Deo prvi
Čuješ li zemlju kako plače, ispod leda kako drhti, jeca, grči se i previja, pod koracima nepravde jauče? Čuješ li smrtnike kako od tuge zavijaju, poput pasa škemuću, po čitavom Oku cvile, dreče? Od Hazeldinskog gorja, Haenskih ostrva pa sve do naše Zenice, od leda iskovane. Čuješ li kako u suzama grcaju, zajedno sa tobom, boginjo moja, u istom ritmu uzdišu? Čuješ.
A sad, zaustavi dah, samo na tren, i oslušni kako se smeju, vesele, pevaju… Slabo, kratko, ali – dovoljno. Jer šta je sreća bez nesreće, užitak bez bola, radost bez tuge…
Koliko je tek tuge pred tobom, besmrtno čedo moje, grumen bola i zrnce sreće. Ali vredi. Progutaj suze i probaj da se setiš prošlih života, prošlih priča. Zaviri u svoj um, sestro nesuđene kćeri moje, i seti se, dok ti govorim prošlost tvoju. Ja ću da počnem, a ti završi.
Da li su ti pričali o Vigraite Sulaikas, četrnaestoj reinkarnaciji boginje vetra? Ne, nisu. Kurve i mutikaše iz Sabora Bogova. Naravno da nisu. O njoj se ne priča. Isto je tako Vigraite, nakon što je u svete vode umočena i sa starim sećanjima spojena, kukala i plakala, jer u Pils Vejasu živeše ogavan starac, bog vetra i njen budući muž. Njena večna ljubav, šaputala su joj sećanja. Nakaza u svili, govoriše joj oči. I koliko god se trudila da ga poveže sa prošlim bogovima vetra, nije uspevala, jer Ursas Veitle beše zla, pokvarena, pa čak i za boga, preluda osoba.
Danima je uglavnom spavao, a tek bi se predveče spustio iz svojih odaja i lutao praznom vetrovitom kulom, odeven u glomazne balske haljine kakve nose dvofazne smrtnice poput mene. I uvek bi pokucao na njena vrata, budeći je iz snova o prošlim životima, prvo lagano, pa zatim sve jače, rukama, nogama, pa čak i glavom. A kada bi mu se napokon smilovala, a jadna joj koža ako ne bi, polegao bi je na krevet i čitavu noć smežuranim prstima pipao po obrazima, čelu, usnama. Samo ponekad, kada bi bio u posebnom raspoloženju, dobrom ili lošem, to Vigraite nije mogla prepoznati, naterao bi je da ga dira po staračkom licu i da mu razmazuje šminku koju je svako veče nanosio poput kakve haenske ptičje kurtizane.
Možda bi joj sluge rekle, kada bi bogovi služinčad držali, kako je Ursas nekada davno voleo smrtnu osobu, kroz sve njene faze, do samog kraja. Nimalo nalik većini bogova što, baš poput tvoga oca, svoje ljubavnice teraju nakon trideset navršenih leta. Ko zna da li bi tada Vigraite imala više razumevanja za sirotog ludog boga. Verovatno ne bi, pošto njena priča još nije ni počela.
A počela je jednog hladnog dana, kakvog su uostalom i svi, u tom usamljenom kutku Zenice, kada se savladana samoćom popela na svoje božanske sanke, izrekla čarobne žodis reči i odvezla u belo nigde koje beše manje dosadno od njenog dosadnog života. A tamo nigde, sneg. Toliko čist, toliko savršen, toliko gadan, ružan, bljutav. I klizila je tako Vigraite na sankama što su se same vukle, po kraju sveta, sve dok iz ničega nije izronilo nešto. Crno, prljavo, sitno, pa sve veće i veće, dok se na kraju nije pretvorilo u nagog smrtnog dečaka, tamne puti, garave kose i mračnog, izmučenog pogleda.
– Ššš – ogrnu ga boginja plaštom dok se batrgao kroz sneg, napola hodajući, napola puzajući, kao da pokušava pobeći, njenom stisku se oteti. A ipak, možda je toga dana uopšte nije ni video.
Kada je te večeri Ursas zagrebao na Vigraitina vrata, zatekao je izmorenog dečaka kako spava u njenom krevetu. Jedno je vreme tužno gledao ka bolesnom smrtniku, pa onda u Vigraite što je nad njim bdela, da bi na kraju podigao svoje haljine i zbunjeno iz sobe odšuštao.
Nije govorio mnogo, taj smrtni dečak na rubu druge faze, ne mnogo mlađi od Vigraite. Tek nakon sedam dana uspeo je da izusti svoje ime – Bnoa.
Ali kako je pevao.
Poskočice dalekih zemalja, pa balade o rudnicima pod ledom gde se ljudi rađaju, žive i umiru, a da ih sunce ne ogreje, te setne ljubavne pesme što na plač podsećaju. Sve se to orilo vetrovitom kulom zaglušujući nervozne noćne korake poludelog boga. I činilo se tada Vigraiti, dok je ležala pored raspevanog mladića obučenog u Ursusove stare prnje, kako onaj naborani starac uopšte ne postoji i kako pravi Ursas, kakav bi možda bio u kakvoj smešnoj bajci, leži pored nje.
Veliki je gnev besmrtnika, dete moje. Veruj mi, znam. I ne, ne pitaj me o svome ocu. Umesto toga, kazaću ti o Ursasu Ludom i… o tebi.
Početnu njegovu zbunjenost smeni ljubomora, pa bes, pa na kraju čista zloba. Sada je dolazio u njene odaje ujutro, popodne, usred noći, kao da je od pakosti prestao da spava, te bi opkoračio njeno od straha ukočeno telo i svojim dugim kurvinskim noktima sa užitkom joj lice grebao. Jedno veče čak je i obećao, da će joj oči iz glave izvaditi. Za to vreme, u dnu kreveta, nepomični Bnoa bi, čvrsto zatvorenih očiju i savladan božanskom magijom, kleo bogove što na isti način ne može i uši zatvoriti. Ali najgore od svega behu ruke. I premda je znao da Ursusovi prsti rovare po Vigraitinim obrazima, mogao je osetiti fantomske dodire kako ga miluju po vratu, grudima, stomaku…
– Bori se. – reče joj jednom kada beše posebno pričljiv i ode negde da proćuti ostatak jutra.
– Ubićemo ga. – odgovori mu ona jednog sasvim drugog dana, kada je napokon smogla snage da svoje misli pretoči u zvuk. I tog trena je znala da će to zaista i da učini.
– I? Na njegovo mesto doće novi, mlađi, lepši. A možda to i želiš? Meni se svejedno druga faza bliži.
– Glupost! Na njegovo mesto će doći ludilo umotano u glatku kožu. Bućkuriš sećanja, starih, novih, ludih, bolnih… Mi nismo bogovi, mi smo čudovišta.
– I?
– Ako bude trebalo, ubićemo i njega. – reče i uplaši i samu sebe.
Jutro prođe, a Ursas ne dođe. Pa zatim i dan, i veče, i nemirna noć zaglušena topotom visokih potpetica. Ništa. Tek pred zoru zaustaviše se cipele pred odškrinutim vratima i zaputiše prema nepomičnoj kvrgi na krevetu. Petljao je Ursas kroz posteljinu, njegove nalakirane pandže željne krvi cepaše jorgan, plahtu, spavaćicu, tek zbunjeno zastadoše kad zagrebaše tamnu kožu. I tada, u izbledeloj noći, iz crnih ruku svanu oštrica donoseći sa sobom krvavu zoru. Dan se rađao dok je Ursas umirao bespomoćno grabeći prema preplašenom dečaku. I kada se već činilo da će izdahnuti, poslednjim naporima snage uhvati ukočenog smrtnika, i umesto da mu naudi, stade ga ljubiti, ljubiti, ljubiti, sve dok ga smrt napokon ne savlada. I ridao je i bljuvao čitavo jutro Bnoa Smrtni, uprljan toplom krvlju i smrdljivim karminom.
Govorilo se da su toga dana kuenski mornari, što beskrajnim Irisom plove, psovali, kukali i zalud žrtve prinosili, te da su haenski zmajoletači tužno ka nebu gledali, kao i da je Kamena Golija prestala da vrišti. Govorilo se da je toga dana vetar stao. Govorilo se, a onda se prestalo. Savetu odgovaralo nije. I umesto da postane legenda, priča o Vigraite i Bnoi Smrtnom pala je u zaborav. Jer mitovi su opasni tamo gde slobode nema.
Deo drugi
Vidiš li dan kako sviće nad zaleđenim gradom? Pogledaj te ulice od leda napravljene i lica bogova što po njima hode. Primećuješ li kako liče? Nekad je samoća bolja od gužve, zlo veliko od malih zala trista. Ne plači, nesuđena kćeri moja, jer na gore mesto otići ne možeš. Isto su tako Vigraite Vetrovita i Bnoa Smrtni, pre nekih osamdesetak godina, grad razgledali, iz kabine velebnih sanki stidljivo virili. Jer kada Majka Priroda zove, samo budala se ne odaziva.
A hteo je Bnoa da beže, Zenicu zanavek da napuste. I kleo je i psovao i na kolenima molio. Ali džaba. A onda je stigao poziv. Zatekao vas je u kuhinji gde si Bnoi svoje moći pokazivala? Govorila si žodis reči, a suđe je samo od sebe poskakivalo, hrana se sama sekla, limun se sam cedio. A tek pomicanje stvari na daljinu, lebdenje, pretvaranje ničega u nešto i nečega u ništavilo. Magija. Rekla si mu toga dana kako bogovi ne haju za beskorisne ljude. Ali ne svi, šapnula si i čvrsto ga rukama stegnula, ne svi. I tako zagrljene našla vas je Majka Priroda, i na prozoru mrazom ispisala:
DOĐI! JEZERO SEĆANJA TE ČEKA I U NJEMU TVOJA STARA LJUBAV. ČAHURU SA SOBOM PONESI.
– Majka sve zna – rekla si – Ursas je mrtav, Ursas je živ. Po novog gospodara valja mi ići.
I sigurno bi smrtnik o begu opet govorio da ga u čelo poljubila nisi i tiho mu plan izgovorila.
– Zašto su mu oči iskopane? – pitali su te u Savetu kada si sa Ursasovim telom stigla.
– Lešinari, i još gore. Jedva i sami izvukosmo glavu – drsko si odgovorila, okrenula se i otišla. Na vratima još si čula kako neko iz Saveta začuđeno pita:
– Mi? Koji sad mi?
– Neki smrtnik, na rubu druge faze, žalosno stvorenje, strah me i pomisliti u kakvom su … odgovor se izgubio u prostranim hodnicima Zgrade Saveta.
I zaista, Bnoa je bio na rubu druge faze. Kada si se vratila u kabinu, zatekla si ga ispod ćebadi, kako sklupčan, kroz drhtavicu, ime tvoje doziva. I tamo si mu čelo milovala, toplinu merila i usput ga nežno tešila:
– Sve je spremno ljubavi moja. Noćas, kada budu novog Vetrovitog birali, spustićemo se u Majčine jame, putevima slabo znanim, i tamo, u tunelima mračnim, naćemo mladiće, baš poput tebe, samo besmrtne i bele, kako Majku Prirodu čekaju. I među njima će biti Mitias Ulaite, ako su tačne glasine što kruže, budući bog vetra. A onda slušaj samo mene, ljubljeni moj, i nikakvo zlo neće da nam se desi.
Moram ti sada, nesuđena kćeri moja, o Mitiasu malo kazivati. Otac mu beše Vernias Ulaite, bog morske pene i kukavica jedne davne hazeldinske bitke. Sa takvim rodom, teško se Mitias mogao kakvoj milosti nadati, jer milost u Savetu ne postoji, samo lažljivost, prevrtljivost i zloba. A od bogova iz Saveta, najgora je Majka Priroda.
I tako je Mitias i pre umakanja znao da će mu misli sa sećanjima Ursasa Ludog pomešati i u Pils Vejas poslati, da kao bog vetra, na kraju sveta, gubi dane. Jedino što ga je tešilo behu priče o prelepoj Vigraite što će mu u dalekom Vejasu ženom postati. I nemalo se Mitias iznenadio, kada je te večeri, netom pre umakanja, među stalaktitima Majčine jame, ugledao tvoje lice. Da li se sećaš kako se provukao kroz oštre sige, usput pocepavši svečano odelo, da bi se našao pored tebe, oči u oči, u toj uskoj, vlažnoj niši? I kako si mu se nasmešila osmehom što poljubac predoseća, a iz usana ti izašla žodis reč, tiha poput ljubavničkog šapta, ali dovoljno glasna da pokrene lebdeći nož iza njegove glave? Kroz vazduh, kroz mrak, kroz lobanju. Zaustavio se tik ispred tvoga lica, samo ti blago ogrebavši vrh nosa. Sećaš li se kako si se osećala u toj mračnoj jami? Kao da ti je celo telo namočeno krvlju, mada krvi skoro nigde bilo nije?
Ne plači, boginjo moja, tako je moralo biti. A onda si u mraku napipala Bnou Grozničavog kako kašlje, kiše i šmrca, i telo nesretnog Mitiasa mu predala i upustvo kratko i jasno mu sročila:
– Kroz tunele, kaverne i galerije hodi, mrtvo telo iz ruku ne ispuštaj. A kad jednom kod Majke dođeš, na njen jezik, umesto sebe, mrtvaca poturi. Neka ga liže, neka ga gricka, neka ga slinom do mile volje celiva. Te kad naredbu dobiješ, zajedno sa njim u jezero skoči. I zapamti Bnoa, svo vreme glas ne ispuštaj!
I nije ispusti glas dok je sa mrtvim bogom po tunelima tumarao. Niti je reč progovorio kada se pored jezera našao. Nije mu se uzdah iz usta oteo ni kada je Majka Priroda iz blata izronila, golo telo svoje zanjihala i prema gostima jezik isplazila. A tek kad ih je slepim očima pogledala. Nije Bnoa jauknuo niti kada je boga omirisala i jezikom mu lice oblizala.
– Mitias Ulaite – rekla je, dok je Bnoa šutio – po koži te osetim, kukavičku krv ti njušim. U jezero sada skoči, u sećanja se umoči i ka Vejasu odmah kroči!
Ali, krhko je telo u nas smrtnika, pogotovo kada u novu fazu ulazimo. Nije Bnoa reči progovorio, ali je zato drugom fazom savladan glasno kihnuo. A bogovi za bolest ne znaju. I ču to Majka Priroda, pa kriknu i druge bogove dozva. A jadan Bnoa brže bolje u jezero skoči, baš kako si mu rekla, i u tuđim sećanjima se izgubi.
Pričao ti je kasnije da je video mladog Ursasa kako nad mrtvim trofaznim mladićem plače. A posle njega i druge bogove u vetar uvijene, sve moćnije i moćnije, sve drevnije i drevnije. I znao ih je sve poimence, baš kako zna ime svoje, i prošlost im je znao, baš kako zna i prošlost svoju. Jer bio je on Bnoa, ali bio je i Ursas, Keizas, Žarkas… Pričao ti je sigurno i kako je iz vode hteo da izroni, da se kao novi bog vetra napokon rodi. Ali nisu mu dali. Zlobni, pokvareni bogovi iz Saveta. Čekali su na obali, spremni da ubiju, ako glavu iz vode promoli, spremni da gledaju, ako mu voda smrtno telo uguši.
Ali Bnoa više nije bio smrtnik, i što je više u vodi boravio to su ga čudnije vizije obuzimale. Vizije o nekom davnom vremenu, drevna priviđenja, bleda i maglovita. I u glavnoj ulozi – njegov narod. Preplanuli, goli, poredani oko vatre, smeju se, plešu, skaču. U daljini nešto grmi, a grom nije. Dolaze beli ljudi, raščupani, pocepani, prljavi. Odeća im je žuta, zelena, crvena. Uglavnom crvena. Od krvi. Nesporazum. Sukob. Mrtvi leže. Njegov narod, većinom. Vatra se ugasila. Okovi. Mrak. Čuje se samo udarac metala o kamen. Ruda bez boje. Ljudi u belom posipaju vrelu tečnost po robovima. Oni ne jauču, oni nestaju. Ali, ipak su tu. Rade, šuljaju se, uvek prisutni, poput pasa slušaju naređenja. Dovoljno je reći reč. Žodis.
Probudio se. I dalje je bio u vodi. Pogledao je prema gore. Čekali su ga, spremni da izuste naređenje. O kako su se samo prevarili. Mogao je osetiti nevidljivu braću svuda oko sebe. Reči nisu bile potrebne. Trebalo je samo pronaći odgovarajuću misao. Slušali su ga kao što nikad nisu slušali svoje tamničare. Njegov nevidljivi narod. Iz vode je izronio, na smrt pomislio, te naposletku oči otvorio. Ležali su mrtvi na obali, svi do jednog. Moćni nepogrešivi bogovi, zajedno sa Majkom Prirodom na čelu. A onda se setio tebe, i u potragu za tobom krenuo, kroz tunele, kaverne i galerije, pa sve do ulica ledenoga grada. Zbunjena lica besmrtnika gledala su u njegovo krhko predfazno telo premda se njemu činilo kao da mu bube oko nogu mile. Pogledom te tražio dok je šakama u zidove udarao i smrznute fontane nogama lomio.
– Bogovi, kukavice! U laži živite. Tirani, hulje i nasilnici. Bez nas ste ništa! – vikao je i kašljao Bnoa Vetroviti, mladić na rubu druge faze.
– U rudnicima vam kopamo, kičmu svoju među stenama ostavljamo. A ni to vam dosta nije. Služimo vas, dvorimo vas, a vi sebe bogovima nazivate – vikao je i kašljao Bnoa Vetroviti dok mu je telo u drugu fazu ulazilo.
– Narode moj bedni, ustanite i borite se, parazita sa leđa zbacite! – vikala je i kašljala Bnoa Vetrovita, dvofazna devojka, a onda je na kolena pala menom svojom izmučena.
A bogovi su gledali, zbunjeni i začuđeni, da bi potom samo rukama odmahnuli i svojim poslom nastavili, baš kako to često biva kad se dugo čuvane istine iznenada otkriju.
Samo retki se usudiše doći do mesta gde je Bnoa pala, ali tamo umesto devojke zatekoše samo trag u snegu. Sećaš li se boginjo moja, šta je tada bilo?
Deo treći
Sećam se.
Sećam se kako sam je iz snega izvukla i kroz gradske kapije tajno provela. Sećam se kako su nas pratili, da bi zatim odustali, preplašeni njenim novostečenim moćima. Nisu ni slutili u kakvom je stanju. Sećam se kako joj je izmoreno telo lebdelo dok sam jedva kroz belinu prolazila. Nevidljivi ljudi su je nosili, a na moje reči nisu se obazirali. Bez moći sam ostala. S vremena na vreme, Bnoa bi se probudila, prostenjala nešto u mom pravcu, po izrazu lica, verovatno kakvu kletvu, pa bi opet u san utonula. Noć smo provele u nekoj daščari do koje nas je njena lebdeća prilika dovela. A ujutru, zatekla sam je na nogama.
– Znala si? – rekla je umesto dobrog jutra.
Odmahnula sam glavom. Nešto u njenom pogledu mi je govorilo da u moje reči sumnja.
Telo joj se nije puno promenilo otkad je u drugu fazu ušla. Negde je izgubila, negde je dobila, kao da se neko sa glinom igrao. Ali, lice joj je ostalo gotovo isto. Ne veruje mi, znala sam.
A onda je počela o jezeru da priča, o vizijama, sećanjima i usudu smrtnika. Pa je zatim, ne obazirući se na moje suze, o mladosti svojoj nastavila. Rađanje u smrtnoj košnici, komora, fabrika, pa najzad rudnik, redale su se nikad izgovorene priče.
– I kad sam osetila kako druga faza u meni klija, pobegla sam, u nadi da ću mesto naći, gde slobodno živimo, radimo, volimo i umiremo. A ja sam još gore sužanjstvo pronašla. – završila je Bnoa Vetrovita, mutna prilika izgubljena u mojim suzama.
Sećam se da me je tada poljubila i lice rukavom obrisala. I znala sam da mi veruje, mada reči više nije progovorila. Venčale smo se toga dana, pomešavši rituale naših naroda, usput izmislivši i par novih.
– Kao dečaka sam te upoznala, a sada te za ženu uzimam. Kroz sve faze, pa i posle. Budi moja žena, i muž moj, i žena moja, i bes moj. – izgovorila sam zavet.
I bila sam srećna, kao niti jednom u životu, ni pre, ni posle, ni sada. Smejale smo se, grudvale i u snegu valjale, sve dok nas mrak nije u kolibu poterao.
Netom pre zore, probudi nas jauk.
– Roga! – promucah.
– Zapravo, više njih – Bnoa je već stajala ispred prozora – i polubogovi u njima.
– Leptir-ljudi?
– Da. Kukavičluk je duboko ukorenjen u tvom narodu, draga, inače bi došli sami umesto pse svoje da šalju.
– Da bežimo? – upitala sam.
– Ne – odgovorila je – Nevidljivi će se boriti sa nama. Zar ne čuješ kako pevaju?
Oh maćeho moja najmilija, da li si ikada rogu videla? Dugačka im je dlaka, ogromne su im noge, golem im je rog, ali su im usta najveća. I iz njih vire polubogovi. Kuvaju se u životinjskoj utrobi, snagu njihovu iz tela crpe. A kada izađu, nijedna im zver nije ravna, niti čovek, niti bog. Znam da si oduvek želela sestricu da mi izrodiš, a bolje je da nisi, jer ćudljiva su to stvorenja, strana i bogovima i ljudima. A vek im je kratak, brzo dođu i još brže odu, i za sobom samo tugu ostave.
Sećam se kako su kroz vrata i prozore uskakali. U slini okupani, želudačnim sokovima pomazani, divlji poput zveri, a opet, razumni poput ljudi. Borili smo se. Bnoa je žmurila, nepomična i strašna, dok su nevidljivi izvršavali svaku njenu misao.
Padoše mi tada na pamet, sve te silne epske priče što sam kao dete čitala, o dobru i zlu, herojima i zlikovcima i kraju sveta. I činilo mi se tada da su sve te priče, i istinite i lažne, u isto vreme. A mi kao da smo likovi iz neke takve fantazije. Samo što mi, niti smo zlikovci bili, heroji još manje, niti je svet u opasnosti bio. A opet, bližio nam se kraj. Kraj našeg sveta.
Ali ne još. Preživele smo prvi napad. Jedva. Bnoa je plakala gledajući u leševe naših dušmana, razasuta tela zamrznuta u smrtnoj agoniji, zadavljena nevidljivim rukama.
– Vidiš li krv smrtnika kako se niz zidove sliva? Vidiš li kako su nam ruke crvene? – upitala je.
Ništa nisam videla.
– Niko ne vidi! Pustiću ih danas. Neka idu gde im je volja. Neka budu slobodni.
Usprotivila sam se. Rekla sam da ne možemo dalje same. Nije slušala. Molila sam je, meni za ljubav, da ih ne otera sve. Nije htela.
– Ja nisam poput vas, iako mi se vaša sećanja u glavi vrte. Ne mogu ih u smrt slati. Ne više.
I pustila ih je sve. Džabe sam čitavu noć žodis recitovala. Bile smo same. I same su nas našle, preživele roge i stvorovi iz njihovih trbuha, i krug oko nas ubrzo stvorile. Prljavi nokti i dugi prsti izranjali su iz ogromnih usta, grabeći ka našim vratovima. Izvadila sam bodež što mi je od jama ostao i bola, bola, bola… Odustala sam kada videh da se Bnoa predala. Jednostavno je legla i dopustila rukama da je guše, grebu, kidaju. Ne znam zašto. Veče pre smo se o nastavku putovanja dogovarale. Hazeldin, Ptičja ostrva, bilo gde bez bogova, rekla je. A sada je ležala mrtva. Ostavili su me sa njenim telom. Ja kao da im nisam bila zanimljiva. Ležali smo tako, poslednji put, u snegu, ona i ja. Kakav prizor. Sećam se mnogo čega, ali se ne sećam kada su je nevidljivi odvukli. Moguće da sam zaspala. Odjednom je više nije bilo. Možda su joj grob napravili ili čak za svoga boga proglasili.
Nastavila sam dalje, ne znam ni sama gde. I razmišljala sam, isto kao što razmišljam i danas, kako ću je opet videti, kada nanovo u Pils Vejas dođem. Znam da sam u narednim životima sve zaboravila i da je sve završilo kao i u životima ranijim, dosadno i bledo, ali sada, kada si me na moju prošlost podsetila, znam da će se on, ona, Bnoa, mene isto setiti.
I sećam se još kako sam hodala, skitala i tumarala dugo nakon toga. Sećam se crnog snega i belih noći, jauka zvezda i sjaja vetra. Sećam se pada, i toplog leda i suve kiše. Sećam se svega toga i ničega više.
Autor pripovesti: Vaclav Orlović.
