NASLOV: Pesma krvi (Gavranova Sena #1)
AUTOR: Entoni Rajan
IZDAVAČ: Čarobna knjiga
GODINA IZDANJA: 2019
ZEMLJA POREKLA: Engleska
OCENA: 9
Debitantski romani, posebno u žanru epske fantastike, retko opravdaju hvalospeve kojima ih izdavači i (plaćena) kritika zapljusnu, a posebno su na udaru kritika ona dela koja svoje prvo izdanje dožive kao samizdati. Ipak, krajem 2019. godine, u izdanju Čarobne knjige, izašao je prevod prve knjige iz serijala Gavranova Sena pod nazivom „Pesma krvi“ koji bi, zapravo, mogao da opravda sve te pohvale, kao i titulu najbolje knjige u kategoriji naučne i epske fantastike koju mu je dodelio Amazon.co.uk.
U priču ove epske sage nas uvodi Vernirs Ališe Someren, carski letopisac sledećim rečima:
„Imena je imao raznorazna. …Sablja kraljevska mahnitome kralju što ga posla muke da nam zadaje, Mladi Sokol ljudima koji su ga sledili kroz strahote ratne, Crni Mač njegovim kambrijelskim neprijateljima i, kao što i sam kasnije doznah, Beral Šak Ur zagonetnim plemenima Velike severne šume – Gavranova Sena.
Moj ga je narod, međutim, znao po jednom jedinom imenu …. Ubica Nade…“
I ove reči odzvanjaće dugo kroz čitanje, jer će priča koju pripoveda Vejlin Al Sorna, imati potpuno drugačiju notu.
Vejlinovo pripovedanje počinje jedne noći, nedugo nakon majčine smrti, kada ga je otac, ratni gospodar kralja Ujedinjenog Kraljevstva, Janusa, predao tzv. Šestom redu, redu ratnika, uvodeći nas u priču o surovom odrastanju, pomalo nalik na životni put Harija Potera.
“Šesti red upravlja mačem pravde i kosi neprijatelje vere i kraljevstva.”
Ritam „Pesme krvi“ je spor, ali zarazan. Autor nas u priču uvlači postepeno, drži nam pažnju, dozirajući nam informacije, tako da dolazimo do toga da nam je svet u sasvim dovoljnoj meri oslikan i životan, magija i legende uvedene su postepeno i neprimetno i u službi misterije, pa je izbegnuto nepotrebno, a toliko karakteristično u žanru, zatrpavanje informacijama koje se tiču ’izgradnje sveta’. Premda svet prikazan u ovoj knjizi nije toliko ogroman, raskošan niti detaljan, izgradnja sveta ni u kom aspektu nije inferiorna, premda bi pojedini čitaoci mogli da protestvuju zbog nedovoljnog prikaza religijskog aspekta – iako imamo pripadnika reda, jednog od šest stubova vere, čiji je zadatak da tu istu veru brani od upliva takozvanog mračnjaštva, a mi o samom sistemu verovanja ne saznajemo mnogo. Barem ne u prvoj knjizi. Sa druge strane, saznajemo dovoljno da razumemo da se nalazimo u vremenu sukoba verovanja i u kraljevstvu čija istorija beleži brojne sukobe i ratove.
Ovo je priča o učenju na sopstvenim greškama, o izgradnji bratstva i zajedništva i odrastanju u zajednici čija su pravila stroga, u školi u kojoj su ispiti doslovno ispiti preživljavanja, a koja priprema ratnike na surovost koja ih čeka u ratovima i borbi za veru, jer:
„Rat je uvek avantura za one koji ga nikada nisu videli.”
Pomenula sam već, ova knjiga je poput Harija Potera, prati glavnog lika i, takođe, gledamo kako glavni lik raste, sazreva, kako se suočava sa sopstvenim odlukama. Pred sobom imamo izuzetno moralno i za svoje godine zrelo dete, kasnije i mladića, ali ta njegova zrelost i ta njegova samosvest o časti i pravičnosti u društvu i profesiji kojoj je ’namenjen’, može se pripisati i uticaju njegove majke, nekadašnjeg pripadnika Četvrtog reda, reda vidara i iscelitelja. Manje pažljivom čitaocu, može promaći uticaj ove činjenice, kao i činjenice da su njegovi roditelji, i sami nekadašnji pripadnici redova vere, smatrani stubovima, odnosno budućnošću tih svojih redova, i da kombinacija snage i saosećanja koja daje moralno čist lik, u meri u kojoj je to moguće, povečavajući našu potrebu da se sa njime identifikujemo.
Vejlin Al Sorna je arhetip heroja. Moralno ispravnog i neiskvarenog okolnostima.
Fokus pripovedanja se polako pomera sa ispita u školi na ispite života, priča i zaplet se produbljuju i mi se susrećemo sa osobenošću glavnog junaka koja njegovu podobnost da ratuje za veru čak čini upitnom.
Istovremeno, počinjemo da, u kratkim predasima kada se priča vraća na Vejlinov razgovor sa letopiscem, shvatamo kako mi kao čitaoci, u stvari imamo jedinstven i daleko širi uvid u njegov život i njegovu pesmu. U ono šta ga vodi, pokreće i šta njime rukovodi.
Karakterizacija drugih likova je solidna, a sama priča je dovoljno zaokružena iako je prvi deo sage. Možete je čitati nezavisno, ali će vas svakako uvući u svoj svet i htećete još. Poželećete da saznate kako to krv peva i šta znače reči jednog ubice: „Nekada ih je bilo sedam.“
Takođe, prevod je korektno urađen, pa savetujem da mu, ukoliko ste jezički čistunac a volite da čitate na engleskom, date prednost u odnosu na original na engleskom koji boluje od brojnih, doduše sitnih, gramatičkih i pravopisnih propusta koje ubijaju uživanje u lepom i pitkom stilu.
„Pesma krvi“ poseduje sve ono što čini dobre sastojke epske fantastike: junake, krvave i surove borbe, proročanstva, magiju i misteriju, i slobodno se može nazvati debitantskim ostvarenjem koje je zaslužiilo pohvale, a moja preporuka jeste da joj se prepustite da vas uvuče u svoju priču, ili možda, pesmu…