Da li se sećate svog prvog susreta sa Posmatračem? U proteklih dvadeset godina sigurno ste sreli barem jednog od njih.
Moj prvi bliski susret odigrao se pred kraj 2021. godine. Bilo je to u vreme praznika. Vraćao sam se kući za Božić i na moje oduševljenje, nadomak svog doma, ugledao sam jednog od naših zagonetnih posetioca. Kao i većina mojih prijatelja bio sam fasciniran ovim bićima i svakodnevno sam pratio vesti o njima. Jednom prilikom, učinilo mi se da vidim Posmatrača, ali taj je bio daleko a ovaj mi je bio na dohvat ruke.
Stajao je na sred raskrsnice na ulazu u ulicu u kojoj sam odrastao. Bio je obučen u azurno plavu jaknu zakopčanu do vrha i pantalone iste boje. Na glavi je imao crni kačket a na rukama crne rukavice. Nije se ni trznuo kad sam zaustavio auto pored njega i spustio prozor. Iako sam pružio ruku ka njemu, odoleo sam želji da ga dodirnem. Tada se već znalo da bi u istom trenu nestao. Umesto toga, posmatrao sam ga, kao što je on posmatrao našu ulicu.
Na prvi pogled rekli biste da je to običan čovek u srednjim tridesetim, prosečne visine i građe. Ne bi ga ni primetili da nije bilo tog čudnog ponašanja. Svi mi ponekad zastanemo i zagledamo se u daljinu, izgubimo se na trenutak u svojim mislima, ali retko kad stojimo na sred puta nepomično po nekoliko sati a oni su upravo to činili. Samo su stajali i gledali u prazno. Zapravo, mi smo mislili da gledaju u prazno, međutim, pretpostavljam da su posedovali moć da vide nešto što mi nismo u stanju da vidimo.
Prošao sam pogledom po njemu i zaustavio se na glavi. Boja njegove kože bila je bela kao porcelan. Usne tanke, nos kratak i širok. Oči svetlo smeđe i usađene široko ispod svetlih obrva. Iako se u početku mislilo da su ćelavi, primetio sam da je deo glave koji je virio ispod kačketa prekriven sitnim belim dlačicama.
Dok sam ga posmatrao niti jednom se nije pomerio. Nije trepnuo. Mislim, da nije ni disao. Stekao sam utisak da je tu a da ipak nije, ali osetio sam još nešto, bila je to smirenost i spokoj, koji su prekinuti zvukom sirene. Vozač iza mene nije delio moje oduševljenje tim čudnovatim bićem. Posmatrač je u tom trenu nestao a ja sam morao nastaviti svojim putem.
U danima koji su usledili često bih se vraćao tom susretu i svaki put bi me ispunio onaj čudan osećaj spokoja. Nisam bio jedini koji je to osetio. Ljudi su često govorili da su u njihovoj blizini osetili blaženstvo, spokoj, mir. Na mestima na kojima bi se oni pojavili sukobi bi prestajali. Neki su ih zbog toga nazivali anđelima, božjim izaslanicima, nosiocima mira, dok su drugi strahovali da je sve to najobičnija varka i da nam Posmatrači donose kraj sveta.
Njihovo prisustvo je od samog početka kod ljudi izazivalo kontradiktorne reakcije, od čuđenja i oduševljenja, pa sve do straha i gneva.
Iako je kasnije utvrđeno da su prvi Posmatrači primećeni pred kraj 20. veka, prva zvanična fotografija takozvane invazije Posmatrača pojavila se sredinom 2021. godine. Bila je to slika muškarca obučenog u plavu jaknu i pantalone sa crnim kačketom na glavi koju je jedan korisnik tvitera podelio uz komentar: „Ovaj čudak već sat vremena samo stoji na sred ulice i gleda u komšijsku kuću… Halloween je za tri meseca. Malo si poranio druže.“ U komentarima ispod potvrdio je da je pozvana policija, ali čudak je ubrzo nakon toga nestao. Fotografija je izazvala veliko interesovanje javnosti a najčudnije je bilo to, što je više ljudi u isto vreme videlo istog tog čudaka na različitim mestima.
Vest o ovom čudnom susretu prenelo je nekoliko portala i uskoro je otpočeo „foto lov na čudake u plavom što nas posmatraju“. Ljudi širom sveta su masovno prijavljivali susrete sa njima. Aplikacija „ObserverCount“ je u prvom danu svoje aktivacije izbrojala preko milion susreta sa našim posetiocima. Viđeni su na ulici, na autoputu, u polju, parku, na plaži. Nisu ništa radili, samo su nepomično stajali i posmatrali, zato su ih novinari i nazvali Posmatračima. Ako bi im se ljudi obratili, ostali bi uskraćeni za odgovor, ako bi ih pak dodirnuli, Posmatrači bi samo nestali. Isparili. U vazduh se promenili.
Ali to je bio samo početak.
Verujem da je naše sve veće interesovanje za njih probudilo njihovo interesovanje za nas i naš način života. Nekoliko meseci kasnije Posmatrači su počeli da se pojavljuju u našim institucijama, školama, bolnicama, tržnim centrima, muzejima, bioskopima a uskoro nakon toga počeli su ulaziti i u naše domove.
Prvi prijavljeni slučaj desio se u decembru 2022. godine kada je u Funtigtonu policija primila prijavu da Posmatrač stoji u njihovoj trpezariji i gleda u njih. Nestao je pre nego što je patrola stigla, ali nakon toga njihove kućne posete postale su svakodnevnica. Nisu birali vreme dolaska i ponekad bi došli u najčudnijim i najnezgodnijim trenucima. Bilo je ljudi koji su bili uplašeni, terali su ih iz kuće kao nepoželjne štetočine, dok su drugi od njihovog dolaska pravili zabave i događaje a bilo je i onih koji su ih u potpunosti ignorisali.
Nisam bio među onima čiji dom su posetili, ali bio sam kod prijatelja kad se jedan od njih iznenada pojavio. Bio je to šok za sve nas koji se ubrzo promenio u oduševljenje. Društvo se okupilo kako bi zajedno pogledali utakmicu finala Lige prvaka, ali nakon njegovog dolaska više smo vremena posvetili njemu, nego dešavanjima na ekranu. Prvo smo se svi uslikali sa njim, kako bi imali dokaz. Nismo primetili neke novine na njemu. Iako smo pokušali ostvariti komunikaciju s njim, nije nam odgovorio a onda je samo nestao. Nismo ni videli onaj odlučujući gol. Čak i nakon njegovog odlaska nastavili smo sa razvijanjem teorija ko su i šta su naši posetioci. Da li su došli sa druge planete ili paralelnog univerzuma, a možda su došli iz daleke budućnosti. Mene lično nije brinulo ko su, već razlog zašto su tu. Bio sam ubeđen da nam od njih ne preti opasnost, verovao sam da nas posmatraju i procenjuju.
I kao što su oni posmatrali nas i mi smo posmatrali njih. Od trenutka njihovog pojavljivanja naučnici su istraživali ovaj fenomen, izvršene su razne studije a vlade širom sveta su pokušavale pronaći način kako na najbolji način pristupiti novonastaloj situaciji. Sasvim očekivano, poseta Posmatrača se našla i na dnevnom redu sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Samom zasedanju je prisustvovalo nekoliko njih. Iako su prozvani da se predstave i objasne razlog svog dolaska, oni su ostali nemim posmatračima tog događaja. Oformljena je specijalna komisija koja je u saradnji sa naučnicima trebala saznati više o ovim stvorenjima i na taj način otkriti razlog njihovog dolaska. Na žalost godine istraživanja su dale samo neke odgovore.
Zahvaljujući brojnim skeniranjima saznalo se da svaki Posmatrač poseduje neku vrstu štita zbog kojeg je bilo nemoguće uzimanje bilo kakvog materijala za analizu. Utvrđeno je da je njihova temperatura znatno niža od naše, da imaju samo tri prsta i zadebljanu membranu između prstiju. Nisu imali obeležja muških ili ženskih reproduktivnih organa. Nagađalo se da im je voda prirodno stanište i da komuniciraju telepatijom. Neki ljudi su navodno mogli čuti, zapravo, mogli su osetiti njihov glas. Posebno je bilo zanimljivo ponašanje životinja u njihovoj blizini, bili su kao hipnotisani i izuzetno mirni. Ipak, najveća zagonetka je bila kako i odakle dolaze. U Zemljinoj orbiti nije bilo vanzemaljskih letilica a nisu pronađeni ni portali u druge dimenzije. Odakle god i kako god da su dolazili, odlično su to krili od nas.
U godinama koje su usledile brojnost Posmatrača se svakodnevno povećavala. Više nisi mogao da prođeš ulicom a da jednog ne sretneš a najveći broj je zabeležen u 2040. Na desetine njih bi stajalo duž puta ili na ulicama, ali sada su umesto u nas gledali u naše nebo i ne bi nestali čak i ako bi ih dodirnuli.
A onda je došao oktobar. U javnosti je odjeknula vest da su naučnici otkrili roj meteora kako velikom brzinom juriša ka Zemlji i tada je navodno ostvaren kontakt i sa Posmatračima. Napokon su obavestili nadležne o razlogu svog dolaska. Znali su da smo u opasnosti i došli su kako bi nas zaštitili.
Prvi udar je najavljen za 28. oktobar. Stanovništvu je izdata preporuka da ne podležu panici i da ostanu u svojim kućama i većina nas je poslušala. Zatvorili smo se u kućama i čekali, ali ja nisam imao mira i uveče sam izašao napolje kako bih proverio Posmatrača u mom dvorištu. Stajao je na istom mestu i gledao u nebo punih trideset osam sati. Ovog puta sam pružio ruku i stavio mu je na rame. Nije nestao. Zbog štita, osetio sam samo strujanje hladnog vazduha i neko vreme sam stajao tamo sa njim. Povremeno bih pogledao u nebo, povremeno u njega, sve vreme se pitajući na koji način nas štite. Da li projektuju svoj štit oko Zemlje ili bi samo njihovo prisustvo trebalo da nas na neki način zaštiti. Bio sam zabrinut i uplašen, ne zbog sebe, već više zbog moje porodice. Taj roj je mogao biti bilo šta. Pretpostavljao sam da je u pitanju vanzemaljska invazija koja dolazi da nas uništi… i možda sam to samo umislio, ali u tom trenu sam osetio nalet ohrabrenja koji me je smirio. Verovatno je to bila ta telepatija o kojoj su ljudi govorili. Vratio sam se u kuću ubeđen da će sve biti u redu.
I bilo je.
Nekoliko sati kasnije, pre nego što se proširila vest da su meteori naglo skrenuli pravac, Posmatrač se pojavio preda mnom. Pružio je ruku ka meni, dodirnuo moje rame i tada sam čuo tih par reči, „opasnost je prošla. Sada ste sigurni.“ Stigao sam odgovoriti sa kratkim „hvala“ i primetio blag naklon glavom.
Zaštitili su nas. Ne znam od koga ili čega, niti na koji način su to učinili, ali spasli su nas.
Nakon tog događaja njihov broj se drastično smanjio. Nisu posve nestali, još uvek primetim ponekog kako stoji i posmatra nas ili nevidljivi svet oko nas. Obično mu samo klimnem glavom. Odgovor ne dobijam, ali siguran sam da je moja zahvalnost primećena. Drago mi je što su još uvek tu, svet bi bio čudan bez njih.
Autor: September
About Author
