Perun – Nenad M. Arsić

Recenzije nisu hvalospevi niti utamanjivane onih koji nam se iz nekog ličnog razloga ne dopadaju. Objaviti knjigu znači staviti je na uvid javnosti pa samim tim i za očekivati je da postoje razne reakcije. Recenzije treba da sadrže osnovne informacije i uvek su satkane od ličnog doživljaja dela. Tu i tamo se provuče neki tehnički prekršaj ili prepoznavanje stručnih pojmova. Ostalo je lični stav. Pogodne su da uporedite, razmislite ali je svakako ostalo na vama.

Ipak, iako je najbezbolnije da delo koje vam se nije dopalo ili sa čijom se idejom ne slažete, preskočite ili odložite jer svi imamo lošije i bolje književne izlive nekad nas upravo ljubav prema knjigama obavezuje da na nešto ukažemo. Iako je lično mišljenje u pitanju, nekako se do te mere pojavljuju dela koja menjaju odnos čitaoca prema celoj sceni. Ili dovode u pitanje neke postojeće definicije. Naravno, da nije bilo smelih pionira koji su pojašnjavali da je nešto bilo drugačije mnoge stvari ne bi smo doznali i prepoznali. Sa druge strane, kad je mit u pitanju niko od nas nije bio tamo niti kad se nešto navodno dešavalo niti kad je neko dopunjavao ili prepravljao „dokaze“. Svaki živ čovek ima potrebu da čuje ono što mu odgovara. To stoji. Međutim promašeni žanrovi, klikbait naslovi, plaćeni osvrti, recenzije: „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“, hvatanje na popularne pojmove (ne samo mitos, već često vidimo i religiju ili nacionalizam) dovode do toga da se sama mitologija komeša u moru teorija gubeći smisao ili dovodi do prezasićenosti scene. Imam i ja neke teorije o prapostanku, zašto da ne? Kao i svi, uostalom. Ovo konstatujem kao uopštenu pojavu, do dela o kome govorim još nisam stigla.

Da ne bude zabune, delo koje predstavljam nisam samo preletela usled nezadovoljstva. Zapravo sam ga pročitala ne jednom, nego tri puta. Prilično pošteno. Pokušala sam da razumem priču koja je pokušana biti ispričana. Razumeti da li je autor hteo imati ozbiljan ton ili se šali. Ali moje uporno vraćanje nije promenilo moje zaključke. Delo o kome govorim je „Perun“, autora Nenada M. Arsića.

Da podsetim, u pisanju fikcije je pravilo da pravila nema ali u smislu nepreglednih prostranstava autorove mašte, ne u taktovima samog žanra. Pa sve i da se uleti u slipstrim (mešanje žanrova) zna se šta se sa čim meša. Ne zato što smo svi, mož’ misliti doktorirali književnost pa nam svaki zarez van definicije smeta, već zato što je prilično naporno procesuirati slike koji bi delo trebalo da stvori. Ovde moram da podvučem nešto što autori često smetnu sa uma a nije da se ne dešava i meni, naravno. Ono što autor vidi u svojoj glavi, ostali ne vide. Jedini način je da nam to prikaže. E, tu je začkoljica. Ili umeš da „opričaš“ ili i ne. Kako ćemo kasnije videti mit po kome je rađeno delo potiče iz spisa koji nisu imali urednika sasvim sigurno.

Još jedna stvar, ako se autor uhvati tematike koja i te kako ima osnov u nekom didaktičkom smislu onda mora biti jako pažljiv šta radi sa tim. Nije sporno da mitološkog Boga smestite da radi u autoperionici, na primer, ali onda nemojmo potezati srž mitosa niti bilo šta što ne asocira na satiru ili bukvalno naglašava da je to nečija interpretacija, uverenje, zanimljivost ili „slažem se“, recimo. Ne samo što deluje prenatrpano ili neozbiljno već i teško padne ljubiteljima folklora. Niko ne očekuje od fikcije da bude stručna knjiga ali ako autor se očigledno potrudi da predstavi nešto što bi moglo biti ideja postanka ili bilo koje druge (na ozbiljnoj bazi izvedene) teorije onda od istog dela se očekuje da ima i neki red. Ali, ovo je prepričana (manje-više) tematika kojom su se u istom obliku bavili i drugi autori. I pošto kao i svaki nazovimo ga starinski zapis ima nepregledan broj rupa u svojoj teoriji, tako plastično korišćen te iste rupe donosi i čitaocu koji bi ga drage volje pročitao makar kao priču.

Iako, konkretno kod Slovenske mitologije nemamo mnogo izvora i dovijamo se svi u pisanju sopstvenom maštom ipak zaboli kad se u tome pretera. I dalje pričam o samom mitu. Shvatam da je prvobitni mitos iznedrio sve one koje danas mejnstrimujemo u svakoj umetnosti i da svi oni iznedreni imaju te neke neobično iste ili slične karakteristike pa i legende ali pisati knjigu i praviti svadbarski kupus nije isto. Da li ćete čitati Vede, V. Jerotića, obožavati Šreka, čekati da dođu vanzemaljci ili ići na veronauku sasvim je vaš izbor. Evo, ja se ne slažem sa teorijom Srba i Atlantide ali mi to ne smeta da pročitam kakvo zanimljivo ili drugačije štivo. Dobro, u smislu priče u okvirima fantastike. Pritom, same Vede imaju ton religijskog štiva (zbog tematike) pa korišćenje mitova odatle je isto kao da neko prepričava Sveto pismo. Nema potrebe, imamo već to. Još se nismo dogovorili ni šta je Nostradamus hteo da kaže, a kamoli spisi iz ko zna koje epohe. Pritom stvarno ne znam kako je Perun gostovao u Vedama Hindusa? I zašto se večito pronalazimo u tuđim spisima? Ali to je za neku drugu diskusiju.

Vede su najstariji spomenici sanskritske književnosti, svete knjige brahmana u Indiji. Najstarija zabeležena književnost Indijaca, još sveža iz prapostojbine Indo-Arijevaca (nastala oko 15. Veka p.n.e. nakon niza godina usmenog prenošenja) Delo sadrži pogled na svet vedskog čoveka i na njegova znanja i nadanja. Veda, takođe, znači znanje, pa bi valjalo da u knjizi se istakne ovo. Nisu sve istine svima istine. Niti svi imamo iste mitove. Zanimljiv je uvid u druga mišljenja ali naslov knjige je zbunjujuć. Stiče se utisak da je ovo zdravo za gotovo mit o Perunu kao jedini tog tipa. (ovo je opaska za neke nove mlađe generacije koje bi se mogle prevariti da je to jedino).

Moram nešto naglasiti sad u vezi sa samom idejom ove mitološke priče, da je autor svojim likovima dao bilo koja izmišljena imena sa ovog ili sa ko zna kojeg sveta ova knjiga bi bila vrlo zanimljivo ispričana priča, čak odlična. Iako je prepričan mit. Ulegla bi u nekakav žanr tipa svemirske opere. Posve neobična i smela sa svim elementima koje kombinuje. Ako su kauboji imali problem sa vanzemaljcima svojevremeno ( o ovome više pitati Vila Smita) šta bi pa ovome falilo?

Ovako svaki put kad oko pređe preko dobro poznatog imena iz mitologije i vidi da je postavljen u vrlo čudnu poziciju sa krajnje ozbiljnim tonom, nije svejedno. Pri tom se time stiče utisak da je samo Slovenski mitos apsolut a svi ostali ispod linije. Ma koliko volela svoje podneblje nisam mogla da se ne zapitam kako bi se osećao potomak vikinga da pročita kako jedan Odin ili Tor služe Slovenskom Bogu. Kako jedan Ragnar učestvuje u obredu koji se opisuje kao sotonski i u korist reptilijanaca? Možda neki Norvežanin tumači Vede obrnuto? A da, oni su svoje sage tu i tamo sačuvali. Mislim da nije primereno da, ma kakva ideja bila, dozvolimo sebi da dok stvaramo to bude na račun nipodaštavanja drugih naroda ili folklora. Kad smo kod toga ne vidim ni razlog postojanja rasnog pominjanja u tolikoj meri unutar knjige. Nisam ja previše osetljiva, daleko od toga ali: „bela rasa“, „nebeski narod“, „nebeski rod belih ljudi“ koji je blagosloven tehnologijom i samim bogom kome se obraćaju sa „brate“ naspram golih, ofarbanih divljaka koji govore domorodačkim jezikom, nose lukove i strele i kopaju za belog čoveka u rudniku. Moram ovde naglasiti da razumem pokušaj autora da prikaže eksploataciju belih ljudi nad narodima druge boje puti i tu se slažem da je to iznedrilo mnoge masakre i zločine. Ali onda se to postavlja drugačije. Ovako pažnju sa zločinaca odvlači konstantno ukazivanje na nerazvijenost tih naroda. Te beli ljudi će ih spasiti, te beli ljudi će ispraviti greške belih ljudi, te beli ljudi odlučuju gde će da ih nasele… A za sve je kriv reptilijanac u koži Atlantiđana kojeg nisu ni njegovi prokljuvili na vreme. Navodno mit tako prikazuje to ali opet svaki autor ima određenu odgovornost prema napisanom, makar da se ogradi. Naracija iz prvog lica stvarno dovodi do zaključka (za one koji neće prepoznati teorije akademika koji osporavaju postojeću analizu folklora) da je ovo upravo ta originalna autorska priča. Onda autorova misao „zabranjeno je mešati se“ ne zvuči kao (cenim da je to bila ideja autora) ne petljajte im se u kulturu i život nego kao da se ne treba mešati sa njima uopšteno. Zbog ne baš sjajnog akcenta stiče se takav utisak. A to ne zvuči dobro.

Zato je krajnje važno da se u knjige vrate fusnote, predgovori i pogovori sa značenjem koje su nekada imali, katalozi, korišćena literatura. I da autori postanu svesni toga da je to neophodno pa i ispravno. Pri tom, pokazaće se da su ta ista imena su dovela do asocijacije na nešto drugo. Da nisu bila takva, s obzirom da dosta čitam, pitanje je da li bih se dosetila i na šta.
Da vidimo sad šta ta mitološka priča donosi.

Sve i da možda u nekom tamo Univerzumu Odin sluša Peruna zvuči krajnje neverovatno da taj isti Perun obitava na Midgard zemlji (da, to je pun naziv) i u glavnom gradu Asgardu. Autor postavlja pitanje: šta su snovi? I odmah zatim daje odgovor da su snovi uverenje da ipak ima nečega sem bezdana iza smrti. Što zvuči, priznaćete, slikovito. Ali, ako njegovi likovi žive na Midgardu onda bi osnovno poznavanje slojevitosti i broja dimenzija skandinavske mitologije trebalo da podseti da i te kako postoji nešto iza smrti. I to više od jedne, jedna lokacija je kod Hele (Lokijeva ćerka) gde završe svi bolesni, žene, deca i oni poginuli kao nejunaci) a drugi je Valhala (Zlatna dvorana Odina za prekaljene heroje sa Valkirama i samoobnavljajućim veprom za večeru). A onda se kroz celo delo provlači naum da se u Nav (Slovenski Jav, Prav i Nav) ide sa srcem junaka. Čemu onda opaska o snovima koji su opet sami po sebi put u neke druge dimenzije i te kako zastupljeni u ovim naizgled prepličućim ali posve različitim mitologijama. Zato što je šturost mitova svake religijske ili spiritualne knjige prepuna rupa. Kako je dozvoljeno tumačiti mitologiju po volji, zaista jeste zvanično, očekivala sam više truda autora da navedene pojmove smiksa nekako da imaju smisao.

Ukoliko je Perun Apsolut onda prilično buni postojanje Apsoluta po imenu Ra-m-xa. Apsolut je Apsolut. Ajde sve i da preskočimo da ovo Ra neodoljivo podseća na Egipatski mitos. Knjiga se navodno bazira na slovenskoj mitologiji a pored skandinavske provlači i elemente indijske, egipatske kao i dve teorije zavere. Jedna je vanzemaljski uplit u ovozemaljsko a drugi je zavera reptilijanaca. Teško je koncipirati naum kad pročitate da je za komandnim mostom leteće piramide boga Peruna u Svemiru stajao čovek u uniformi srednjevekovnog viteza a onda nedugo potom i da troprsti sivi vanzemaljci polažu račune reptilijancima. Pa se onda setite da je ovaj mit navodno potekao iz Veda. Pa vam tek onda sve deluje zbrkano.

Lična opaska vezana za sam mit: pravda za Jarila. Ako su drugi bogovi mogli imati ljudsko otelotvorenje u izgledu onda gre’ota da Jarilo bude, prosto Sunce. Iako on to i jeste u domaćem mitosu. Nezgodno je kad se mešaju htonsko i opipljivo. Zatim, vukovi. Vuk je totemska životinja starih Slovena, posebno Srba, koji mišljenjem mnogih stručnjaka na ovom polju predstavlja upravo samog pretka u mašti Slovena. Ovaj kult ima veoma važnu ulogu u okviru ritualne zaštite, astralne i eterične projekcije. Slovenska mitologija spominje jedno božanstvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom a to je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga (kud nestade Jarilo). Dakle, jedan od bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbogu je teriomorfan oblik upravo beli hromi vuk. Čak i da potegnemo pitanje legendarne Hiperboreje kao prapostojbine Srba mora se uzeti u obzir da se bela boja vuka odnosi na polarne karakteristike te iste Hiperboreje i da je htonski prikaz Dažboga kao božanstva podzemnog sveta, mesta gde borave mrtvi ili rudnika (dakle, nema sunčanja nema rumenila, jer preminuli su po prirodi bledunjavi). Bele životinje Evropskog mitosa prikazuju povezanost sveta živih sa svetom mrtvih. Imaju i odnos snaga divlje-domaće ili ljudsko-demonsko. Dakle belina samog vuka nema veze sa bojom kože naroda (ovo je fusnota na zadatu temu ne nužno vezana za delo) u kome se poštovao u davninama kao entitet. Kult vuka je delimično održiv i danas posebno u stočarskim predelima zemlje i svakako do te mere raspravljan da je tušta i tma spisa, teza i analiza dostupno na internetu i u knjigama.

U ovom delu vukovi su verna pratnja boga Peruna. A sam Perun je bog neba i groma ili sam grom. Vodi se i kao pokrovitelj vladara. Još se raspravlja da li je baš on bio vrhovni poglavar starih Slovena (biće pre da je to bio Svarog jer mu Perun dođe sin i naziva se Svarožić) i to što je takav i u delu nije nužno greška usled autorskih sloboda kao takvih. Da su umesto vukova oslikani: biljka perunika, četvrtak kao njegov dan, hrast, okretanje Svarogovog točka, kontrola kiša i oluja, čuveni grom udar i ostalo, imalo bi više smisla. No, rekoh autorske slobode da podrži ili razrovari mit. Perun, bio vrhovni ili ne imao je istaknuto mesto jer je imao najodgovornije zadatke od da „oplodi“ tlo (Majka Zemlja) udarom groma za kojim sledi kiša do sprovođenja kazni za prekršena obećanja i dogovore („neka me grom ubije ako te lažem“ i slično). Još uvek govorim o prepričanom mitu unutar knjige.

Onda bi valjalo napisati da je ovo prikaz ili analiza mita ne samo: ovo je mitološka priča. Ne zasebno delo sa ozbiljnim tonom. Slažem se da je svaka legenda dostupna svima na obradu ili kao izvor. Ali mora imati taj momenat u kom ne ostavlja utisak da je ovo originalno delo autora (znam, piše mitološka priča ali kao neko ko piše fantastiku skoro uvek počnem sa: „verujte mi“ momentom jer je i veština pisca u tome da nas ubedi da je nešto moguće ali zato nosi oznaku žanra).

Primera radi, Nikolaj Viktorović Levašoj, pseudonaučnik i okultista koji se bavio i kvantnom medicinom je pisao o ovome mitu. Nije važno da li se on i ja slažemo u mišljenju već da predstavim identični sled u još nekom delu, u smislu praćenja samog mita. („Rusija u zakrivljenim ogledalima“)

Mešanje više mitosa, zamena teza, uplitanje teorija zavera modernog doba, govor rasne netolerancije, korišćenje htonskih i opipljivih prikaza kao i (sad ne znam je l’ to bila ideja ali takav je utisak) očiglednog nepoznavanja slovenskog mitosa dovodi do prilične zbrke unutar samog dela. Letelice po nazivu vajtman i vaitmare su predstavljene u teoriji o „Zaboravljenoj istoriji Zemlje u Slovensko-arijskim vedama“, kaže izvor. Sad dolazi ono krajnje očekivano s obzirom da je meni svetski mitos pasija i da rado prikupljam podatke o njemu.

Cela ideja sa vajtmanama, vaitmarama, faš oružjem, Perunovom vojskom, postankom samog sveta,…opisanim u ovom delu nalazi se u knjizi Nikolaja Levašova „Rusija u zakrivljenim ogledalima“ (LEVAŠOJ LINK) a od devet santija na runama u Rusiji su objavljenih pet dok kod nas samo jedna, knjiga pod nazivom „Perunove vede“ (ova mnogologija je zabranjena na ruskom jeziku usled religioznih negodovanja u Rusiji postoji samo na engleskom i francuskom)

Ruski autor navodi: Hiperboreju, Atlantidu, Zemljine satelite (Fatu, Lunu i Lelu), Midgard zemlju, Dajboga kao Tarx Perunoviča (u Perunu je to Tarx sin Peruna), pad meseca na tlo, kontinent Da’Arija, zatvaranje i otvaranje nebeske kapije kristalima (kristali Tare, u Perunu je to boginja Tara–ćerka Peruna), tvrdnju da homo sapiens nije nikad evoluirao na Zemlji, potonuće u dva navrata poplave (jedna od njih nakon Zvezdanog rata između Svetlih i Tamnih snaga), …čak do te mere da su kompletne ideje nekako previše iste kao u Perunu. Zaključno sa definicijom parazita koji donosi razaranje, haos i negativnu revoluciju („Perun“- reptilijani skriveni unutar ljudskog tela). Znači, „Perun“ je knjiga prepričavanja određenog mita (tačnije određenog tumačenja) u koji čitalac nema nikakav uvid niti smernicu. Ne originalno autorsko delo pa ga kao takvog treba i predstaviti. Ništa loše samo tehnikalija.

Dakle, sve i da se složimo usled kulture i vaspitanja da verovali u jedno ili drugo, ponešto znali o mitosu ili ne, čitali knjige kao zabavno štivo ili sa nastavnom potporom, držali stranu jednima ili drugima u naučnim raspravama, autor je taj koji daje svoj lični pečat. Koji unosi ono nešto što ga čini pripovedačem.

Istini za volju, ponoviću, na koricama knjige jasno stoji da je ovo mitološka priča. O dve besede boga Peruna svojim ljudskim bićima koje nadzire i čuva. Ali samo to.

Što se mog poverenja u Ruskog autora tiče: Iako je Nikolaj Levašin bio akademik na čak četiri katedre vodio se i kao iscelitelj koji se koristio pravom strukturom materije i zemljišta(?). Vernik u moći izvedene mislima. Čovek koji je navodno za dokaze svog učinka izveo sledeće:

Obnovio je ozonski sloj zemlje zbog čega je „ozonska rupa“ nestala iznad južnog pola, likvidirao je zagađenje od zračenja u zoni katastrofe u Černobilu, pročistio vodene tokove u rezervoarima koji i dalje traju, sprečavao zemljotrese po USA, odbranio Kaliforniju od suše, zvali ga da sprečava požare u Rusiji, uspešno gasio tropske uragane u Meksičkom zalivu, promenio je putanju kretanja neutronske zvezde (planete Nibiru) koja je usled njegove intervencije zauvek napustila solarni sastav, napravio generator u Francuskoj koji oživljava biljke i pored mraza ili suše, uništio je klimatsko oružje, sprečio masovno trovanje plinom odvajajući plin od vazduha iznad njihovih glava, zaustavio je lančanu nuklearnu reakciju na japanskoj nuklearnoj elektrani „Fukušima“ koja je trebala razneti planetu,…

Što mu dođe pomalo tužno. Sve i da je pomenuti mit dokaziv ovakav ugled je neosporno upitan. Ali ako vas zanima šta je dotični opisao u svom delu, da ne budem nepoštena, imate temeljan prikaz Dušana Mitrovića (koji je „Perunove vede“ i preveo. (vesna.atlantidaforum/?p=2492) Do objave ove recenzije nisam pronašla gde se tačno u Vedama spominje Perunova beseda niti sam imala uvid u same Perunove vede unutar onih Veda ali jesam u ovaj prevod ruskog autora, pa shodno tome bez ikakvog nipodaštavajućeg tona daleko bilo, volela bih to da vidim. Odakle je više autora dobilo inspiraciju za prenošenje ovoga mita.

Prepoznati mit iz Veda podrazumeva poznavanje sanskrita. Što je komplikovano i tokom vremena je kao i svaki mit bilo podložno dopravljanju. Perunove zapovesti prenesene iz Veda, moram priznati da bude maštu kad znamo da stari Sloveni jedva da su išta ostavili u obliku zapisa. Ono što znamo je upitno zbog subjektivnog opisa raznih hroničara ili istoričara drugih naroda u prolazu. Sve i da se autor poslužio svojim doživljajem mita o Perunu koji navodno dolazi iz Veda, prenatrpanost i uplitanje teorija zavera moderne epohe svakako utiču na kvalitet priče. Stilski gledano to znači loše izabrana anegdota za prepričati. Kao i činjenica da sem što je naglašeno da je priča mitološka nije naveden njen tačan izvor ili makar gde je pohranjena. Pa se stiče utisak da je ovo mašta samog autora. Sad kad znamo da je zapravo posložen štur (navodno već negde postojeći) podatak treba ovu knjigu obeležiti kao iz prvog lica moguća zbivanja tokom tumačenja mita, stručnu analizu ukoliko postoji stručan osnov za to ili pak kao sagledavanje za i protiv a ne kao kakvu beletristiku. Bez objašnjenja i sa naratorom u prvom licu ispada da je u pitanju autorovo originalno delo. Knjiga se inače vodi u prikazu kao epska fantastika.

Epska fantastika je pravac (žanr) u književnosti koji koristi magiju i druge natprirodne oblike kao primarne elemente u zapletu, temi ili postavci. Žanr se obično od naučne fantastike i horora razlikuje po opštem utisku i temi pojedinačnih radova, mada između ova tri postoji značajno preklapanje, toliko da se ponekad nazivaju zajedničkim nazivom, spekulativna fikcija (kao što vidimo nije tragedija što vanzemaljci imaju nedoumice sa bogovima). Odlikuje ga originalnost autora u svakom ili većinskom smislu (što je priznajem danas skoro pa nemoguće jer sve i da nećeš nečeg se prisetiš pa pomisliš da je tvoje) ili pak drugačije pričanje već postojećih pojmova u vidu bogova i bića kao i DRUGAČIJA interpretacija mita ili legende.

Prepričavanje ima svoje mesto u književnosti. I treba ga tako i predstaviti. Zapravo veoma važno mesto, da nije bilo toga kroz narodnu književnost svet bi bio prilično uskraćen za mnoge kulturološke dragocenosti.

Ovako, mogu samo reći da ima nas koji čitamo i retka izdanja pa je nezgodno. A naslov je bio tako primamljiv. I tako sam mu se radovala. No, onima koji nisu imali prilike da u rukama imaju Vede, njihov prevod ili već negde opričan ovaj mit eto prilike da ga vidite na razumljivom jeziku u interpretaciji domaćeg autora.

S ljubavlju, Elena Alexandra

About Author