10Otkrivanje stare vodenice – predstavljanje trilogije ,,Tajna sedam mačeva” Miloša Petkovića i mali intervju
Sunce sija, ptice pevuše (pre kašlju zbog alergija uzrokovanih bombardovanjem osiromašenim uranijumom 1999.te), proleće nam je stiglo (*ironično* jej) što znači da, pored standardnih problema, imamo i stres oko pronalaženja motivacije koju je ubila zima. Uvek vredna ekipa ,,Vodiča“ je skočila u vis (koliko se može s obzirom na godine, težinu i gravitacionu silu), obrisala prašinu sa crvenih cipelica s mašnicama (watch out, it is a gay moment!) i stvorila se u prostorijama CET-a u Knez Mihailovoj 6/6.
Misija: razgovor sa autorom novoizdate trilogije domaće fantastike ,,Tajna sedam mačeva“, Milošem Petkovićem i glavnom urednicom, Dubravkom Dragović Šehović iz izdavačke kuće ,,Portalibris“ (pod razgovorom mislimo na bezbroj pitanja, upadica i digresija s naše strane i entuzijazam s kojime su navedeni učestvovali u razmeni informacija). Da li smo uspeli? Prosudite sami.
14h.
AVKF: Ja generalno izbegavam domaće pisce, prešao sam preko toga kad sam pročitao “Kosingas” i rešio da nastavim da izbegavam domaću fantastiku. Sad ti meni reci zašto treba da pročitam ovu trilogiju?
M.P.: Pa to je, s jedne strane, kad pitaju nekog autora zašto treba da ga pročitaju, to je najlakše, a ujedno i najteže pitanje, iz razloga što, ja mislim da kad neko piše, uvek treba da vrši svoj posao i onda ostavlja čitaocima da li će oni da preporuče knjigu ili će da ih privuče…
AVKF:Ok, ja se slažem, ali ja ne znam o čemu se uopšte radi…
M.P.: (nakon odgovaranja na nekoliko upadica o ,,Kosingasu“) Moje mišljenje je po pitanju srpske fantastike slično tvome, a to je da je ona još uvek u početnoj fazi, u fazi da je još nerazvijena. Moje mišljenje je da to treba podržati, tako da bismo za deset-petnaest godina hijerarhijski možemo da poređamo neku priču što se tiče autora. Što se tiče priča, imamo više uspešne, imamo manje uspešne… Zašto bi trebalo? Tu (misli na trilogiju) sam tražio upaljač kako da skupim svoje omiljene likove iz sveta književnosti i istorije pred II svetski rat, među kojima su Šerlok Holms, Hauard Karter, da ih okupim zajedno oko neke priče koja bi ih dovela u Srbiju i tu se izrodila ideja o legendarnih sedam mačeva, gde su, nzm, Ekskalibur, Atilin bodež…
AVKF: Mač sv. Stefana…
M.P.: Pa da, među tim mačevima je i taj, kao i ostali i on je bio sakriven na tajnoj lokaciji u Srbiji, legenda je zapisivana, okupila se ekipa, oni su krenuli da traže, da bi se ispostavilo da su delovi mača sakriveni i da ih čuvaju tri najstarija srpska vampira iz naših predanja iz 17.veka (Pavle Arnaut, Petar Blagojević i Sava Savanović), pa imaš momente kad vidiš junake, da svaki od tih junaka je legenda ponaosob i tako dalje, vođeni Veselinom Čajkanovićem, koji im je vodič u Srbiji, svi tragaju za ta tri naša srpska vampira, naravno ima i drugih momenata i još nekih drugih stvari, ali to je, da kažemo, to, prolog i prva knjiga, ,,Tajna stare vodenice“. U drugoj knjizi sam se već oslonio na one stare dobre motive, osvetu, iz razloga što ako je neko porazio vampire, mora neko, s druge strane, da pokuša da se osveti, tu je, naravno, i pohlepa, jer ako neko želi mačeve, koji su neuništivi, iz nekog razloga i želi da dođe do te moći , i onda imamo dve paralelne priče pred II svetski rat koje su meni dale puno mogućnosti da se poigravam, pa se pojavljuje Eržebet Batori, pa se pojavljuju još neke poznate vampirice koje su, onako, da kažemo osvetnice u toj priči, i potraga za sedmim mačem u toj priči. A princeza Ildiko je bila sedma princeza Atile Hunskog, potraga za sedmim mačem…
AVKF: Znači, u suštini, imaš jako puno istorije…
M.P.: Pa da, pa da. I sad u tom drugom delu je možda nešto što je meni bilo jako važno, ja sam čitao puno priča o tome gde je lokacija Atilinog groba i našao jednu koja se meni najviše dopala i koja je onako baš lepo uklopilo, tih četrdeset njegovih ratnika sa četrdeset konja je izvršilo samoubistvo (njegova, Atilina lična karta) i oni su svi sahranjeni sa blagom koje je imao oko sebe, i princeza Ildiko za koju se veruje da ga je otrovala jer je Atila bio u punoj snazi po predanju, i ja sam to iskoristio da priču vratim u Srbiju sa samim likom, a sedmi mač je bio ,,Bič Božji“ i onda, u suštini, kreće Tesla (treći deo) , nekako svi su oni veliki, ali Tesla je najveći, on je naš, a vremeplov je definitivno nešto što privlači pažnju svima, bez obzira da li si slikar, pisac…I onda sam išao na onu varijantu da završnica bude malo dinamičnija, i zbog toga ,,Vremeplov“ tako i počije, ispod Nijagarinih vodopada tajne prostorije, Nikola Tesla i oni, i onda kreće priča sa vremeplovom, neke lokacije iz prošlosti koje ja volim i koje su se uklopile u priču i onda zvaršnica na jednom mestu koje je isto meni jako drago, ali opet kažem, sve je nekako pisano za moj gušt, nadam se da ćete se snaći…
AVKF: Koliko si osuđivanja dobio?
M.P.: Pa bilo ih je normalno, ali ja sam se uvek više oslanjao na onu dobronamernu podršku, bilo je i podrške da neko nije čitao knjige, ali da podržava, da neko to pokušava da isprati, jer na Zapadu ima mnogo stvari koje niisu pozitivne, a fantastika jeste pozitivna, jer sutradan, neko dete ima definitivno lepše detinjstvo.
AVKF: Susreo sam se s ljudima koju su moje čitanje fantastike podcenili kao: ,,To nije beletristika, to nije književnost!“, gomilu puta mi je uletao taj argument, pa da pitam.
M.P.:Fantastika ima najvišu nagradu na svetu, tj.pisci možda nemaju najvišu zvaničnu nagradu, ali imaju tu nagradu da je to definitivno najčitaniji žanr u poslednja dva veka, Tolkinova trilogija je najčitanija trilogija, da kažemo ,,Hari Poter“, ,,Igra prestola“. Jeste, bilo je malo otežavajuće iz razloga što ljudi nekad osude pre nego što sagledaju neke stvari, ja uvek kažem da treba da pročitaju neku knjigu, postoje savršeni ljud, postoje savršene nagrade, moja Dragana (urednica) jeste savršena iz razloga što se bavi žanrom za koji ja samtram da je edukativan i zanimljiv, u današnjem svetu je mnogo lepše baviti se ovim stvarima nego dnevno političkim stvarima , meni je muka kad uključim tv i odem na one portale, deca koju imam u svom okruženju, najinteligentnija su ona koja čitaju, ona su svestranija…
D.Š.: Joj, nemoj da generalizuješ. Jeste to lepo, izvini, moram da vas prekinem, stvar je do izdavača. Jedna stvar je da neko kome ti ponudiš svoje pisanje proceni da li je u pitanju žanrovska književnost. Kad si pomenuo ,,Kosingas“, to nije bilo nešto što je ijedna izdavača kuća htela da radi, taj žanr nije postojao.
AVKF: Hajde da ovo ne zvuči stvarno loše, zastarelo je sve to kod nas, mi smo još u zaostatku, jer su ljudi koji su u poziciji da unaprede nešto, ljudi koji su stare škole.
D.Š.: Znaš kako, ima tih, imaš dve vrste izdavaštva u Srbiji što mene takođe jako nervira u poslednjih, pa recimo, deset godina, imaš jednu stranu izdavača koji se zaista bave knjigom, s time da više nemaš velike izdavače, ostao ti je, možda, ,,Službeni glasnik“, ali se u suštini sve svelo na privatne izdavače. Svi mi živimo od knjige. E sad, ti imaš izdavače koji ulažu u svoje pisce, odnosno, ukoliko mi pošalješ rukopis i meni se rukopis dopadne, smatram da to ima nekog potencijala, smatram da mi imamo sredstava, dopada mi se sama priča, ok, u to ćemo uložiti novac i uložićemo i u umetnički rad, lektora, korektora, zavisi kako se šta dogovorimo unutar kuće, sve je to posao za izdavače, pisac koji je ponudio ideju, pisac koji, sa vojim bogomdanim talentom, svaka čast, treba nešto da ima, pisci dobijaju procenat od prodaje. S druge strane, imaš izdavače koji to ne rade niti to nude, i to je definitvan problem srpskog izdavaštva, ne znam da li to postoji u svetu, nisam se mnogo time bavila, ovde je sve to nekako skrajnuto, uvijeno u neku oblandu, ja čitam dosta, u poslednje vreme manje čitam druge izdavače jer imam posla, ali dešava se da dođe mlad autor i donese tekst. Taj tekst je, u osnovi, dobar, ali na tom tekstu mora da se radi jedna, druga, treća, peta ruka, nije bitno, ali ako ti proceniš da sa nekim treba da se radi, treba da se radi. E sad, ovaj izdavač, tj. nazovi ,,štampar“ kaže: ,,E super, knjiga je sjajna, sad ti meni daj hiljadu evra, mi ćemo da odštampamo i nema problema.“ Ali ako knjiga treba da izađe, daj mu lekturu, pruži mu savetnika, barem za taj novac. Ti vdiš roman i ti vidiš da je to sirov tekst, ne treba da budeš školovan ćitalac, potrebno je samo da čovek puno čita.
M.P.: Ne samo to, izdavač je uzeo novac, on nema motiv da izda knjigu.
AVKF:Tu su onda ono što nazivamo etičkim delom izdavanja. Onaj ko ne plati, biće teže izdavaču da progura knjigu, ali je knjiga možda vredna toga. Doduše, imate to da dobijete sirov tekst i onda ga i ne sredite toliko, imate i to sa prevodom, da uzmu nekvalitetne prevodioce i lektore, i jedini je uslov da posao urade što pre.
19h, kafe ,,Popara“, ulica Kneginje Ljubice 14, Dorćol, Beograd.
Nalazimo se u finom kafiću sa prigušenim svetlima, mnogo je intersantnih ljudova i slika na zidovima, ima i poneko pićence (na račun izdavaštva, hvala, hvala!). Neki stariji posetioci ( ako je po merilu Normalaca) su udobno uvaljeni u stolice, dok se deca vrzmaju okolo, opčinjena atmosferom.
AVKF: Recite mi, što Šerlok Holms, a ne Herkul Poaro?
M.P.: E pa vidiš, zanimljivo pitanje, niko me to još nije pitao, jeste bio u kombinaciji kad sam razmišljao o tome, Šerlok se više uklapao zbog godina kad se odvijala radnja priče a i zbog svojih fizičkih predispozicija, zato što je priča bila tako zamišljena da je bio potreban Šerlok Holms, Poaro ima one njegove sive ćelije, mnogo je mirniji, sporiji, možda nije za neko fizičko nadmetanje…
AVKF: Trčanje po šumi…
M.P.: …pa da, a Šerlok se više uklapao zbog Van Helsinga, imamo i Hauarda Kartera, koga sam ja pozajmio, kao i neke stvari od Indijane Džonsa, iz arheologije, on ima šešir, pa ja…
D.Š.: Liči na Indijanu Džonsa…
M.P.: …dok sam pisao, to je meni onako bilo super, i onda je taj deo družine morao da bude takav, pa je Poaro otpao, ali je pomenut Poaro u jednom razgovoru gde ga je neko oslovio kao ,,malog Francuza sa brkovima“, a onda je neko rekao…
AVKF: Nije to Francuz, nego Belgijanac…
M.P.: (smeje se)…Neko ga pomene kao ,,malog Francuza sa brkovima“, a onda ga Šerlok ispravi: “He is a Beligian.“ To je jedan od malih omaža, ja volim da to radim. Volim da provučem izreke pisaca, to je ta vrsta omaža.
Tokom eventa smo se muvali, fotografisali, monsieur Ajdačić je ,,krivac“; a sam autor i uredništvo su herojski izdržali i svakom fanu udelili dovoljno pažnje. Pogledali smo izložbu umetnički dizajniranih obeleživača za knjige (da se putnici ne bi izgubili) Delight me (,,Oduševi me“). Ceo događaj, podeljen na dve etape (14h i 19h) proveo nas je, kako po dorćolskoj kaldrmi, tako i kroz Miloševu trilogiju. Na posletku, ipak je sam autor pomenuo Martinovu misao: ,,Čovek kad čita, živi hiljadu života, a ne samo jedan.“