Otkad smo se navukli na životarenje na ovoj planeti imamo mnoge opsesije. Kada je u pitanju bogaćenje preko noći, imali smo razne ideje, a definitivno je najprimamljivija ona sa zakopanim blagom. Iz nekih ego–razloga, antički bogatuni i vladari imali su običaj da na one svetove „odnose“ i svoje riznice. Razne hajdučije bile su vrlo otežane tovarima blaga, pa su ista neretko skrivali u pećine i zakopavali kao ulog za neke raskalašnije dane kada se penzionišu od piraterije. Šarenolikost drevnih artefakata, magičnih predmeta i hrpa zlatnika srazmerna je entuzijazmu onih koji neretko utroše i ceo život u potrazi za istima. Niko na svetu nije izuzet od toga, pa ni mi. Jednom prilikom ćemo pričati o svetskim drevnim i vrednim predmetima, danas se bavimo rodnim krajem.
I mi blaga za trku imamo. Imajte u vidu da, pored navedenih, bukvalno svaki kutak naše zemlje ima po jednu ovakvu priču. Možda nije uvek blago careva i zmajeva, ali „što je džabe i Bogu je drago“, što bi rekao naš narod, pa dobro dođe i slučajno pronađen čajnik od pre trista godina, jer sve ima neku vrednost. Dakle, ašov u ruke! Idemo da čeprkamo izgubljene dukate i carske krune.
Blago popa Martina: U klisuri Jerme na jugoistoku Srbije živeo je izvesni pop Martin. Pop je od bogosluženja do hajdučije stigao tokom jednog vrlo tužnog perioda. Njegova četa je četovala tokom prve polovine 19. veka, a istorijski podaci koji ih navode sasvim su oprečni, kako u ovom kraju od mesta do mesta, tako i sa druge geografske strane (Stara planina, Bugarska). Teško je odvojiti stvarnost od legende koja se prenosi sa kolena na koleno, naravno, no ipak znamo da je ovu grupu predvodio vojvoda Vuk (Volčan vojvoda). „Popovo blago“ se nalazi u 889 peštera (pećina) i vodi se kao jedno od 5 najvećih tovara na svetu (iznosi tačno 12.000 tovara blaga). Svedočanstvo o balkanskim odmetnicima govori da su obojica postojali, a Bugarska enciklopedija pomenula je na svojim stranama popa, nazvavši ga vojvodom, pa se vodi kao ozvaničena istorijska ličnost. Odakle je tačno, ne zna se (postoji bar 6 mesta koja ga prisvajaju), kao ni gde je i koliko dugo živeo, ali se zna da je pomagao sirotinji. Učenjaci se spore da je u njegovom liku zapravo skriveno više istorijskih ličnosti.
No, priča je da se priča, pa ćemo reći da je jedno od tih „mesta“ Selvijevo (Selvi), gde je on držao službu. Jednog dana pojavio se Manuk-beg koji je bacio oko na popovu prelepu ženu i pozvao ih na večeru u znak dobre volje. Nakon što su večerali, beg odseče popu: „Drugu ženu ćeš lako naći, ali drugu glavu nećeš.“ Pop je isteran, a njegova žena je zadržana u haremu (negde pripovedaju da je zadržao i sina, negde da je imao ćerku, a negde da dece nije bilo). Pop je, kivan i razočaran, skinuo mantiju (selo Raspopovci, Bugarska) i odmetnuo se u hajduke da presreće turske tovare blaga. Vremenom se po veštini i hrabrosti izjednačio sa strašnim Vukom, pa i on dobija titulu vojvode. Da bi se osvetio Manuku, šalje svog čoveka da radi kod njega kao kočijaš i, kada je bilo pogodno, ovaj mu je dojavio gde da presretnu bega (put za Jedrene). Imali su malo muke u borbi, no, naposletku, ubiše Manuk-bega. Ono što je popa sasvim dotuklo bilo je saznanje da mu se žena poturčila (e sad, negde je morala, a negde kažu da joj se dopalo da leži na svili i kadifi, pa kako vam volja), pa je pop lično sasekao.
Rezultati lokalnog istoričara ipak pokazuju više popova Martina koji se pronalaze ne samo na različitim mestima, nego i u različitim periodima. Jedan je rođen u selu Batin na Dunavu i o njemu postoji knjiga „Pop Martin, vojvodata“. Drugi je u selu Ginjci (Borovo, Stara planina prema grebenu). Za ovog se kaže da je hteo da prepliva reku pa se udavio. Selo Borovo ima 950 m visoku planinu sa njegovim imenom, a na tom mestu je nekada bila i velika šuma kao i crkva Sv. Bogorodice, ali su je Osmanlije porušile (kada su saznale da pop ‘ajdukuje‘), terajući nejač iz okolnih sela da je rukama zatrpaju, a samo selo Strojin do (Dolina građevina) spaljeno je.
U nekoj desetoj verziji je, recimo, rodom iz Poganova, a izbegao je u nekom naletu pred Turcima iz pravca Hercegovine. U ovoj verzijije, kada su im Turci upali u selo, poveo je sa sobom ćerku Zlatu i ženu Vidu na drugo mesto. Dok je u on služio u tom drugom manastiru, ženu su mu ipak pronašli i silovali, pa je ona od muke ubila napasnika, a potom i sebe. Kada je pop to zatekao, zbacio je mantiju, uzeo svoju kćer Zlatu i pridružio se Vuku. Naučio je da puca, jaše i ratuje, a, kako legenda kaže, ni njegova ćerka Zlata nije bila u zaostatku za njim. Pljačkali su na putu „via militaris“, što je bio desni krak rimskog puta, pa krili blago po gudurama, pećinama i jamama.
Zašto navodim baš ove dve verzije? Zato što postoje dve njegovom rukom iscrtane mape koje vode u ovim pravcima (za slučaj da se odvažite na čeprkanje po gudurama). Inače, ceo taj kraj je povezan Carigradskim drumom gde su prolazili karavani sa blagom. Na ovom potezu mnogo je ljudi iskopalo razna blaga, neki od njih i u skorije vreme, pa se, eto, okušajte (čak do Stambola).
No tih velikih, bajkovitih magaza sa blagom još uvek nema. E sad, postoji zvaničan zapis da su se Turci (vrlo besni, jel’te, zbog pljački) vratili na jedan Veliki petak, spalili manastir, jahali druge popove (mogile) do njihove smrti, a zatim sve spalili (mesto Pepelnica). Ovaj manastir (Poganovo) krajem 18. veka, ovaj put na dan Uskrsa, doživeo je ponovo odmazdu Turaka zbog hajdučije.Tada su monasi pobijeni zajedno sa narodom koji je došao na službu, a Martin je nekim čudom i ovo preživeo (ono kad živi u legendama kao Metuzalem i ima ga u svim epohama, mogao je i sve ovo, a navodim vam da biste imali veći izbor tragom koje legende biste krenuli).
Šta je zapravo to blago? U pitanju je 889 magaza i pop čije se ime u spisima pominje kao Martin Himović (Vuk se negde zagubio u opisima kad su spisi u pitanju), a nalazi se, prema njegovim rečima, u Smukovoj jami. U gudurama i klisurama reke Jerne traži ga oko 98% tragača, kao i na lokalitetima pomenutih manastira. Postoje tri ulaza, kako sam pop zapisuje. Glavni je onaj gde su hajduci na mazgama unosili tovare, drugi je iz reke, ali i ako pronađete taj ulaz, da znate da se taj zaobilazi, a treći je najskriveniji (jer uvek je namlađa careva kći i najlepša, najmudrija i najskromnija) i ovde vas na ulazu čeka Smuk. Legenda kaže (a taj udav se vrlo često spominje kao domaća varijanta zamke u svim sličnim legendama) da je Smuka napravio čuveni majstor iz Puste Držine, sela pored Sukova (između Sukova i Poganova), i da bio je toliko stručan da ovaj Smuk ubija ljude bez prekida i nema greške u mehanizmu.
Smukova jama je, u stvari, neklasična pećina, vertikalna jama (odatle možda naziv, jer se zmije tako ukopavaju), gde biste se morali spuštati i do 30 m u dubinu. Na dnu je platforma sa tri stepenika, ali nemojte stati na poslednji, treći, jer, kako piše pop, to je zamka. Sama vaša težina je aktivira i onda, uz huku i buku, izleće Smuk crvenih očiju i udara tragača pravo u grudi. Ključ za otkrivanje i izbegavanje zamki krije se u broju tovara, kratko nam je ostavio. Troje je do sada poginulo, a, prema legendi, treba da ode ukupno sedam (naprava ima sedam zubaca kako piše) da bi osmi uzeo blago (radosti broja sedam u našim pripovedanjima). Svojevremeno su iz Francuske pristigli neki istraživači, ali se niko od njih nije vratio niti iko zna šta im se desilo. Jedan čovek iz sela Dragovita (Konjarnik, onaj drugi, ne ovaj u Beogradu) imao je vrlo tamnu i veliku mrlju na grudima od silovitog udarca. Nažalost, nije poživeo dovoljno da kaže gde je bio, ali je uspeo da spomene Smuka i blago. Inače, u ovoj pećini nema kiseonika (asfiksija je podliv zbog opterećenja srca, pa, šta god da je uzrok tom „udaru“, dobro se opremite, ipak). Jedan stari Piroćanac skoro je javno govorio o svom ocu (Đoka Kučkadin), koji je, negde početkom 20. veka, bio žandar (narednik). Kaže čovek da mu je otac tada ležao u bolnici sa nekim mučenikom koji je bio asistent u tom pokušaju silaska u jamu. Kako su svi poginuli, plašio se neke kletve, pa je bio štur na rečima, ali je preneo da su, recimo, izmislili da je jedan od njih sekao drva pa pao i poginuo (plašili se da ih ne proglase ludima zbog priče o Smuku). Čovek je ostao prestravljen onim što je uistinu video, buncao je da je zlato okupano krvlju jer je oteto i da će svi koji ga nađu stradati. Otac ovog čoveka nije jedini koji je to čuo, pa se ovo ipak vodi kao anegdota.
Dobar deo je zakopan na nekadašnjim crkvištima, zapaljenim manastirima, a ako je blago pod „obavezom“, potrebno je da održite zakletvu koju vi niste ni dali i da od tog blaga sazidate crkvu, a da ništa ne zadržite za sebe.
Put od sela Vlasi prema Zvonačkoj banji proširivan je (1982–83) da bi tuda pravo u rudnik išla uskokolosečna (jedna od tri moguće širine pragova, 1m 45cm, uglavnom za rudničke vagone i vozove malog kapaciteta) pruga. Kako je rudnik ugašen i Vranje je htelo da proširi put, došlo je do odrona kod pećine u kojoj je, navodno, bilo blago. Dvoje je poginulo, a konačni sud je bio da su poginuli stavili više dinamita čime su odronili i zid pećine. Jezero se ulilo i sad to dodatno povećava ulog. Inače, popove karte su iscrtane na zečijoj i ovčijoj koži, a poslednji pronađeni zapis potpisan je 12. juna 1758. godine. U njemu se detaljno navodi gde i kako je sakriveno blago (bez detalja zamki, ne radujte se) i govori dosta toga:
„Slušaš pažljivo. Kako kreneš od trojanskog manastira sv. bogorodice naviše sredinom toka reke černi osin posle oko četiri sati hoda nalazi se čaušev dol. Iza njega na kuršum rastojanja prema zapadu nalazi se veliki četvrtast kamen. Al veliki, nas dvesta pedeset podigli smo ga na vrh i postavili. Ispod njega na poljani zasadismo ljiljak (jorgovan) a ispod njega kroz jednu klisuru usečena je staza koja vodi u duboku pećinu koju su koristili još latini. U tu pećinu smo stavili deo blaga ali dobar deo i zazidali je jakim zidom od 12 aršina. Odozgo nabacasmo kamenje i najzad presekosmo i rasekosmo onu stazicu da niko više ne može da dođe do nje…“
Poslednje reči:
„…da se znae Vlčan je strašan čovek. Pišem tajno da se znae kude je i kako je ostaveno svo bogatstvo i kako da se dojde do njega. Čini mi se da će Vlčan i mene da ubije. Sve tuna što je pisano su moja slova, ja pop Martin sam pisal i potpisal.“
Blago Nemanjića: Utvrđenje Sokolica je na 20-ak km od Čačka, u selu Ostra. Važno je kao polazna istorijska tačka ako biste pošli u ovu avanturu. No, blago iz doba Nemanjića, među kojim je i kruna cara Dušana, kao i sve drugo, ukleto je. Planina Ostrica je mesto gde je despot Đurađ Branković, bežeći od Osmanlija, sakrio riznicu srednjovekovnih vladara (na stotine drvenih sanduka punih zlata i srebra). Ova planina je puna jazbina, mitova, zmija, a u sebi krije i pećinu Sokolicu. Čedomir Mijatović je, u romanu „Rajko od Rasine“, pominjao ovo blago i od tada pomama za njim ne jenjava. Prema knjizi , pećina vezuje ovo mesto sa rudnikom, a prema legendi i ovu čuva Smuk dug 7 m (iz Kraljeva je već dvoje stradalo). Inače, na ovom mestu se nalazi i vizantijsko utvrđenje sa početka 5. veka, a kažu da je među blagom i žezlo Sv. Save.
Neki stradalnik je ostao zapamćen kada je jednog jutra odneo nešto vrednih predmeta u muzej gde se kleo da je sve prokleto pa pobegao glavom bez obzira užasnuto opisujući zmiju od 12 m (crveno-žuto-crnu zmiju sa glavom veličine ovčije). Ovo blago čuva i kaluđer Teodosije, koji se, s vremena na vreme, pojavi okružen čoporom vukova (on je onomad lično dočekao Đ. Brankovića, pa je jasno da je ovo duh). Kada mu priđu, on ne progovara ni reči, a kada mu dojadi, jednostavno nestane.
Ako nađete oznaku krsta u krugu, blizu ste blaga, a ako nađete oznaku krsta i sekire, našli ste stazu do pećine sa Dušanovom krunom. Na Ivanjdan se na mestu gde je blago nebo otvori kao da gori, pa ljudi i to čekaju kao znak. Na planini Sokolici nalazi se još jedna ukopana riznica. U Boču je dete upalo u ambis (odnosno bunar), pa je izašlo sa druge strane kroz tunele, što je razotkrilo lagume koji idu sve do nekakvih ugašenih rudnika. Treći ulaz ide na zapad prema Ovčar banji. Ako nađete srpski stari novac (hrišćanski period), prepoznaćete ga po tome što je ispupčen i uvek sa jedne strane ima Isusa Pantokratora, a upravo ovakve je Vatikan odneo iz Bačke (prvo 17, a zatim i 7 tona zlatnih predmeta).
Tajna Miljakovačke kule: Iako je reč o utvrđenju Železnik, nije u pitanju Beograd. Ovo su ostaci ranohrišćanske bazilike ili utvrđenja iz srednjeg veka, koje je podignuto na temeljima antičke građevine. Bila je kula stražara u vreme Lazara Hrebeljanovića, a naposletku (1835–1841) doživela je da bude poprište Milojeve bune protiv Turaka. Ljudi je stalno skrnave tokom pohoda na blago, a država je prema njoj nemarna. Od Niša do Gornje Toponice (pa nadesno nakon nekih 18 km) nalazi se Miljakovac. Drveni most preko reke Toponice leži na deblima, pa budite pažljivi. Do podnožja postoji put, a poslednjih 10 m je uspon. Paramanska rupa preko reke u velepoljski atar bila je mesto Nemanjića kule koja sada ne postoji, ali se vidi njen trag sa vrha Miljakovačke kule (repera radi). Kula Gradište iznad Miljakovca ima dosta ovakvih utvrđenja, pa da