Kratka istorija pikarskog romana i junaka
Pikarski roman je svojevremeno (reč je o XVI veku) bila udarna inovacija koju je na svetsku književnu scenu donela imperijalistička iberijska književnost, i to onda kada je odlučila da ošine kritikom po hipertrofiranom patosu viteških romana, pastorala i sentimentalnih ispovesti, u kojima junaci odišu moralnom superiornošću i ekstremnim, uglavnom nemogućim, idiličnim osobinama. Prvi pikarski roman bio je Lazarčić sa Tormesa (Vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades), delo anonimnog autora, koje je objavljeno oko 1544. godine, i nedugo potom bilo stavljeno na indeks zabranjenih knjiga (onaj čuveni Index Librorum Prohibitorum, koji je katolička crkva brižno sastavljala i davala svojim revnosnim Inkvizitorima kao uputstvo za spaljivanje ,,grešne literature”).
Ipak, budući da je poznata stara istina da čim se neka knjiga nađe na spisku zabranjenih, njena čitanost naglo poraste, Lazarčić sa Tormesa ne samo da je opstao kao ,,obavezna lektira” čitave Španije, a potom i šire Evrope, već gotovo da nije bilo osobe koja je umela da čita, a da nije znala za doživljaje ovog specifičnog junaka. Lazarčić je u ono vreme predstavljao inovativno, sklono realizmu, štivo, i što je još značajnije vrlo brzo je doživeo ekspanziju popularnosti, da se na jedan način u očima istoričara književnosti često smatra pretkom Don Kihota, odnosno prototipskom verzijom za čuvenog Viteza tužnog lika. Pa kakav je to zapravo pikarski junak? Najlakše bi ga bilo sistematizovati kao negativnog junaka, budući da njegova karakterizacija odgovara tipu varalice, lupeža, ali ako bismo tako nešto učinili, ogrešili bi se o specifičnu konstrukciju i složenost pikara, a i odveć bi se ušlo u teorijsku generalizaciju. Pikaro sa jedne strane svakako jeste tip junaka koji se nalazi na margini društva, on je okarakterisan kao neko ko obitava na socijalnom dnu, i nisu mu strani poroci. A ipak, on je pre svega jedan antijunak, o čemu i Stojanović kaže:
„Imajući u vidu društveno-istorijsku i kulturnu panoramu renesansne Španije, kao i literarni ukus onovremene, već brojne i obrazovane čitalačke publike, možemo se s pravom zapitati koga je tada mogla da zanima životna ispovest pojedinca poteklog sa društvenog dna, sumnjivog ponašanja i moralnih nazora, ukratko – književna ispovest jednog antijunaka? Jer u to vreme je, ne treba zaboraviti, čitalaštvo zabavu nalazilo isključivo u idealističkoj literaturi – viteškoj, sentimentalnoj, pastoralnoj i drugoj – koja ga je prenosila u svet ispunjen pustolovinama, nepobedivim junacima i prelepim damama. S ovim nevelikim romanom, međutim, […] događa se obrt.“ (Stojanović 1995: 70-71).
Budući da se Lazarčićev lik smatra osnovnim portretom pikarskog junaka, nije teško uvideti da se u romanu plemićka čast, kao i viteški koncept ponašanja podvrću ne samo kritici već i satiri, iako se ne poriče potreba za čašću i vrlinom, koje ironično obitavaju u glavnom junaku, iako su i tu duboko izvitoperene i okrnjene. Pikaro je dakle neko ko se odlikuje oštrom inteligencijom, ali ko se karakterno oblikuje kroz nimalo idealizovan socijalni mehanizam, okrutni niži društveni sloj, te mu nisu strani „besposličarenje, skitalaštvo, službovanje raznim gospodarima, razne prevare, lopovluk i razbojništva“. (Stojanović, 2011: 25–38). A ipak, prvi priznati pikaro na svetu tj. Lazarčić, oseća svojim bilom gde je moralna ivica i ne zaboravlja humanost i dostojanstvo, čak je sposoban za samilost, darežljivost, ljubav i empatiju, za razliku od drugih „većih i uzvišenijih“ junaka u romanu, kao što su likovi Lazarčićevih gospodara: lik štitonoše varalice, prodavca lažnih molitvi i bula za izlečenje, tvrdice crkvenjaka, pohotnog sveštenika, itd. (Lazarčić, 1995).
Drugim rečima, pikaro balansira kao vrlo delikatno i etički strateški izgrađeni lik, on je junak koji hoda po žici, dvoumeći se između dobra i zla, ne dodirujući sasvim ni jednu stranu, ali demaskirajući, kroz satiru, humor, parodiju ali i tragediju, sve skriveno zlo čoveka, društva i sveta, detronizujući naročito stubove iberijske imperijalističke dogme:
„Životni realizam romana o Lazarčiću ogleda se i u piščevom kritičkom određivanju prema dvema onovremenim „temama dana“, istovremeno stubovima iberskog društva u doba Renesanse: časti i veri. Anonimnog utora će docnije slediti mnogi španski pisci u tome što se prvi odvažio da javno kritikuje izvitoperenu koncepciju časti kod starih Španaca. Ona se, naime, zasnivala isključivo na spoljnim manifestacijama nečije ličnosti: položaju na društvenoj lestvici, imetku i poreklu. To je označavao termin honra. Časti, međutim, kao duhovnoj, moralnoj vrlini pojedinca – honor – nije pridavan nikakav značaj. Detaljni i suptilno ironični portret Lazarevog trećeg gospodara, štitonoše beznišnika bez imalo moralnog digniteta, ali sa titulom idlaga i raskošnim odelom koji mu ne dozvoljavaju da radi da bi preživeo, veran je odraz osobenosti ondašnjih španskih prilika“. (Stojanović, 1995. 71–72)
Imajući u vidu ulogu i prirodu pikarskog romana, nije teško uočiti kako se ovi junaci (te vrlo specifične ,,mudre lude“) javljaju pre svega u realističnim delima, delima koja demaskiraju društvene mehanizme (naročito akcentovano u engleskom socijalnom romanu, kao što je npr. Moli Flanders Danijela Defoa), ili onim delima koje detronizuju i demistifikuju fantastiku, odnosno odlučno raskršćavaju sa umetničkom tradicijom koja je imala naviku da glorifikuje nepogrešive vitezove, misteriozne magove, bezgrešne sveštenike, prelepe princeze-deve, pohlepne zmajeve koji vrebaju kao poslednja prepreka dokazivanju hrabrosti ratnika.
I ta činjenica je svakako istinita, bar kad se sagleda geneza pikarskih junaka, ali možda bi prigodnije bilo reći da je bila istinita sve dok nije došlo do ekspanzije moderne fantastike. Jer sa modernim fantastičnim romanom, a uzećemo da je reč o romanima od XIX i XX veka pa do danas, situacija se preokreće još jednom, i pikaro umesto velikog detronizatora postaje jedinstveni medijator realističnog i fantastičnog, medijator koji svojom ambivalentnošću ilustruje bogatstvo i neiscrpnost književne evolucije i kreativnosti.
Karakterizacija pikara kao strategija harmonizacije realističnog i fantastičnog
Naspram ekspanzije i popularizacije fantastike tokom poslednjeg veka, mnoštva novooformljenih hibridnih žanrova između ,,klasične“ književnosti i čudesne i/ili očuđujuće fikcije, kao i mešovitih formi naučne ili epske fantastike, nasuprot sve prisutnijoj pojavi različitih, sadržinski ozbiljnih studija o prirodi fantastike, ali i mnoštva postmodernih teorija o rastopljenim granicama između jave i fikcije, do danas se nekako održalo (bar u očima šire javnosti) ustaljeno mišljenje da fantastika prvenstveno tematizuje nešto što je izmišljeno i nemoguće, a da realistična književnost još uvek mimetički piše o tzv. istinskim, mogućim događajima i pojavama. Sa druge strane danas pretežno imamo i teoretičare koji priznaju da i mimetički kod pisanja nikad nije dosledan zbilji, budući da je fikcija i umetničko filtriranje iskustva prvenstveni izvor iz kojeg potiče tekst. Takođe, sve je više onih proučavalaca koji fantastiku posmatraju kroz figurativni, odnosno metaforički, metonimijski i/ili alegorijski spektar i u njoj vide pored metafore i estetski potencijal (poput npr. Semjuela Dilejnija, Adama Robertsa, Rozmeri Džekson i Darka Suvina (Savin, 2020)).
Ipak, i pored tih činjenica interesantna je pojava da je dihotomija realno/fantastično ostala vrlo uvrežena u svesti ne samo šire publike, već često i pojedinih teoretičara-autoriteta, poput Todorova ili Kajoe. Posebno je Rože Kajoa izveo pokušaj tumačenja fantastike kroz njen odnos prema stvarnosti, govoreći da je prepoznajemo kroz ono što ona nije, odnosno verujući da ako se nekakvim racionalnim uplivom objasne događaju u nekom fantastičnom tekstu, onda momentalno dolazi do destrukcije fantastike unutar datog teksta. Naravno, postoje hibridne tvorevine, žanrovski sinkretička dela, ili pak čitave stilske formacije koje u sebi sajedinjuju suprotnosti fantastičnog i realnog, kao što je npr. pojava magičnog realizma (ne u potpunosti i magijskog, mada se ta dva termina često izjednačavaju), gde imamo pisce poput Gabrijela Markesa, Salmana Rušdija, Harukija Murakamija, pa čak i Franca Kafke. Ipak, mora se istaći da je nemoguće odrediti fantastiku bez veze sa mimetičkom književnošću, budući da ljudska percepcija dolazi velikim delom i iz iskustva.
Međutim, kad je reč o pojavi pikarskog junaka u okviru fantastične književnosti, ova već složena dihotomija dobija zanimljive konture, budući da bi pikaro po tradiciji trebalo da dekonstruiše fantastični potencijal i akcentuje realistični, kritični ton književnog dela. A upravo do toga ne dolazi u okviru modernog romana koji evociraju pikarske junake. Zapravo u fantastičnim romanima u kojima se javlja pikarski tip junaka, bilo u funkciji glavnih bilo sporednih likova, ta kritička slika društva i čovečanstva što je uglavnom donosi pikaro, ta slika koja imponuje demaskiranju poroka ili problema u domenu ljudske zbilje, pre svega isključivo unosi momenat prepoznavanja, odnosno pojačava osećaj poznatog čak i kod jednog sveta koji odgovara ideji ,,novuma” koju zastupa Suvin. A pošto unosi osećaj poznatog ljudskog, iskustvenog i mimetičkog, odnosno neidealizovanog i realnog, u jedan vrlo jedinstven domen nepoznatog, izmaštanog, novog sveta/ideje/stanja svesti/motiva/mašine, čitalac često lakše komunicira sa tekstom i prilagođava čitalačku imaginaciju. Drugim rečima, zahvaljujući pikaru fantastično zapravo dobija na snazi, umesto da je gubi, budući da se stvara utisak uverljivosti i koherentnosti konstruisanog sveta, dok se mimetičko utapa u fantastičnu kombinatoriku, i da se uz to smanjuje moguća plastičnost funkcija likova. To je zapravo obična slikarska tehnika senčenja prenesena u spektar književnog stvaralaštva, gde vidimo da senka umesto da zagluši, upravo naglašava konture i daje im dimenzije i dubinu, kao što osobenosti pikarskog junaka (njihov distinktivan govor, mane i slabosti, čine ih prijemčljivijim, ljudskijim i uverljivijim likovima). Proučavajući genezu fantastike i kontekst u kojem se ona definisala kroz vreme, Predrag Palavestra uočava da je savremeno doba, doba kada je racio dosegao primat, i kada je praznina estetskog duha nažalost dosegla zabrinjavajuće razmere, upravo ono vreme koje teži svojevrsnom lečenju kroz maštu, tj. fantastiku:
,,Nije nimalo slučajno što se u novijoj književnosti, uporedo s usponom i razvojem moćne tehnologije, u gotovo svim kulturama javlja težnja za obnovom fantastike, njenih klasičnih i novijih umetničkih žanrova. Potreba za alternativom prirodna je potreba ljudskog duha, koji se ne zadovoljava stečenim i zatečenim, nego teži promeni i napretku. Savremeni čitalac fantastične književnosti nalazi se u drukčijem položaju od svog srednjovekovnog pretka, koji je, kao i autor fantastičnih priča, podjednako verovao u čuda i s prirodnom lakoćom prihvatao mistična znamenja i natprirodne pojave, računajući s njima kao sa sastavnom delom svoga duhovnog sveta. Današnji pisac fantastike, koji izražava potrebu za alternativom i drugim svetom, radije podgreva nedoumicu: on traži da se njegovoj priči veruje kao estetskoj istini, bez obzira na to što on sam najbolje zna da je ta priča izmišljena i nestvarna, da se održava samo logikom neobjašnjivog, i to kao obrnuta slika istine i kao prodor neverovatnog u običan svakodnevni život“. (Palavestra, 2007)
Pikaro u modernoj fantastici donosi upravo suprotnu reakciju u književni tekst, ali sa istim katarzičnim rezultatom o kojem govori Palavestra. Pikaro u domen imaginarne građe unosi pojačan efekat svakodnevnog običnog sveta, kao što su prepoznatljivi psihološki likovi, kulturološki obrasci ili društvene pojave. I unoseći ga, harmonizuje realistični i fantastični ton u jednu rezonersku ariju, odnoseći umetničku kompoziciju u alegorijske visine, umesto da je svede na puku parodiju. Pikaro dakle uvek ruši stereotipnu idilu, često usput produbljujući sloj značenja teksta ili usložnjavajući tehnike pripovedanja.
Na primer, ako pogledamo tipu pikara bi vrlo pogodno odgovarao lik Raistlina Mažera (Raistlin Majere), čuvenog čarobnjaka iz D&D serijala knjiga Zmajevo koplje (Dragonlance Chronicles). Raistlin potiče iz vrlo siromašne porodice, lukav je, služi različite majstore čarobnjaštva kao šegrt