Podeljen

Kada su zvučni filmski naslovi u pitanju, bar iz domena fantastike, kao zemlja imamo tu privilegiju da ih u bioskopima dobijamo kad i Amerikanci, tj. dan ranije zahvaljujući tome što se kod nas bioskopski repertoar menja četvrtkom, a kod Amera petkom.

Igrom slučaja, trenutno ubedljivo najbolji na blagajnama (američkim) film za ovu mladu 2017. godinu, Podeljen (zaključno sa 16. februarom na $116,6 miliona, sa drugoplasiranim Pedeset nijansi – mračnije na $68,7m), na papiru nije delovao kao zvučan naslov, tako da smo u Srbiji tek sa četiri nedelje zakašnjenja dobili priliku da ga pogledamo (počev od 16. februara). U međuvremenu sam zahvaljujući internetu ispratio reakcije tamošnjih medija na njega, i saznao za obrt koji je veliki spojler. Ipak ću ovde pokušati da vam lepo predstavim ovaj interesantan film, naravno BEZ pomenutog spojlera, tako da krenemo.

Posle rođendana u Meku…

Film počinjemo u restoranu (koji nije Mekdonalds) gde se tinejdžerska rođendanska žurka privodi kraju, a otac slavljenice Kler Benoit (Hejli Lu Ričardson), u društvu nje i njene drugarice Marše (Džesika Sula) odugovlači sa polaskom zato što niko još nije došao da pokupi njihovu problematičnu drugaricu iz škole, Kejsi Kuk (Enja Tejlor-Džoj).

Otac na kraju odlučuje da bude korektan i nudi Kejsi da je odbaci kući. A onda se na parkingu, dok on utovaruje stvari u gepek kola, pojavljuje neko i tri devojke bivaju otete. Po dolasku svesti one shvataju da su zatvorene u nekom podrumu, upoznaju svog otmičara Denisa (Džejms Mekavoj), i počinju da razmišljaju o tome kako da mu se suprotstave i pobegnu.

A onda upoznaju Patriciju… i Hedviga… i shvataju da je njihov otmičar podeljena ličnost.

Dok film počinjemo sa tri devojke, njegova radnja se prevashodno fokusira na oblikovanje ličnosti (plural) otmičara dok je u pozadini svega pokušaj devojaka da osmisle način da mu doskoče i pobegnu. Usput saznajemo da otmičar kao Bari ima periodični kontakt sa psihologom Dr. Karen Flečer (Beti Bakli), koja je upoznata sa 23 ličnosti koje Bari ispoljava (uključujući i samog Barija).

Ono što je glavna pretnja i problem za sve glavne aktere jeste što je Bari na pragu da manifestuje i dvadeset četvrtu personu koja se jednostavno zove Zver.

Triler, horor, misterija ili nešto treće?

Ovo je film M. Najt Šamalana, što znači da nije kao drugi filmovi, niti kao tipični žanrovski predstavnici. Tok radnje ostavlja utisak napetog trilera, sa elementima situacionog horora. Međutim, Šamalan ni u jednom trenutku ne poseže u potpunosti za horor elementima jer je cilj filma da nas drži u neizvesnosti i zbunjene, a ne da nas plaši plašenja radi.

Film takođe deluje kao da prati tok psihološke drame u načinu na koji nam polako predstavlja Barija koji pati od disocijativnog poremećaja ličnosti. Međutim, ova stvarna mentalna bolest je samo polazna osnovo za ono što je Šamalan namerio da uradi sa filmom. On publiku dosta dobro vodi kroz radnju, mada to možda ne izgleda tako svo vreme trajanja filma.

Interesantno je da sva dešavanja dolaze na svoje sa raspletom na samom njegovom kraju, a stvari koje su vam do tada možda izgledale čudno i kao da štrče u kontekstu jednog trilera, će vam jednostavno kliknuti, posebno ako prepoznate širu priču.

Moramo da razgovaramo o Bariju

Kler, Marša, Kejsi i Doktorka Flečer su svi bitni likovi za radnju filma, ali oni koji najviše drže našu pažnju su ostalih osam koje sve igra Džejms Mekavoj. Najjači utisak filma je upravo Mekavojeva gluma, sa kojom on šeta između opsesivno-kompulsivnog Denisa, usiljeno ljubazne Patricije, predpubertetlije Hedviga, i modnog dizajnera Barija. U mnogo manjoj meri su tu istorijom opsednuti Orvel i šećeraš Džejd.

Mekavoj svakog od likova čini autentičnim sa svime što mu je na raspolaganju kao glumcu. Denis deluje sigurno, ali mu se provlači nota nervoze u glasu kada je suočen sa neurednošću bilo koje vrste, dok Patricija ima mekši, staloženiji i sračunatiji glas. Ovde nam drugačije držanje Mekavoja podjednako govori da se radi o personi ženskog pola koliko i haljina i cipele sa srednjom štiklom koje on nosi.

Naspram njih, Hedvig ispoljava dečije manerizme i reakcije, koristi prostije reči, i voli da naglasi „i tako dalje“ na kraju svojih rečenica (na engleskom, za razliku od srpskog, „i tako dalje“ kao fraza mnogo zabavnije zvuči jednom detetu zabog toga kako zvuči pri izgovaranju). Sve ovo nama, kao publici, pomaže da bolje sagledamo koliko je rastrzana, pa samim tim i opasna, ova podeljena ličnost.

Beti Bakli je sasvim uverljiva kao psiholog, mada može da deluje malo ležernije nego što bi se očekivalo pod datim okolnostima. Doduše, to se može opravdati njenim godinama, pošto se ipak radi o starijoj ženi. Što se devojaka tiče, Kejsi je tu glavna, dok su uloge Kler i Marše ograničene. To ipak ne ide na štetu filma, u kome ih Šamalan dobro koristi u ograničenom vremenu koje imaju.

Izuzetno pozitivno kada su devojke u pitanju je da se Šamalan nije vodio horor klišeima u njihovom oblikovanju. Dok one imaju svakakve inicijalne ideje o tome šta bi mogle da urade, devojke ostaju na nivou uverljivih tinejdžerki i ni jedna od njih nije „ona koja najviše paniči“ ili „ona koja ima petlju i suprotstavlja se monstruoznom negativcu“.

Ograničen i klaustrofobičan prostor

Skoro ceo film se dešava u zatvorenom prostoru, a Šamalan je sa veštom upotrebom osvetljenja i kadriranja uspeo da postigne željeni efekat. Takođe je ostvaren vizuelni kontrast između normalnog sveta, koji vidimo kroz scene sa Doktorkom Flečer, i izolovanog sveta otmičara. Ovo posebno vidimo kroz pretrpanost i skučenost nekih od delova prostora u kojem je otmičar, dok su prostorija sa devojkama i hodnici hladni, prazni i beživotni.

Naspram toga, prostorije u kojima obitava Doktorka Flečer odaju utisak otvorenosti, čistoće i ljudske topline. Šamalan je pažljiv da nam ne odaje relativnu poziciju jedne lokacije u odnosu na drugu, kao ni gde su one tačno u generalnom lokalitetu grada. Čak i u kratkoj sceni interakcije između Doktorke Flečer i Barije ispred Barijevog mesta stanovanja, mi ne saznajemo detalje o lokaciji do samog kraja filma.

Ovo je možda lični utisak, ali mi je u nekim scenama film sa vizuelnim elementima budio sećanja na kompjutersku igru Doom 3. Samo ću reći cevi, kasete i sačmara.

Problem vremenskog raskoraka

Film je za one koji su spremni da se udube u detalje radnje i dijaloga, što samo po sebi nije problem filma. U svom nastojanju da nam lepo sklopi ceo mozaik, Šamalan možda povremeno usporava radnju više nego što bi smo to voleli. Svakako scene sa Kejsi kao devojčicom, dok nam pomažu da bolje sagledamo njenu ličnost, ponekad deluju kao da odvlače od filma.

Potencijalno najveći problem Podeljenog je upravo ono što će njegov rasplet činiti tako dobrim za određeni segment publike. Moram priznati da sam zbog toga i sam podeljen oko konačne ocene koju film zaslužuje. Ali i bez šireg konteksta radnje filma, sam kraj daje smisao svemu što vidimo tokom skoro dva sata njegovog trajanja, mada ne sa istom težinom.

Zaključak

Podeljen je film koji će vam leći ako se suzdržite od toga da ga ukalupite u neki konkretno žanr. Nemoguće je reći da je on dobar triler, horor ili psihološka drama, ali je njegova priča i izvedba svakako dobro urađena i zbog toga ga vredi videti. Film je takođe od onih koji će vam naknadno postajati sve bolji kako budete razmišljali o njemu.

Sa spojlerima film postaje još bolji, a Šamalan uspeva da izađe van okvira žanra i uradi ono što drugi do sada nisu ni pokušavali. Svakako uspeva sa jednim od likova da uradi nešto sa čime jedan poznati studio ima aktuelnih problema. Šamalan nam je takođe pokazao da je kao reditelj daleko bolji kada ima ograničeni budžet nego kada može da se razmeće njime, mada bi bilo zanimljivo znati koliko od zvaničnih $9 miliona mu je pojela jedna konkretno stavka koja na kratko figurira u filmu.

Pretpostavljam da će među publikom biti onih koji neće prepoznati širu priču (ne svojom krivicom), zbog čega filmu neću dati 8 koliko bih mu inače dao, već 7. Ali ta sedmica je izuzetno i zasluženo jaka.

Ocena 7/10