Pepeljugina bela pčela

Ne tako davno, dobra i čestita devojka ostade siroče pored živog oca. Da zlo bude manje, spakovala je ono malo prnja što je imala u putnu škrinju na točkiće, pa je zakotrljala niz cestu ka velikom gradu. Biće dobra, vredno će učiti, pošteno raditi i sreća će je naći – mislila je.

Smestila se u memljivi sobičak kod jedne starice koja je družbenicu tražila.

– Tvoje je da mi svakog jutra donosiš jabuke s pijace i knjige iz biblioteke. Dok god ja imam zaliha za ručavanje i čitanje, ti imaš prenoćište. Ako se desi da ti podvale trulu jabuku ili bajatu knjigu, bolje se otimaj s beskućnicima za neku klupu pod nebom, nego da mi na oči izađeš! U svojoj sobi radi šta hoćeš, ali ne dovodi nikoga! Ne podnosim goste. Ni tebe ne bih podnosila, ali moram. Kosti su mu kao od stakla, ako padnem, više neću ustati. Zato je najsigurnije da ne izalazim. Al’ neko mora u prokletu nabavku. Eto, ti si mi zapala.

Bićete zadovoljni, madam – reče devojka zahvalno i skloni se u sobu.

Iz škrinje izvadi dve jeftine pomade, oduva prašinu s noćnog stočića i spusti ih tamo. Povadi nešto veša i rastuži se: – E, moja ti, da sutra umreš, sahranili bi te u pamučnim gaćama, a za svilu i saten te rodila majka! Kako uzdahnu, tako se prašina razleti po sobi, pa je u kašalj natera. Starica je čula, prosiktala kroz zube, pa kroz zid: – Da nema tuberkulozu il’ neku drugu boleštinu? Slušaj, dete, obeležiću u kujni jednu šolju za tebe, druge da ne diraš! Samo mi još tuberkuloza fali na trošne kosti, pasju ti mater… Nije to ništa, madam, zagrcnula sam se – odvrati devojka. – U grlu ti zapelo, samo da te uhvatim da me potkradaš u jabukama! Kako ti nju zagrizla, tako ona tebe! Prokleta ova današnja mladež, a i ja s njom, kad to moram u kući trpeti! – starica je vezla kletve, bezazleno kao Vilerov goblen.

Devojka zaplaka, ali ne zbog dokone babe, nego iz sećanja na oca. Iz škrinje je  izvukla haljetak od crvene čipke i njime brisala neutešne suze. Tu je haljinu šila za proslavu punoletstva, a kad ju je obukla, pa stala pred oca, on joj je rekao: – Lepa ti je ta bluzica, baš lepa, a šta ćeš dole obući? Sad je ne bi ni pogledao, a kamoli šta rekao. Može i gola po svetu da lunja, njega se više ne tiče. Zaspala je umorna i žalosna, a slane suze brazdale su joj obraze i zatezale kožu do svitanja.

Izjutra je uranila na pijacu. Starica zahteva pet kilograma jabuka dnevno. Ne dozvoljava da je iko gleda dok jede, a priča se da jede s poda. – Prostre novine na sred sobe, pa zasedne da trebi i renda jabuke. Nije ona baš sva svoja, znaš dete – reče devojci prodavačica voća i stručno se potapka kažiprstom po čelu. – A kakve jabuke madam obično uzima? – devojka je zbunjeno gledala unaokolo. Ajdara, eva, jonagold, jonatan, breburn, gala, florina, delorina, delišes, zlatni ili crveni… – Nije mi spomenula omiljenu sortu.

Ha, kod nje ti je svaki dan druga sorta! Uzmi joj najjeftinije i nećeš pogrešiti! Matora okrene tri kruga oko pijace, dobro osmotri sve, pa se vrati tamo gde su cene niže od nje, a ona ti je metar i šumska jagodica otkako se pogrbila onoliko! Onda iz džepa  izvadi svoj kantar, pa zahteva da joj se njime premeri roba, jer svi su drugi podešeni za krađu. Jesi ponela njen kantar? – upita je prodavačica naposletku.

– Pa, nisam, nije mi to spomenula – reče devojka.

 – Onda ništa, kupuj na drugoj tezgi, ja se s matorom ne mogu preganjati.

– Pa nećete vi, ja ću, ako iko mora!

– Ne znaš ti još s kim imaš posla! Jednom je tako došla da mi vrati celu gajbu, jer je na dnu našla malu trulu jabuku. Kaže: – Kako vas nije sramota da me pljačkate! – pa mi sve potura onu jabučicu pod nos. Mislim se, kod tebe bi i mesingane jabuke istrulile, a ne ajdare, đavo da te nosi baksuznu. Ne, ne, ništa ti neću prodati danas, idi dalje, široka ti pijaca!

Devojka produži, u čudu. Za drugom tezgom dočeka je srdačan prodavac bez jedne polovine nosa na licu.

Dobar dan! – reče mu. – Pošto su vam jabuke?

– Dobar dan, mala! E, kad umeš tako lepo da pozdraviš, za tebe paradajz u pola cene! Biraj!

Hvala! – nasmejala se. – Ali, ne treba mi paradajz, jabuke tražim.

Ala smo probirljivi danas! – podozrivo je pogleda prodavac. – Jabuke, kažeš? Za jedno “dobar dan” i jabukama da spuštam cenu, e, neće moći! Ajde, teraj dalje!

Gospode bože! – reče devojka sebi u nedra i krenu dalje.

– Gle, kako smo sad i pobožni! – vikao je prodavac za njom. – Da ti je bog na pameti, znala bi ti šta je rajska voćka, jebale te jabuke, da te jebale, i tebe i onu matoru aspidu što te meni poslala!

Dok se devojka udaljavala, nežno je zgrabi neka nepozvana žena i sakrije je sebi pod suknju, a suknja joj je bila kao omanji cirkuski šator. Ostavi je na tren da predahne, pa proviri kroz nabore i reče: – Ja poznajem tvoju madam!

– Biće da je svi pijačari poznaju. Ali ne po dobrome – reče devojka.

– Dobra je madam, samo je umorna, uplašena i sama.

– Hoćete mi prodati jabuke?

 – Rado, ali ovo je mlečna tezga.

– Zato je vama lako da razumete madam, nemate s njom posla! Pa, gde da joj kupim te proklete jabuke?

– Koliko si kod nje? Jednu noć? A već kuneš kao matora! Nije dobro, nije dobro!

– Neće biti dobro ako se bez jabuka vratim. Izvinite me, žurim!

– Čekaj! – zaustavi je žena i gurnu je nazad pod suknju.

– Kupiću ja umesto tebe. Mene znaju, pa neće posumnjati da uzimam za matoro čangrizalo. Ali, slušaj me dobro: ako joj jabuke ne budu valjale, ne poznajemo se!

Devojka pristane, zahvali ženi i ode dalje za poslom, natovarena jabukama.

S knjigama je bilo lako, madam je naručila Crnu menu, Zovem se crveno i Žuti tapet. – Kao da će od knjiga da slaže germansku zastavu, a ne da ih čita – pomisli devojka i krene kući. Bilo je već podne. Madam je dočeka s nestrpljenjem. – Po lek da sam te poslala, do sad bih umrla! Bestidnice! – reče joj s vrata. – Onda me bolje po smrt pošaljite ako vam se ikad bude umiralo, pa ćete opet duže živeti! – pomisli devojka, al’ ne reče ništa. – Nosi to na terasu, šta si se ukopala ko strašilo u žitu! Devojka uradi kako joj je rečeno, starica uzme knjige i naredi joj da sortira jabuke.

Pa sve su od iste sorte – reče devojka gledajući zbunjeno plodove na gomili.

Glupačo! Zar ništa ne znaš? Sortiraj ih od najzdravijih ka onima koje će najbrže da istrunu. Uključi mozak, zašto ja moram sve da objašnjavam!? I budi brza. Ako ja budem brže čitala nego što ti budeš presložila jabuke, neće dobro biti!

Devojka nevoljno prione na posao.– Ako po ceo dan budem dvorila ovu babu, kad ću živeti? – pomisli snuždeno, zagrize prvu jabuku i ispljune crva sebi na dlan. – Bolje da ga progutam, nego da ga madam pronađe – reče u sebi, ne primećujući kako joj se na tom mestu gde je bio crv produbljuje linija života.

Kad je završila s jabukama, madam joj preda knjigu: – Počni sa Crnom menom – reče joj. Devojka je upitno pogleda. – Da bismo imale i čemu da razgovaramo, eto zašto!

Madam je bila zahtevna, devojčini poslovi nizali su se u nedogled, tek što bi završila jedan, već je trebalo otpočeti drugi, a s prvim mrakom i ona bi padala s nogu. Dovlačila je jabuke i knjige, sortirala i čitala, skupljala novine, oljuštenu koru i ostatke jabuka od ručka, čistila podove, deklamovala poeziju i citirala kratke prozne fragmente, penjala se na stolicu i umirala od vrtoglavice dok glanca lustere, ručno je šila nove zavese za prozore, srolane tepihe na leđima je iznosila van, pa ih je tako silno istresala, da joj je posle došlo da pase travu ne bi li klupko prljavštine iz sebe izbacila, od kletvi je naučila da se brani koristeći ogledalo kao zaštitu, kupovala je haljine sa kapuljačom jer je kapuljača bila jedini način da madam prikrije grbu, sve ormane iz kuće je iznela i rasprodala kad je madam od njih naprasno počela da umišlja mrtvačke kovčege, krevetninu joj je provetravala, grinje trebila, stolove ribala dok se nisu istanjili i u prah raspali. Madam je bila zadovoljna. Toliko zadovoljna, da joj je jednom poklonila crne satenske gaće: – Uzmi, neviđeno su udobne!

Jednog jutra madam se probudila neočekivano dobre volje: – Danas ne ideš po jabuke, nego mi pileću džigericu donesi! Devojka se zabrinula: – Šta joj je, da neće umreti? – pomisli, ali ne reče ništa, nego, kao i obično, uradi šta joj se kaže. U mesari je srela naočitog momka, jedno oko mu u boji Vizantije, a drugo kao zlato s kojim se mešao lapis. Kad mu je rekla po šta je došla, uhvatio je živu kokošku, s dva prsta joj otkinuo glavu, a trećim joj iščupao džigericu i nemarno je bacio na vagu. – Još nešto za vas, gospođice? – pitao je pogledavši je ispod oka. – Prava šteta što ni ovo nije za mene, a kamoli još nešto da bude – pomisli devojka i ne reče ništa, samo odmahnu glavom i pruži mu novac. On se protrlja novčanicom po bradi kao da ga svrbi. – Dođite nam opet! – dobaci joj nehajno. – Volela bih da mogu – poručila mu je u mislima i izašla bez reči. Kad je stigla kući, madam ubaci džigericu u ključalu vodu i reče joj tiho kao da otkriva neku strašnu tajnu:

– Znaš, nekad sam umesto jabuka jela dinje. Ali dinje su mnogo skuplje! Ne kažem, mogla bih da priuštim jednu. Ali, čim bih okusila jednu, poželela bih i drugu, a to bi već bilo previše! Zato je bolje ne udovoljavati željama, znaš. Nezajažljive su.

– Da, madam.

– A ti? Reci mi, koju od svojih želja ti je najteže da obuzdaš?

– Ne znam, madam, otkako sam kod vas, teško da imam vremena za želje.

To znači da ovde imaš sve što ti je potrebno – namigne joj starica.

To znači da ovde radim kao kobila – pomisli devojka. – Zapravo – progovorila je nesigurno – ima nešto što bih želela.

Zacelo neki lascivni roman iz biblioteke – prekine je starica. – Da pogađam! Procvat poroka? Ili Veneru u krznu?

– Volela bih da me ponovo pošaljete u mesaru. Da vidim kako se kupuje juneća džigerica, ili još bolje – srce!

– Perverznija si nego što sam mislila – frkne starica. – Idi u svoju sobu!

Sledećeg dana devojka je u povratku s pijace krenula dužim putem do kuće, samo da bi prošla pored mesare. Nije marila što hoda pod teretom, niti što će madam da joj prigovara ako okasni. Morala je da ga vidi, makar joj to bilo poslednje. Ako umre, bar će umreti u satenu! Zastala je pred izlogom, a onda se pokajala ugledavši svoj odraz između visećih komada mesa. – Kako sam štrokava, to svet nije video! Otkako je služila kod madam, odeća joj je zastarela, potrošila se i izbledela; ruke su joj izdužene od svakodnevnog tereta, nokti iskrzani, kosa neuredna; a usne, usne kao da su joj iščezle s lica, koliko je navikla da ćuti! Kako je devojka krenula da beži od sopstvenog odraza, tako joj jedna jabuka ispadne iz vreće i otkotrlja se pravo pred mesareve noge. On je podigne, očisti je rukavom i zagrize. – Gloster! – reče. Njemu najdraža sorta. Kad mesar jede jabuku, tačno zna za koliko će mu progutani crv produžiti život.

Kad se devojka vratila kući, madam, koja ne podnosi goste koliko ni rajska ptica sneg, imala je posetu. Žena u belom mantilu, voštanog lica i uvežbanog osmeha, stajala je sasvim mirno dok joj je starica bacala kletve pred noge:

Kako se usuđujete, prokleti bili! Pa za taj novac mogu da kupim vilu na moru, more ne videli nikad dabogda! I još mi kažete da nema nikakve garancije da će mi se stanje popraviti? Zar da vas plaćam da na meni sprovodite eksperimente, prokleta da vam je ta vaša nauka i sve što od nje zaradite! Kako vas nije sramota?

Gospođo, to je mala cena za vaše zdravlje – smireno odgovori žena u belom. – Javite mi se kad donesete konačnu odluku! Prijatan dan!

Prijatno ti u grlu zastalo, a dan ti na nos izlazio! Zbogom! – odvrati starica, pa pogleda devojku: – A, ti si danas nešto poranila? Daj te knjige, ništa me drugo neće smiriti nego malo Kafke! Šta je, šta me gledaš, nije lepota prelazna! Ajd’ za poslom!

Da li zbog Kafke ili zbog nečeg drugog, starica je izašla iz jarosti, pa posle nekoliko dana poslala devojku ženi u belom, da joj poruči kako pristaje na sve: koliko košta, da košta! – Jedini neuspeh je ne pokušati! – tako joj je rekla popravljajući kapuljaču na haljini. – Progutaću tu njenu pilulu, možda mi stvarno podmladi kosti. Ili me ubije! Sve je bolje od ovog trenutnog stanja. Tako joj poruči i, požuri, za ime sveta, dok se nisam predomislila! Devojka pohita.

Žena u belom bila je srdačna za sve pare: – Stara gospođa donela je pravu odluku, radujem se zbog nje!A ne zbog svog džepa – pomisli devojka zlurado, ali ne pokaza nikakvu sumnju, nego bez reči uzme pilulu i krene.

– Čekaj, mlada damo, sigurno i za tebe možemo učiniti nešto! – zaustavi je žena.

Za mene? – začudi se devojka. – Ne, ja nemam…

Svako ima! Barem. Jednu. Želju! – reče žena naglašavajući svaku reč. – Meni možeš reći sve što te tišti, sve za čim čezneš, najluđi san koji sanjaš! Toliko sam se žudnji naslušala, nijedna me ne može sablazniti! Poznavala sam ženu koja ništa nije želela tako silno, koliko da ima dve jednake obrve; babu koja sanja kako joj ispadaju zubi i raduje se u tom snu, jer na javi odavno nema šta da joj ispadne; devojčicu koja zavidi kosturima, jer su tako prozračni, a njena je koža predebela, kad bi je samo stanjila, ništa joj u životu više nedostajalo ne bi! A ti, za čim žudiš, reci?

Devojka se uhvati za svoju prvu misao i tresne njome o pod, a taj je udarac bio onoliko glasan, koliko bi se glasno raspukao njen štrokavi odraz u izlogu mesare, da je samo… – Da mi je samo da ponovo obučem onaj haljetak od crvene čipke! – reče. – Ali nemam više kud u tome da odem – rastuži se kao i svaki put pri pomenu te haljine. – Nit’ više dan rođenja slavim, nit’ imam cipele za plesanje!

– O, draga moja, za cipele je lako, ne budi preskromna, nego…: Ima li ta čipka šta na tebi da sakrije ili da istakne? – odmeri je žena znalački. – Svejedno da l’ hodaš ili plešeš, nisu cipele ono što će za tobom prašinu podići, znaš!

Devojka nije znala, ali je bila zaintrigirana. U trenutku zamisli mladog mesara kako iz živog goveda golom rukom čupa pulsirajuće srce i prinosi joj ga na dar. Obuze je neka čudesna milina. Plesala bi, sa cipelama ili bez njih.

Žena u belom uhvati zanos iz devojčinih očiju: – Ako tvoja madam može da zameni kosti, zašto ne bi i ti promenila meso? – upita je zaverenički.

Madam ima novca, ja ne – reče devojka.

Nemaš novca, ali imaš sreće! – ubeđivala ju je žena. – Danas sam dobre volje! Platićeš mi naknadno, kad unovčiš svoje novo telo! Želiš li da plešeš?

Želim! – reče devojka.

U tren oka, žena ispod belog mantila izvuče svoj magični nož i njime raspori devojku na tri mesta: ispod zadnjice, ispod grudi i ispod usana. Rezove popuni nekom želatinastom masom, zakrpi je, prebrisa joj ožiljke rukom i reče: – Eto, kao nova! I, ne brini draga, ovo je čarolija sa neograničenim rokom trajanja!

Devojka nije morala da stane pred ogledalo da bi primetila promenu. Pogledom je zapinjala za sopstvene usne, bluza joj se stanjila na grudima, a zadnjica joj se izdigla kao da traži tron na koji će zasesti. Ulicom je jedva prolazila, jer su joj pohotni pogledi zakrčili put, zvižduci prodirali kroz meso, a slinave reči vređale sluh. – Mora da je to cena prave lepote – pomislila je i nastavila da hoda bez osvrtanja. Pred njom su se otvarala sva vrata: krojač bi rado da joj uzme meru, obućar bi da joj pomiriše stopala, krznar bi je zaogrnuo svojom opakom zverkom, kočijaš je obećavao da će joj prepustiti uzde, parfimer je nudio hod po mirisnim oblacima, juvelir bi da je okuje zlatom, apotekar joj u nasleđe prepisuje recept za koji umalo nije platio životom, bombondžija se kune da bi joj život s njim bio slađi od šećerne table, a časovničar je porazbijao sve satove u pokušaju da zaustavi vreme s njom. S početka je oklevala, ali je ubrzo naučila da prihvata sve što joj se nudi, dajući koliko joj se prohte ili manje od toga. Naposletku, ostala je verna svojoj prvobitnoj žudnji – vrelom i pulsirajućem goveđem srcu – ali je bila dovoljno razborita da ne odbija usputne darove. Mnoge žene su je klele i pričale kako je opustošila grad gore od crne kuge, ali ona nije marila, na kletve je odavno stekla čeličnu otpornost služeći kod starice staklenih kostiju.

Vaša pilula, madam! – reče devojka ulazeći kod starice bez kucanja. – Pije se s mnogo vode, na prazan stomak. Uostalom, vi ne biste ni mogli drugačije, nego na prazno!

Kako se usuđuješ – zausti starica, ali je nešto ujede za jezik. – Znala sam da je opasno tebe poslati po lek – samo je dodala – đavo mi je svedok da sam znala! Starica istisne pilulu na dlan i začudi se nad njenim jabučastim oblikom. – Šta ako se iz nje razmile crvi kad je progutam? – pomisli, ali ipak stavi pilulu pod jezik. – Ako je ne popijem, sva je prilika da će me crvi izjedati izvan – rekla je samoj sebi, pa je istog časa te neizgovorene reči zalila vodom. Sela je da čita O snovima i smrti, čekajući da joj se obnove kosti.

Devojka je sakupljala svoje stvari u odvojenom sobičku, shvatajući da joj ništa od tih prnja više nije potrebno, čak ni haljetak od crvene čipke. – Prerasla sam, sve sam to prerasla: kako ovu haljinu, tako i celu babinu kuću! – govorila je. Spalila je ostatke prošlosti, pozdravila se s madam ostavljajući je da čeka čudo, dok je ona po svoje hitala u novim cipelama. Zaputila se u mesaru, s namerom da tamo i ostane.

Momak vizantijskog oka bio je na svom mestu.

– Čime da vas uslužim danas, gospođice?

Jednim volovskim srcem! – rekla je samouvereno.

Paradajz potražite na pijaci – odgovorio je uljudno, a od njenog zaprepašćenja imperija bi potonula u Crveno more.

Zar nemaš ništa drugo da mi ponudiš? – pitala je zgranuto.

Momak ravnodušno slegne ramenima: – Nemam običaj da nudim, dam ono što mi traže.

Dobro, poštenjačino – rekla je – imaš li smelosti da me odvedeš na ples?

Ne plešem – odgovorio je prosto.

Ne pravi se nevešt – zatreptala je. – Znaš na šta mislim.

– Bojim se da ne znam, gospođice, niti sam rad da nagađam, posao me čeka.

Ples je – počela je da deklamuje kao iz knjige – uspravni izraz ležećih želja!

– To je ples koji čuvam za momke.

– Pa, dobro – reče devojka pomirljivo. – Svet ih je prepun, nema svrhe da plačem za jednim, kad ću, neizostavno, još mnoge sresti! Tek što sam procvetala! – dodala je ponosno isturajući grudi. Od tada je poharala, opustošila, oživela i usrećila mnoge gradove. Svaku je ponoć natplesala, čarolija je nijednom izneverila nije. Dobrim delom je to bilo zbog čarolije same, a još boljim zbog devojčine razboritosti kojom je znala da čaroliju sačuva. Svaki put, bez izuzetka, uradila bi šta god da je trebalo, samo da nijedan zamađijani muški stvor izjutra kraj nje ne osvane, da je ne ugleda raščerupanu, podbulu od snova, s jutarnjim dahom oko usana, niti s nehajnom mrljom na spavaćici, jer je znala da bi sve to čaroliju moglo da pokvari. Niko nikada nije posumnjao da ona, za razliku od svih žena na svetu, ne sere cveće.

 

Autor: Marijana Čanak