči.
Čas levo, čas desno. Povici hodočasnika su odavno, odavno utihnuli; povikao sam sad ja, sasvim, naravno, uzaludno. Nisam se pokajao; daleko sam bio od pokajanja. Samo sam tiho bio svestan svoje nesreće, da u tom moru verovatnoća ne mogu da iznađem ni dasku, već samo da se utopim kao i ostali zavedeni čudnom rečju na kraju stare stranice; mislio sam, da sam bolji od ostalih, ali to su, uostalom, i ostali mislili. Ali što sad zazivati Boga? On nas je odavno otpisao, još pre nego što smo zakoračili iz rodnih gradova.
Jedino mi je bilo žao što sam za sobom povukao i nevinog.
Učinilo nam se da smo videli plamen; to je bila samo neka zvezda na istoku.
Janko se okrenuo, i povukao i moje uzde; reče da se setio odakle smo došli, i da mu se čini da je nešto čuo. Zemlja je bila sve suvlja i manje prošarana blatom, ali ne jer smo pronašli pravi put.
Još sat je prošao.
Odjednom, brdo. Nisam siguran da li je pravo brdo ili naneseni pesak. Ali kako ga nismo videli? Ili smo namerno prema njemu išli?
Protrljam suve, okrzane usne; kažem Janku da sačeka na dnu; on se popne sa mnom.
Mislio sam da ću videti naš karavan. Video sam samo samoću, u kojoj ne žive ni ljudi, ni nomadi, ni lešinari. Sve se zlopati od te zemlje nerodice, samo jedna gomila kamenja stoji na vrhu brda kao da je iz njega izraslo. Crni su; neki su stvarno crni, a za neke sam pomislio da mora da su beli danju. Iskrivljeni su, kao od vrućine; kome su podignuti? Ili nekome pokazuju put? Ako pokazuju, pokazuju samo stranputicu, ili put koga više nema. Prelazio sam dlanom preko jednog, pa drugog, lizao ih suvim jezikom da mi bude lakše od hladnoće i ravnine.
Eto, to su mora kamenja, i mora da tako umiru ljudi u pustinji; ne od nomada ili lešinara.
Gde je Janko? I kako sam ga izgubio? Video sam ga, iza jedne stene, ali kada sam joj prišao, ukazala mi se sasvim nova staza; one kruže sa mnom i prate mi korake, a prate sigurno i njegove. Nisam imao snage da vičem. Pao sam.
Lepo je odmoriti se na zemlji. A stene su sve više i više…
Toliko su visoke da poneka od njih čak lebdi na nebu…
Ko je zapalio baklje?
Ili su to zvezde na glatkoj površini?
Nemoguće da su zvezde; curi ulje; izlivene su od najdivnijeg zlata.
Zrna peska su sveštenici, škripa njihova je pojanje, i znaju za samo dve note, levu i desnu, i samo za jednog boga, onog njihovog, koji je u tom kamenom grobu i sahranjen…
7.
Probudio sam se.
Zvezde su toliko jake da im Mesec ni ne treba.
Ko može da spava pod takvim zvezdama?
Ne znam zašto sam ovde; nema nikoga okolo da mi kaže.
Znam samo za svoju vernu kamilu, koja će me odvesti u moje krajeve, gde sam se i zaputio.
Jer, došlo je vreme povratka.
Dokono sam dodirnuo svoju crvenu uzicu.
Autor: Mateja Matić
About Author
