U prvom tomu Knjige vremena se uzdižu stari bogovi i sreću novi, a to je situacija koja ne može izdobriti. Ovim vam dajemo mali uvid u delo Igora Urbana koje je u pripremi. Nadamo se da ćete mu se i vratiti kada izađe u celosti, to jest da će pripovest u tolikoj meri zadovoljiti vaša čitalačka nepca da ćete poželeti još i još.
„Lepo je ovo što radite, čika Đorđe”, javna beleškinja mi je pružila moj primerak dokumenta.
„Ja nikog svog nemam, ćero”, svi odgovori su bili spremni i uvežbani unapred. „A Višnja je duša od deteta. Njene posete mi mnogo znače. Mator sam, ne znam da li ću dočekati još godinu i po dok ne krene na fakultet. Ovako, sa fondom na njeno ime, budućnost joj je zagarantovana, da li je ja dočekao ili ne.”
„Da, divno dete. Slučajno poznajem familiju”, nije bilo slučajno, izabrao sam je baš zbog toga. „Sigurna sam da ste čuli, otac i brat su joj poginuli pre godinu dana. Jadnica je bilo sa njima u kolima. Dobro se ona i drži posle takve traume. Bez pomoći majke, ako smem da budem direktna. Ne bih sada da tračarim, ali recimo samo da će joj biti mnogo bolje kada ode na fakultet.”
Naravno, sve sam to već znao. Ljubazno sam je požurio ne bi li je isterao iz kuće pre nego što se mala pojavi sa namirnicama. Nisam želeo da objašnjavam šta notarka radi ovde.
***
Kapija je zaškripela. „Evo je, tačna k’o smrt”, smejao sam se sam svojoj igri reči. Tap, tap, tap, tap… Ispratio sam svaki korak do ulaznih vrata. Tri sekunde pauze pre nego što će ući. Toliko joj treba da namesti lažan osmeh.
Ušla je bez kucanja, kao što sam je i zamolio. Lepo lice, savršen osmeh, divna kestenjasta kosa. Uvek našminkana tek toliko da istakne lepotu, a da joj ne prave problem u školi. Plave prodorne oči su odavale tugu, za onog ko je znao da gleda.
„Dobar dan, deda Đorđe kako smo danas?”, pitala je kao da joj je stvarno stalo.
„Bolje sada kada si ti tu, anđele”, glumljenje krhkog, dobroćudnog dekice me je smaralo, ali je bilo neophodno, nadam se samo još danas.
„Drago mi je da sam od pomoći”, usne su joj blago zaigrale dok je ovo izgovarala, a pogled se samo na sekund zalepio za pod.
Ta reč, anđele, uvek ju je štrecala, terajući je da spusti masku samo na sekund. Zato sam je i koristio.
„Evo Vaših namirnica, našla sam sve sem kruški, rekli su mi da će ih sutra biti”, otišla je u kuhinju da raspremi torbe.
Ovo je treći mesec kako dolazi da mi pomaže kao deo gimnazijskog volonterskog programa. Nije da mi je pomoć bila potrebna, fizički sam jači od većine ljudi. Prijavio sam se na program iz čiste dosade, ni ne sanjajući da će mi u kuću ušetati rešenje svih mojih problema.
Krišom sam je posmatrao iz fotelje kroz otvorena vrata. Propela se na prste ne bi li smestila kutiju šećera u kockama na najvišu policu, kada joj se suknja pristojne dužine, uvek je bila pristojno obučena, podigla dovoljno da otkrije tanke ožiljke u različitim stepenima zarastanja na unutrašnjoj strani butinama. Užurbano je završila i poravnala odelo. Pravio sam se kao da nisam primetio, ali vid mi je bio savršen, a ožiljke na rukama sam video već pri drugoj poseti.
„Kusur i račun sam ostavila na mikrotalasnoj. Treba li Vam još nešto danas?”, cvrkutala je. „Hoćete da Vam čitam?”
„Ne danas, anđele, umoran sam, mislim da ću odremati”, folirao sam. Želeo sam da ode što pre.
„U redu, doći ću u subotu da Vas obiđem. Čuvajte se”, krenula je ka vratima žurnim korakom.
„Hvala dušo. Pozdravi majku”, još jedno namerno podbadanje za svaki slučaj.
„Hoću, hvala”, skoro je istrčala iz kuće. Koraci, kapija. Sačekao sam još nekoliko sekundi da budem siguran da je dovoljno poodmakla, pa sam skočio na noge. Za tili čas sam bio na spratu kraj prozora sa pogledom na fabriku. Pratio sam je kako prelazi zapušteni fabrički parking i penje se na zarđalu pasarelu izgubivši se negde iza obraslih zidina fabričkog kruga.
Bilo je vreme za akciju. Istrčao sam iz kuće i krenuo za njom. Iako je ovo telo imalo preko devedeset godina, lagano sam savladavao strme metalne stepenice. Domaćin koga zaposednem dobije visok stepen regenerativnih sposobnosti, obično veoma korisna osobina. Tako može doživeti duboku starost pre nego što meso otkaže, što mi je trenutno pravilo problem. Dosadilo mi je da budem mator, ali sam se nadao se da će se to danas rešiti.
Iako sam je izgubio iz vida, znao sam gde ide. Od kada sam namirisao depresiju na njoj, pripremao sam teren. Magijom potpomognuta sugestija ovde, i vešto provučen okidač onde. Posle mesec dana sam je prvi put dopratio do zgrade stare toplane, oko koje sam sada pravio ogroman luk držeći se senki, da me ne bi slučajno primetila pre nego što bih to želeo.
Nadao sam se da ni danas neće skupiti hrabrost da skoči, ali sam požurio za svaki slučaj. Greota da mi propadnu tri meseca rada. Bila je taman zrela za žetvu. Ne živiš četiri hiljade godina, a da ne naučiš da čitaš ljude.
Veče pre sam se pobrinuo da požarne stepenice budu prohodne i da mogu nečujno da se popnem na krov. Morao sam da pogodim trenutak tako da me ipak primeri kako joj prilazim. Samo mi je još trebalo da se uplaši i slučajno padne.
Zatekao sam je naslonjenu na betonski stub sa jednom nogom prebačenom preko ivice. Krv je curila niz butinu iz sveže otvorene rane.
„Deda Đorđe, šta ćete Vi ovde?”, glas joj je drhtao, nije stigla da navuče masku. „Nije kao što izgleda, samo sam…”
„Ne boj se dete, samo polako. Ne želimo da padneš, zar ne?”, pripremao sam se za ovaj razgovor nedeljama i svaka reč je pažljivo izabirana.
„Ne, ne želimo, naravno. Ponekad dolazim ovde da razmišljam, ništa više”, uzdahnula je, ustala i namestila se što je bolje mogla, pokušavajući da sakrije krv.
„Zašto si onda uplakana?”, razmazana šminka ju je odavala. „I o čemu razmišljaš tu na ivici, pitam se?”
Zbunjenost i apatija su joj se ocrtavale na licu. Sve je išlo po planu. Primakao sam se ivici, bacio brz pogled na dole i bez po muke seo na topli beton, pustivši obe noge da mi vise. Pružio sam joj ruku, nežno stiskajući njen izmučeni um, te je ona prihvati i bez pogovora sede kraj mene. Ispratio sam kapljicu krvi što se odvojila sa njenog članka i nestala u ponoru ispod. I ona ju je gledala.
„Znam šta ti je na umu, dušo”, sve maske su pale i sada sam joj se pokazao u svoj svojoj snazi. Glas mi je bio čvrst i umirujući. „Neću pokušavati da te odgovorim od tvoje namere. Svestan sam svih tvojih muka. Oni koji ti kažu da vreme leči sve rane, ili nisu dovoljno drugo živeli, ili nisu nikad bili ranjeni. Ali ću te zamoliti da saslušaš moju priču. Možda možemo jedno drugom da pomognemo.”
„Naravno, deda Đorđe”, dozvolio sam sebi veću kontrolu u ovom delu razgovora ne bi li uspeo nesmetano da prenesem ono što sam želeo.
„Kad me pogledaš ti vidiš matorog dedu, ali to nisam ja, barem ne pravi ja. Đorđe je samo telo koje trenutno vozim. U njemu sam već dugo, još od kada je, kao mladić ne mnogo stariji od tebe, razbio glavu mom prethodnom domaćinu zbog nekoliko franaka”, gutala je svaku moju reč. „Ne krivim ga, glad natera čoveka na svašta, a većina je bila gladna tih godina pred Drugi svetski rat.”
Izvadio sam tompus iz džepa trenerke i pripalio ga. Vazduhom se proširio slatkasti dim kubanskog duvana.
„Kad mi domaćin umre brzo moram naći novog, u suprotnom bih i ja mogao skončati. Nisam planirao da napustim prethodnog, bio je bogati austrijski trgovac, ali pošto me je Đorđe naterao na to, bilo je prikladno da njega uzmem kao sledećeg domaćina.”
Stresao sam cigaru i ispratio kako vetar nosi pepeo.
„Ali ubrzo je počeo rat i Đorđa su pokupili partizani. Nadao sam se brzoj smrti na frontu, da mogu da nahvatam nekog višeg oficira, strana je bila nebitna, samo da se sklonim sa bojišta.”
„Ako je sve to istina, zašto se jednostavno niste ubili i prešli u drugog domaćina”, pitala je opčinjeno.
„E, vidiš to nije dozvoljeno. Ako podignem ruku na domaćina umirem i ja. To mi je valjda vaseljena ostavila kao izlaz u slučaju da mi dosadi, pa da mogu sam sebi da presudim. Pratiš li me do sad?”
Poslušno je klimala glavom.
„Ali avaj, pukom srećom Đorđe je preživeo rat i kao veteran bio poslat u ovu rupu od grada da radi baš u ovoj fabrici.”
Mačka se pojavila odnekuda i počela da liže svežu baricu krvi, prekinuvši me u izlaganju. Podigao sam kamenčić sa poda i ispalio ga jedim kratkim pokretom toliko brzo da je izgledao kao da je mačka sama rešila da skoči u smrt.
Ovo sa mačkom nije bilo planirano, ali mi je išlo na ruku. Trebalo mi je da joj ogadim pomisao na smrt skakanjem.
„Elem, premotajmo nekoliko godina unapred kada je Đorđe već postao iskusan majstor za mašinom. Granice se otvaraju i odlazi u Švajcarsku da radi. Nadao sam se da će ga tamo strefiti neki tramvaj, ili da će upasti u neki šaht, pa da se dokopam nekog švajcarskog buržuja, ali se ni to nije desilo”, Evropa je tada već bila veoma sigurno mesto za život. Ranije kad mi dosadi domaćin, bilo je dovoljno samo da uđem u pogrešnu kafanu u pogrešno doba dana i popio bih nož u leđa. „I tako Đole i dalje živ i zdrav odlazi u penziju i vraća se u domovinu.”
Neverica i strah u devojčinim očima su mi govorili da sam na pravom putu.
„Kad su stigle devedesete bio sam siguran da će neki drogoši upasti da me opljačkaju i ubiju, pa da zamenim penzionera za mlađi model. Čak sam i sam povremeno puštao buvu o šteku franka skrivenom u kući i ništa. Sudbina je izgleda htela da Đole dočeka stotu”, ugasio sam cigaru o dlan i pokazao joj kako je opekotina odmah zarasla. „I tu sad dolazimo do tebe. Ne mogu više da izdržim u ovom oldtajmeru, a ti imaš sportak koji ne želiš više da voziš. Pa bi mogli da se menjamo?”
„Ja da postanem Đole?”, pitala je pospano. Polako sam popuštao stisak. Trebala mi je skroz svoja za sledeći deo.
„Ma ne. Mnogo je bolje od toga. Svest domaćina ne umire kada preuzmem kontrolu. Za njih se formira lepo parče nekretnine u mom umu gde žive u utopiji dokle god sam živ”, video sam da joj još uvek nije bilo jasno, pa sam još malo popustio. „Jednostavno je. Ti samo treba da ubiješ Đoleta, a ja bih onda preuzeo tvoje telo. Zauzvrat ti dobiješ savršenu priču u mojoj glavi, bez smrti, depresije, žileta i sedenja na ivici ambisa. Bol, patnja, krivica, sve će nestati, i ostaće samo sreća i blagostanje. Šta misliš o tome?”
„Deda Đorđe, ne znam šta Vi mislite da znate o meni, ali grešite, a Vama očigledno nije dobro. Ajmo polako da Vas vratimo kući, pozvaću doktora da Vas pogleda”, podigla je jednu nogu sa ivice pokušavajući da se pridigne.
„Šteta, stvarno sam mislio da ćemo se dogovoriti,” odahnuo sam razočarano, ali znao sam da se i ovo moglo dogoditi. Ljudski um je veoma kompleksna igračka. Jedan pogrešan potez i kutija se zaključa, a ti ostaneš bez slatkiša skrivenih unutra. „Morao sam da smanjim uticaj da ne bude posle da sam te primorao na nešto, pa da ispadne da sam se ubio. Nije da baš imam uputstvo kako to sve funkcioniše. Nažalost, tvoje odbijanje ponude znači da mi više nisi potrebna.”
Gurnuo sam je preko ivice. Nisam baš mogao da priuštim da blebeće okolo. Za četiri milenijuma sam stekao neprijatelje i sa jedne i sa druge strane, a u ovo doba globalnog sela, samo nekoliko pravih ključnih reči u objavi na nekoj od društvenih mreža bi bilo dovoljno da mi navuče nekog poput Odeljenja za vrat.
Osetio sam jak stisak oko zgloba na nozi, a potom je gravitacija uradila svoje. Pogledi su nam se sreli, njen pun užasa i želje za životom, i moj prepun sreće. Smejao sam se. Ipak sam dobio ono što sam tražio. Nije bilo savršeno, ali naći ću nekog narkomana ili slučajnog prolaznika da zaposednem.
Padali smo zajedno u njenu smrt, a moju slobodu. Preko lica joj je preleteo nalet besa. Instinkt za preživljavanje je nadjačao sav trulež njene psihe. Nadljudskom snagom me je okrenula na dole. Prvi sam zveknuo od hladan beton i ublažio joj pad.
***
Sedela je na krovu stare toplane i čitala. Volela je da dođe tu posle posete deda Đorđu. Mir i tišina zapuštene fabrike su je smirivali. A i pogled je bio izvanredan.
Čula je krupne korake kako se približavaju uz stepenice. Uplašila se, ko bi mogao iskočiti iz senki požarnog izlaza kada čupava glava njenog brata proviri na krov. „A tu si rugobo. Ajde, ustaj, zakasnićemo na ručak. Majka se zabrinula telefon ti je nedostupan.”
„Mora da mi se ispraznila baterija”, tražila je telefon zabrinuto. „Kako si me našao?”
„Sreo sam Lepog dok sam vozio skejt po kraju i reče mi da te je video ovde. On i još neki likovi stalno vise po fabrici, vežbaju parkur”, bio je razdragan kao i uvek.
Kako je ustajala, nekoliko kamenčića se odvalilo od poroznog betona i skliznulo u prazninu.
„Polako lujko, ne želimo da padneš, zar ne?”, skočio je i uhvatio je za ruku.
Obuzeo ju je jak osećaj deža vija, ali ga je pripisala umoru. Spremala je prijemni, pa je slabije spavala. Rešila je da bude hirurg još ono veče kada su bratu i ocu lekari spasili život posle saobraćajne nezgode. Ali nije bilo lako upasti na medicinu zato je veći deo vremena provodila u učenju.
„Ko kuva danas?”, pitala je dok joj je pomogao da preskoči jedan klimavi deo stepenica na putu ka dnu.
„Ćale, hvala Bogu. Požuri, da se ne ohladi. Spremio je njegovu čuvenu grčku musaku.”
***
Bila je noć kada sam došao sebi. Telo se brzo oporavljalo od preloma, kontuzija i otvorenih rana sada kada sam ga preuzeo. Uhvatio sam je u poslednjim trenutku. Dva minuta duže i iskrvarila bi. Ispljunuo sam šaku zuba i stavio ih u džep, dok su novi popunjavali rupe. Ne treba ostavljati dokazni materijal.
Morao sam brzo razmišljati. Iako nije baš sve išlo kao po loju, ipak je na kraju postala moja. Popeo sam se nazad na krov i pokupio stvari. Srećom Višnjin telefon je ostao gore, inače bih morao smisliti izgovor zašto leži skrcan u starom fabričkom krugu.
Jedan je ujutru, a majka je nije zvala da proveri gde je. Najverovatnije je obeznanjena od vina i pilula za smirenje. Neka, i to je deo plana.
Nije bilo teško sakriti starčev leš u prizemlju toplane. Pokrio sam ga nekim najlonima. Moj miris na njemu će držati životinje podalje, barem dok se ne vratim. Većina živog sveta me se kloni. Sem mačaka, prirodnih alarma za natprirodno, ali se ni one ne bi usudile da zagrizu telo koje je bilo pod mojom kontrolom decenijama.
Noćni vid mi je dobro došao da izbegnem klince što su se u fabričkom krugu skupljali da piju i puše travu. U novom telu bih se lako uklopio u gomilu, ali mi je odeća bila toliko krvava i pocepana da bi i vutraši na kraju pozvali muriju.
Zato se nisam usudio da izađem preko pasarele. Uzverao sam se uz puzavice na zidu i završio na pruzi što je prolazila pored. Tu, ležeći na bedemu sačekao sam da ulica bude dovoljno pusta i pretrčao preko parkinga, u letu preskočivši ogradu, te uleteo u Đoletovu kuću. Vrata su ostala otključana.
Tuš je stvarno prijao. Bilo je lepo osetiti toplu vodu na glatkoj koži. I ta kosa. Odavno nisam imao šta da perem na glavi. Odavno nisam iman ni grudi. Zanimljiv osećaj.
Uživao sam u neopisivoj lakoći mladosti. Ništa nije škripalo, ni pucketalo i više nisam morao da trošim vreme na podmazivanje starih zglobova. Dodatni bonus je bilo to što je devojka bila lepotica. Ranije sam skoro uvek birao muškarce, držali su moć čvrsto u svojim rukama. Ali u ovom dobu, lakše je biti žena. Barem meni jer nemam čega da se plašim. A za lepu ženu, sa mojim iskustvom, nebo je granica.
Odelo u kome je došla je bilo neupotrebljivo, pa sam ga uredno spakovao u plastičnu kesu, pa u već spremnu torbu. Unutra je, pored pasoša na lažno ime sa Višnjinom slikom i pozamašne količine keša čučala i bočica pilula za smirenje, onih što je njena majka redovo zloupotrebljavala, samo tri puta jača doza. Nije bilo teško nagovoriti doktora da ih pripiše Đoletu.
Pasoš je bio tu za slučaj da nesposobnjakovići iz lokalne policije ipak nanjuše da nešto nije baš kako treba, pa budem morao da nestanem. Jednom sam ležao u zatvoru i nikad više. Veoma neprijatno iskustvo.
Matori nije imao potomstva, nijedan domaćin ne može imati decu, ali je zato imao pun ormar stvari ostalih za bivšim ljubavnicama, tako da sam uspeo da sklepam nešto za Višnju da obuče. Spakovao sam i jednu presvlaku za Đoleta.
Devojka nije živela daleko. Kao što sam i pretpostavio, mama je bila obeznanjena na kauču još uvek u odelu u kom je tog jutra otišla na posao. Sada kad sam imao devojčina sećanja mogao sam popuniti rupe poluistina koje sam pokupio sa neta i lokalnih tračara.
Znao sam da su Višnjin otac i brat poginuli u saobraćajnoj nesreći. I devojka je bila u kolima, ali je prošla bez većih povreda.
Zbog te traume majka joj je imala nesanice, tako da su pilule tu isprva bile stvarno neophodne. Ali kada je shvatila da pomešane sa alkoholom dozvoljavaju da u potpunosti pobegne od gubitka i bola, sve je krenulo nizbrdo.
Zato i nije primetila ćerkin sunovrat u depresiju. Višnja je krvila sebe, jer je preživela, a oni nisu. Ali to je sad sve nebitno. Taj deo nje sam već izbrisao, preuredivši narativ tako da bude srećno ušuškana u idili konstrukta pripremljenog samo za nju, dok ja budem uživao u svim pogodnostima njenog tela.
Noć je bila mlada, a imao sam još štošta uraditi. Sakrio sam novac, pasoš i pilule ispod labave daske u podu dečije sobe, gde je devojka do tada držala dnevnik. Čupava roze sveska je bio jedini dokaz o njenoj depresiji, pa sam ga spakovao u ranac zajedno sa krvavom odećom i odelom za starca. Preobukao sam se u široki duks sa kapuljačom. Ta uspomena na pokojnog brata se sada pokazala veoma korisna da sakrijem lik od radoznalih pogleda.
Bez straha i žurbe sam se vratio po dekicin leš. Pošto je bio posednut kada je umro, nije bio mnogo ugruvan. Vrat je definitivno bio slomljen, ali sem toga, nije bilo previše krvarenja.
Skinuo sam mu odeću i obukao ga u spremnu presvlaku. Staru sam, zajedno sa Višnjinim krvavim ritama i dnevnikom ugurao u limeno bure dovučeno tu pre nekoliko večeri. Već je bilo ispunjeno raznim prnjama. Dodao sam i mačka palačinku, kao dodatnu kontraforenzičnu meru.
Jedan moj pogled i vatra je buknula. Voleo sam plamen, iz njega sam se rodio, bio je to lep sentimentalni podsetnik na staru domovinu.
Sada je trebalo odšetati Đoleta do kuće. Mrzeo sam da reanimiram stare domaćine, osećao sam se prljavo dodirujući mrtve nerve. Ali nužda zakon menja.
Koliko god sam se trudio, hodao je poput zombija u starim filmovima strave. Slomljeni vrat je činio da glave neprirodno visi, obarajući mu pogled ka podu. Naposletku sam ga zagrlio i malo svojom snagom, a malo reanimiranim mišićima krenuo ka pasareli.
Za neupućenog posmatrača izgledali smo kao dve pijanice u pokušaju da se domognu kuće.
Kada smo se dogegali do Đoletovog doma, morao sam dobro da razmislim šta dalje. Plan se ovde završavao. Ideja je bila da Višnja ubije matorog u kući i da namestimo sve kao provalu koja je pošla naopako. Ovako je došlo vreme za improvizaciju.
Oprao sam ga da sperem asfalt i zemlju i obukao mu čistu odeću. Srećom pa je dupleks imao unutrašnje stepenice. Pažljivo sam ga namestio u podnožju stepeništa da izgleda kao da je pao i slomio vrat. Bacio sam za života solidan broj ljudi niz stepenice, pa sam znao kako da napravim da izgleda uverljivo.
Lokalni panduri nisu bili genijalci, proglasiće to nesrećnim slučajem samo da ne moraju mnogo da rade. Kuća je bila netaknuta, niko neće posumnjati na ubistvo. Sad je ostalo samo da nestanem odavde i čekam dalji razvoj događaja.
***
Đoleta je poštar našao već sutradan. Cela čaršija je brujala o tome. „Jadan Đole, sapleo se i pao niz stepenice. Mnogo je zajebano kad čovek ostane sam u starosti.”
Očekivao sam da me pozovu u stanicu da dam izjavu, nije bila tajna da ga je Višnja obilazila, ali poziv nikad nije stigao. Posle nekoliko nedelja sam načula da je izvršitelj koga sam unajmio prosuo njegov pepeo sa mosta u Moravu. Namerno sam napravio da ovaj oproštaj bude javan ne bi li vest o njemu došla do mene.
Osnažen činjenicom da sve teče po planu, krenuo sam da se pripremam za sledeće korake. Do tragedije, Višnja je bila odličan đak, ali su joj ocene malo popustile u ovoj godini, tako da je to valjalo ispraviti, ako mislim da upišem neku školu preko grane. Moja istančana čula i refleksi su mi pomogli u varanju, tako da nisam morao mnogo da učim.
***
Negde na pola jula rešio sam da sprovedem sledeći deo plana u delo. Majka je morala da ode. Počela je malo da se oporavlja, manje da pije i ređe da uzima tablete, što se kosilo sa onim što sam imao planirano za nju.
Zato sam jedno veče zamenio njene tablete sa jačom dozom i pritisnuo joj psihu nateravši je da se priseti svega što je izgubila.
Do ujutru se već ohladila. Naravno, postarao sam se da jače tablete zamenim njenom perskripciom pre nego što sam pozvao Hitnu. Krupni bolničar je morao da me drži dok sam vrištala i batrgala se kada su je odnosili, bila je to spektakularna predstava za okupljeni komšiluk.
Posle dva dana spavanja kod drugarice, policija me je pustila nazad u stan, pošto ga je pretresla i našla pilule i alkohol. „Da, inspektore, od nesreće mami nikako nije dobro. Da, pila je više nego što je trebalo. Da, da, i mešala je alkohol i tablete. Da. Da. Da.”
Toksikološki izveštaj je potvrdio predoziranje. Pred kraj jula sam je sahranila, uz suze, okružena njenim prijateljicama i daljom rodbinom.
„Jadnica, ostade siroče”, pratilo me je gde god bi otišla. Niko od rođaka se nije ponudio da pomogne ucveljenoj osamnaestogodišnjakini koja je u dve godine ostala bez rodilja i brata.
Majčina sestra mi je posle sahrane uvalila dve crvene u ruku uz reči: „Ako ti išta zatreba, mi smo jednu vožnju autobusom daleko.” Duša od žene, sada mi je jasno i zašto majka nije pričala sa njom.
***
Četvrta godina je bila laganica. Svi su mi podilazili zbog gubitka majke, tako da sam ređala petice bez problema. Došlo je vreme da se misli o izboru fakulteta i svakog dana sam očekivala rešenje o fondu za školovanje što je Đole formirao za Višnju.
Iznenadio sam se kada mi se jednog popodneva posle škole na vratima pojavila javna beleškinja sa fasciklom u rukama.
„Teta Dano, otkud Vi? Izvolte uđite”, glumio sam sreću. „Baš mi je drago što ste svratili ”
Bila je previše svečana i uštogljena, što mi se nije svidelo. Mirisao sam zadnje namere ispod letnjeg parfema. Odbila je kafu i osveženje i konačno prešla na stvar.
„Možemo li da popričamo na kratko?”, posadila me je preko puta nje za trpezarijskim stolom. „Htela sam da dođem kada ti je majka umrla, ali, iskreno bila sam zbunjena i ljuta na nju. Ponovo smo se povezale malo pre njene smrti. Bilo joj je mnogo bolje, i kad sam čula da se predozirala nisam mogla da poverujem.”
„Ja i dalje ne mogu da verujem da je nema”, zaplakao sam, ali nije pokušala da me uteši. Šta li ova smera?
„Vidiš, mene je ta činjenica kopkala, pa sam počela malo da istražujem”, otvorila je fasciklu i počela da vadi papire. „Pretpostavljam da si upoznata sa činjenicom da je pokojni Đorđe Ranković osnovao fond za školovanje na tvoje ime.”
„Deda Đorđe? Ne, ja… Ne znam ništa o tome.”
„Džaba ti gluma. Provalila sam te”, prekinula me je sa mešavinom prezira i zavisti u glasu. „Nisam morala mnogo da kopam da utvrdim da si ti bila poslednja koja ga je videla živog. Ne znam razlog, niti mogu da dokažem, ali sve mi govori da je imao pomoć u padu niz stepenice.”
Ponovo sam se rasplakao zadržavajući masku. Želeo sam da vidim na šta cilja pre nego što pokažem sve karte.
„A tvoja jadna majka”, nastavila je ne obazirući se na moje suze. „Poslednji put kada sam je videla, žalila mi se kako sumnja da nešto ozbiljno nije u redu sa tobom. Da si previše hladna i iskalkulisana. Prepoznala je neku tamu u tebi. Rekla je da je sve počelo otprilike oko starčeve smrti. Da sam je tada uzela za ozbiljno, možda bi još bila živa.”
„Zašto mi ovo pričate?”, preklinjao sam. „Šta hoćete od mene?”
„Mislim da ti osladilo kad si presudila starcu, pa si overila i majku kada je postala smetnja”, gurnula mi je rešenje o fondu pod nos. „Naravno to ne mogu da dokažem, ali mogu da predočim sve ovo policiji. Ili možemo da se dogovorimo?”
Prestao sam da plačem i pogledao je pravo u oči. Nije se iznenadila.
„Fond ima klauzulu o džeparcu”, pokazala je prstom na jedan od članova rešenja. „Dve hiljade evra mesečno. Ako svakog meseca polovina te sume nađe put do mog džepa, praviću se da ništa nisam ni čula, ni videla.”
Tu smo. Priča starija od mene. Novac. Kakva ljubav prema prijateljici, ili isterivanje pravde. Suv keš je podmazivao ambicije ovoj izbotoksovanoj malograđanki.
„Mogli bi tako da”, glas mi je sada bio hladan, skoro demonski. Pustio sam malo moje srži da izbije na površinu, tek da začinim ono što sledi. „Ali isto tako bih ja mogla da odem kod čika Brane i kažem mu kako ste se tri godine kresali sa kolegom u opštini. Ili kako Fića najverovatnije nije njegov.”
Usta su joj se toliko razjapila da je postojala opasnost da poništi godine fejsliftinga.
„A imala bih i policiji šta da kažem”, nastavio sam približavajući joj se preko stola dok se skupljala u stolici. „Na primer o vikendici na Goču kupljenoj od proneverenih para građana ili kako ste iz kase solidarnosti uzimali novce za ćerkinu nepostojeću bolest.”
Nije mi trebala magija za ovo. Majka je cugala i pre nego što su otac i brat završili, a glavna partnerka joj je bila teta Dana. In vino veritas est. A Višnja, kao i svako dete je volela da prisluškuje razgovore odraslih. Znao sam svaku njenu prljavu tajnu.
„Kako se usuđuješ ti, ti, balavice. Ti ćeš meni da pretiš?”, konačno je otčepila.
„Ja bih pažljivo birala reči da sam na Vašem mestu”, rešio sam da je vreme da se ovaj razgovor završi. „Ako sam stvarno monstrum ubica kao što tvrdite, onda morate da priznate da sam strpljiva, metodična i bezmalo genijalna. Tako da bi moglo, hipotetički i Vama nešto da se desi. Požar u kancelariji, ili podletanje pod auto. Nesreće se dešavaju. A sad me izvinite treba da biram koledže. A prema ovom papiru broj opcija mi se upravo udesetostručio. Do viđenja.”
***
Nedelje su prolazile, a niko iz policije nije svratio da me ispita, tako da sam pretpostavila da su moji kontraargumenti bili ubedljivi. Sretao sam Danu povremeno po gradu i svaki put bi skretala pogled i pravila se da me ne vidi. Valjda je procenila da je soma evra mesečno malo da bi rizikovala posao i porodicu.
Školu sam završio kao vukovac. Sa fondom i preporukama profesora sam mogao da idem gde mi je volja. Na kraju sam izabrao žurnalistiku na Oksfordu. Informacije su moć.
***
Koledž je bio sve što sam poželeo i više. Igre moći u minijaturi spremne da se preliju u stvarni svet čim naslednici preuzmu kormilo svojih porodica. Cvetao sam u takvom okruženju. Spletke, intrige i noževi u leđa su mi uža specijalnost.
Uspeo sam i da ubodem premiju i upecam mladog Ficklerenca, naslednika pokojnog vojvode, 312. po redu za britansku krunu. Mali je bio opčinjen Višnjom. To što je i on izgubio oca u nesreći ih je povezalo, a moji magijski uticaji su odradili ostalo. Predviđao sam da će je zaprositi čim se vratim nazad iz Srbije.
Morao sam doći u otadžbinu da produžim pasoš i završim sa konačno zakazanom ostavinskom raspravom.
Niko nije osporio Višnjino pravo na skoro bezvredan stan i još bezvredniju dedovinu. Sve će ići na doboš, čim se mastilo osuši kod notara. Možda odem kod teta Dane da mi završi papirologiju. Čisto da me ne zaboravi.
Vraćao sam se iz suda kada sam je namirisao. Sladak trulež i vatra u hladnoj pustinjskoj noći. Kada sam otključao vrata čekala me je u fotelji prekrštenih nogu i duge crne puštene kose.
„Kako li si me samo našla?”, nije bilo svrhe folirati se. I ona je mene mogla namirisati na kilometar.
„Puka slučajnost, veruj mi, Šejtane”, smejala se dok je palila jedan od mojih tompusa. „Prethodni domaćin je slučajno zapao kod jednog od mojih iz Odeljenja, pa je prepoznao posledice posednutosti na lešu. Kada smo imali ime nije bilo teško provaliti u kome se sada kriješ. Lepo telo, ako smem da primetim.”
„Ti znaš, Ašera, da ono u Kartagini nije bilo moja ideja”, krenuo sam da se pravdam. Bila je jedno od retkih sila u univerzumu sposobna da me izbriše iz postojanja.
„Pluskvamperfekat, dragi, davno zaboravljeno”, rekla je mašući cigarom. „I zovi me Pandora. Ašera je tako prošli milenijum. Ne brini, nisam došla da se svetim.”
„A zašto si onda došla? Pandora”, zbog ničeg dobrog bio sam siguran.
„Šta, ne smem da navratim i javim se starom prijatelju?“, oči su joj sevale kroz oblak dima. „Samo sam htela da ti znaš da ja znam gde si. I da sam ti oprostila, ali da nisam zaboravila. Duguješ mi uslugu, i budi siguran da ću je uskoro naplatiti. A do tada, uživaj u novom domaćinu, ali nemoj previše da talasaš, barem ne ovde na Balkanu. Ovo je moje igralište, zapamti to, a ne volim kada mi drugi kake po pesku.”
Sa ovim rečima je ustala i otišla. Dobro, ne može sve da bude idealno. Dugovi kad-tad dođu na naplatu. Sad sam barem mogao da precrtam jedno ime sa dugačke liste onih što žele da me ubiju. A Ašera je bila na samom vrhu.
About Author
