Prvi put sam se upoznao sa Tomasom Ligotijem zahvaljujući izdavačkoj kući Booka koja je objavila njegov kratki roman “Nedovršeni posao” (My Work is not yet Done), uz bonus od još dve priče. Naslovna priča mi je koliko toliko legla, ali me poslednje dve nisu nešto preterano impresionirale. Kasnije sam na beogradskom sajmu knjiga na štandu Orfelina uzeo zbirku priča „Pisar tame“ (Grimscribe: His Lives and Works) od gorepomenutog autora. Kako sam od ranije bio uveren u kvalitet „Orfelinovih“ izdanja, odlučio sam da Ligotiju dam drugu šansu. O tome više reči u daljem tekstu.
„Pisar tame“ je osma knjiga iz edicije „Poetika strave” čiji je urednik Dejan Ognjanović, čovek koga nema potrebe da predstavljam. Ova druga zbirka priča Tomasa Ligotija (Thomas Ligotti) njegovo je najpoznatije delo kojim je uveo novi pristup hororu, takozvani filozofski horor, čime je stao rame uz rame sa najpoznatijim horor piscima, prvenstveno sa Lavkraftom koji je bio jedan od Ligotijevih uzora i kome je posvetio svoju najpoznatiju priču „Poslednja arlekinova gozba“ (The Last Feast of Harlequin) koja otvara ovu zbirku. Uticaj Lavkrafta se vidi i u poslednjoj priči „Senka na dnu sveta“ (The Shadow at the Bottom of the World) nastaloj po uzoru na „Boju izvan svemira”.
Ligotijev pristup hororu je originalan i jedan od najmračnijih koji sam imao prilike da sretnem. Za razliku od vampirskih priča, priča o duhovima i faustijanskih priča gde je užas otelotvoren u čudovištima koja nas vrebaju ispod kreveta i mračnih uglova, kod Ligotija je užas prikazan u samom ljudskom postojanju. Njegov pesimistički i nihilistički stav nam govori da čovečanstvo nije ništa nego kancer koji se proširio ovom planetom predstavljajući najveću grešku prirode. Natprirodno u njegovim pričama služi kao pokazatelj besmisla življenja i postojanja.
Ovih trinaest priča koje čine ovu zbirku (interesantna simbolika) će vas provesti kroz košmarno putovanje sa užasom kao jedinom garancijom. Ni u jednoj nema srećnog kraja, već samo sumorne slike o životu stečenom u adolescentskom dobu. Za Ligotija ljudi nisu ništa nego paraziti koji su često nemoćni da se odupru užasu koji ih polako, ali sigurno uvlači u svoje čeljusti. Čitajući ove priče osetićete gorčinu uzrokovanu pesimizmom utkanu među redovima.
Mesta gde se odvijaju radnje njegovih priča su često zapuštena i mračna mesta sa veoma uverljivim opisima i dočaranom mračnom i nihilističkom atmosferom. Zabit u kojoj se jednom godišnje odvija festival grozomornih klovnova koji se pretvaraju u crve, bioskop u kome se odvijaju neobične projekcije, škola u kojoj se noću drže čudna predavanja, kuća koja služi kao portal u drugu dimenziju… Njegovi junaci često iz radoznalosti posećuju baš ovakva mesta gde dolaze u susret sa onostranim, jer iako uspevaju da pobegnu, posledice ostaju, što se najbolje vidi u Arlekinovoj gozbi.
Još jedna prepoznativljiva karakteristika je to što junaci sasvim slučajno bivaju svedoci natprirodnog i tuđe propasti. Oni su pasivni posmatrači propadanja drugog ljudskog bića nemoćni da bilo šta urade. Kod Ligotija nema nasilnih smrti i grozomornog horora, žrtve zlokobnih entiteta nestaju, bivaju progutani u vrtlogu košmara i zaboravljeni.
Tematiku samih priča je nemoguće opisati u jednoj rečenici zbog Ligotijevog haotičnog stila koji zahteva mnogo pažnje i strpljenja jer nije jednostavan za čitanje. Iz tog razloga neće leći ljubiteljima komercijalno Kingovsko – Barkerovskog horora. Nemam ništa protiv pomenutih pisaca, ali smatram da su previše otišli u komercijalne vode, naročito King, i da je kvalitet novijih dela znatno ispod proseka u odnosu na starija dela.
Kako bi se njegov stil mogao razumeti potrebno je pročitati esej „Utehe u užasu“ u kom Ligoti objašnjava svoje viđenje horora. Imamo tu čast da je ovaj esej koji nije deo zbirke objavljen u našem izdanju uz Ligotijevu dozvolu na molbu urednika. Takođe treba pročitati i Ognjanovićev pogovor i Ligotijevu biografiju kako bi imali uvid u svet ovog povučenog pisca koji se veliki deo svog života bori sa psihičkim problemima izazvanih hroničnom anksioznošću, bipolarnim poremećajem, agorafobijom i anhedonijom.
Ligotijev glavni uzor je upravo Lavkraft koji je definisao žanr kosmičke strave sa kojim se Ligoti poistovetio uspevši da ga dovede do savršenstva nadmašivši svog mentora. Lavkraft je udario temelje, dok je Ligoti postavio visoki standard koji će retko ko uspeti da nadmaši.
Reč je o jednom od najkvalitetnijih horor pisaca današnjice sa malobrojnim opusom vrednim pažnje. Objavio je četiri zbirke priča i jedan roman od kojih su samo dve knjige objavljene na srpskom. Razlog leži u njegovoj spisateljskoj blokadi izazvanom već pomenutim psihičkim problemima. Iskreno se nadam da „Orfelin“ neće stati sa objavljivanjem Ligotija i da će preostala dela biti prevedena u skorijoj budućnosti.
Sve u svemu da sumiram. Pred vama je jedna odlična i neobična zbirka priča koja neće biti po svačijem ukusu. Savetujem vam da prvo pročitate Poslednju arlekinovu gozbu. Ako vam se ne svidi probajte sa sledeće dve priče po vašem izboru. Ako vam ni one ne legnu onda Ligoti definitivno nije po vašem ukusu.
About Author
