Pozdrav, razrede. Stiglo nam je leto, ali sa njime nisu i relaksacije što se tiče vanrednih merama izazvanim COVID epidemijom. Nadam se da ćemo i tu brigu pregurati i da možemo da nastavimo sa našom misijom, edukacijom o klasicima žanra i njihovim autorima.
Sigurno se sećate da sam vam u martu pomenuo tzv. „Katastrofičnu trojku“ u koju spadaju britanski pisci Džon Kristofer, Džon Vindhem i Džejms Graham Balard koji su uverljivije i efikasnije prikazali postapokaliptični svet i ljudsku prirodu u njemu u odnosu na svoje američke kolege. Kristofer je briljirao u globalnim katastrofama, Vindham u vanzemaljskim uzrocima propasti, dok je Balard bio poseban i jedinstven slučaj zbog svog jedinstvenog pristupa tematici ovog žanra. Predmet ovog našeg predavanja je upravo on i jedno njegovo delo.
Džejms Graham Balard (James Graham Ballard) u svojoj domovini uživa kultni klasik, dok sa druge strane Atlantika to nije slučaj. Doduše, stvari su se malo promenile posle ekranizacije jednog od njegovog najpoznatijeg dela, romana Sudar (Crash) u režiji Dejvida Kronenberga (David Cronenberg) i autobiografskog romana Imperija sunca (Empire of the Sun) u režiji Stivena Spilberga (Steven Spilberg). Prvu priču je objavio 1950-ih i od tada neguje ovu formu. Sabrao ih je u nekoliko knjiga od kojih su najpoznatije Glasovi vremena (The Voices of Time), Pasoš za večnost (Passport to Eternity), Četvorodimenzionalni košmar (The Four – Dimensional Nightmare), Bilenijum (Billenium)…
U većem broju Balardovih romana uzroci propasti civilizacije su ekološke katastrofe koje slamaju dotadašnji način života i ljudsku civilizaciju dovode na rub propasti. U ovakvim uslovima, Balardovi junaci bore se protiv stihija, ali i sopstvenog osećaja beznačajnosti, otkrivajući u sebi duboke slojeve zaostale od divljih predaka. Upravo na ovakvim primerima baziraju se Balardovi romani Potopljeni svet (The Drowned World), Vetar niotkud (The Wind from Nowhere), Zapaljeni svet (The Burning World), Poslednja obala (The Terminal Beach) i Kristalni svet (The Crystal World), Izložba zverstava (The Atrocity Exhibition)… Prvi navedeni roman, Potopljeni svet, predmet je našeg predavanja.
Roman, za koga mnogi kažu da je jedan od najboljih Balardovih nas vodi u 21. vek gde je uzrok nestanka sveta koga poznajemo globalno otopljavanje. Ljudi su se kako bi našli spas iselili u Severne krajeve jer su Južni postali poprilično negostoljubivi zahvaljujući porastu nivoa okeana, temperatura i promenjenoj flori i fauni. U centru naše priče je tim naučnika koji je došao da ispita to novonastalo okruženje. No, jednostavan posao će se iskomplikovati kada to isto okruženje počne da utiče na svakog od njih ponaosob. Dodajmo tu i dolazak Gusara željnih pronalazaka dragocenosti i eto dodatnog zapleta.
Radnju ovog romana ne bih mogao da opišem rečima. Na prvu loptu dobijate jednostavnu priču o ispitivanju novonastalog okruženja koja ubrzo poprima neočekivani tok. Pred vama je kompleksno delo koje je pisano složenim jezikom i za čije čitanje treba maksimalna pažnja. Možda je ovo jedan od razloga zašto Balard nije bio popularan na američkom tlu i zašto nije dovoljno prevođen kod nas.
Što se tiče Balardovih junaka oni su često marginalci i osobenjaci koji pokušavaju da organizuju svoje živote i svoje mesto pod suncem, ali bez uspeha. Ako možemo da vidimo glavnog junaka u ovom romanu to je globalno zagrevanje koje je uništilo svet koje poznajemo i osudilo nas na parazitiranje. U uzaludnoj borbi protiv osećaja beznačajnosti preživeli pronalaze duboko skrivene atavističke slojeve što zaključuje da nismo odmakli dalje od naših divljih predaka.
Sam Balardov stil ne bih mogao da opišem rečima. Sa takvom lakoćom opisuje potopljeni London da čitalac stiče utisak da se sam lično tamo nalazi boreći se usput sa visokom temperaturom, lijanama i tropskim životinjama koje su ga naselile. Sa druge strane, moraće da se udubi duboko u likove i da uđe u njihov um kako bi mogao da prisustvuje njihovom sunovratu od civilizacijskog na primitivni nivo. Može se uporediti sa Konradovim Srcem tame.
Koliko je ovaj roman cenjen ide u prilog i tome što je zauzeo sedamnaesto mesto na listi SF Masterworks liste na kojoj su i mnoga najvažnija dela žanra koja su ga definisala u više pravaca.
Kao što znate uživanje u ovom romanu nam je omogućila edicija Kentaur bez koje bismo ostali uskraćeni za mnoga poznata dela žanra (objavljen je 1978. godine kod nas.) A pored ovog Balardovog dela kod nas su još prevedeni Sudar u izdanju zagrepačke Mladosti 1988. godine i Čarobne knjige 2011. godine, i zbirka priča Četvorodimenzionalni košmar objavljena 2005. godine u izdanju Fabrike knjiga, bar što se tiče fantastike.
Ostaje nam da zaključimo da domaći čitaoci i izdavači nisu spremni za Balarda jer smo još uvek uskraćeni za mnoga njegova kvalitetna dela, poput Oblakodera (High – Rise) i već pomenute Izložbe zverstava (oni sa odličnim poznavanjem engleskog nemaju tu muku). Ali kao što sam i ranije govorio, nada umire poslednja.