Legenda kaže da je kompozitor Marius Konstant čuvenih 30-ak sekundi prepoznatljive melodije napisao za jedno popodne. Bili ili ne bili obožavaoci TV serije „Zona sumraka“, njenu muzičku temu ćete uvek prepoznati. I verovatno pevušiti u sebi (ili naglas) kad god se nešto neočekivano, neobično ili bizarno dešava oko vas. Nije iznenađujuće ako je često pevušite u poslednje vreme. Aktuelno stanje vapi za takvim soundtrack-om. Ceo svet kao da je jednom nogom u petoj dimenziji. Onoj van vremena i prostora, između svetlosti i senke, nauke i sujeverja. Onoj što leži između ponora ljudskog straha i strmoglavih vrhova ljudskog znanja. Kad je već pominjemo, interesantno je da je sam autor i prvi narator serije, Rod Serling, na snimanju pilot epizode naveo postojanje šeste dimenzije koju valja istražiti i bio iskreno iznenađen kad mu je napomenuto da realno, postoje četiri dimenzije koje se broje. Srećom, po tom pitanju nije bio naročito sujetan te je pristao da imaginarni prostor u vremenu/vreme u prostoru označi brojem pet. Ili samo nije mnogo mario za fiziku. Bilo kako bilo, ovo TV remek – delo je ostalo, evo već više od pola veka, da nas zabavlja, plaši, nasmejava, začuđuje, ali i podseća na tu petu dimenziju u nama samima, da nas uči i upozorava. Na nas same.
U nameri da izrazi lične političke stavove, pedesetih godina prošlog veka Rod Serling napisao je scenario za jednu od epizoda tada aktuelnog serijala „Sjedinjene Američke Države-gvozdeni sat“ Epizodu je nazvao „Noon of the Doomsday“ i predstavljala je autorev komentar ubistva Emeta Tila. Epizoda je prošla potpuno nezapaženo, reklo bi se gotovo namerno prekrivena brojnim drugim sadržajima, a sam tekst izmenjen do neprepoznatljivosti. Naučivši na teži način da iskrenost i lični stav, naročito ako su nepopularni ili bar nepodobni po aršinu aktuelne vlasti nema šta da traži u tzv non-fiction sferi Serling se okrenuo fantastici. Najpre u okviru zajedničkih projekata a ubrzo i sa sopstvenim kapitalnim ostvarenjem „Zona sumraka“. Otključavši vrata pete dimenzije, Serling je otvorio kapije percepcije. Naizgled iskrivljena, „nemoguća“ stvarnost omogućila je umu slobodu da analizira i kritikuje, da se preoblikuje i pokrene, da se zapita ali i da postavi pitanja drugima, da se izrazi i da šansu novoj ideji.
Iako mu je putovanje kroz vreme jedna od omiljenih tema, Serling je bio usredsređen na aktuelni trenutak ili blisku budućnost. Ispod pene od zabavne ili zastrašujuće priče o (a takve su najzabavnije, zar ne?!) putovanju u prošlost ili budućnost, on izražava strah, hroničnu zabrinutost i smešnu usredsređenost na nebitno tadašnjeg čoveka. I/ili sadašnjeg? Njegovi junaci stanovnici alternativnog univerzuma podjednako su glupi, pametni, obični ljudi ili čudaci kao i mi. Opšta mesta ostaju baš to, opšta mesta, da bi ste, jednom kad im se vratite, shvatili koliko često ih je koristio da bi se nam narugao, podučio, upozorio ili nas prosto nasmejao. U epizodi „Time Enough-at least“ glavnom junaku, nakon nuklearne katastrofe, konačno se ostvaruje životni san: ostaje potpuno sam u biblioteci. Napokon ima sve vreme sveta da čita bez da ga iko ometa. Saginje se da dohvati knjigu, naočare mu ispadaju i razbijaju se. Ostaje mu sve vreme, do kraja života, bez igde ikoga. Bez reči. Štampane ili izgovorene.
Epizoda „The Obsolete Man“ donosi nam priču o budućnosti gde vas država nadzire, brutalno uskraćujući privatnost, degradira vas kao ljudsko biće, rutinski zatvara bez opravdanja i na koncu ubija, ali na način na koji sami izaberete. Zvuči poznato? Nije zgoreg podsetiti se da priča se završava tako što se onima koji oduzimaju prava na ljudskost sistem obija o glavu. „Svaka država, svaki sistem, svaka ideologija koja ne priznaje vrednost, dostojanstvo i prava čoveka relikvija je prošlosti.“ Dubokim ravnim tonom završava Serling te davne 1961. godine.
Čak i ako zanemarimo produžetke franšize, iz 1985-1989, kao i najnoviji koji je bolje ne samo zanemariti, nego i potisnuti iz sećanja, gotovo da ni jedna karakteristična tema žanra nije zaobišla Petu dimenziju. Tehnički napredak, odnos mašine i čoveka, putovanje kroz vreme, istraživanje i osvajanje svemira, plastična hirurgija, paranormalni fenomeni, vanzemaljci, Sami birajte! Tople i dirljive priče kao što je „I sing the body electric“ o električnoj baki kupljenoj za novac s namenom da nadoknadi propušteno deci udovca, koja postaje važan član porodice. Voli i voljena je. A zatim upotrebljena vraćena u fabriku gde ili će biti prodana drugoj porodici ili će njena memorija biti spojena sa elektronskom kolektivnom memorijom drugih, sličnih elektronskih baka. Ako proces ponovi dovoljno mnogo puta i dovoljno dobro biće nagrađena. Ljudskošću i životom. Naravno da je scenario pisao Rej Bradberi!
Među omiljenim epizodama su sigurno i one strašne, kao što je „It’s a good life“ gde šestogodišnji dečak kontroliše stanovništvo izolovanog gradića. Svako ko ne misli o njemu „sve najbolje“ biva kažnjen i proteran u beskonačno kukurzuište odakle nema povratka. Upotrebljavajući samo svoj um, monstrum je odveo mestašce u mračno doba: nema struje, automobila, mašina. Muzike, svega onoga što nije po volji šestogodišnjem Entoniju. Jednom nedeljno emituje se TV program. Odrasli se okupljaju oko malih ekrana u svojim dnevnim sobama. Program diktira isključivo mašta čudovišta. Ljudi nemaju mogućnost da izraze stvarne misli i emocije. Groteskni osmesi svedoče u užasu koji proživljavaju. Oni su kazna jer su se makar mišlju suprotstavili diktatoru. Poslednja rečenica koji izgovara Entonijev otac, posmatrajući sneg koji neprekidno pada izazvan dečakovom frustracijom, a koji će sasvim sigurno izazvati veliku glad u izolovanom mestašcetu: „ ..a. Sutra će biti stvarno dobar dan!“ izaziva žmarce i ostavlja nas u Petoj dimenzije duže od 23 minuta koliko sama epizoda traje.
Obzirom da je Serling imao višegodišnje iskustvo sa komedijom ne iznenađuje ni humor, kao odlika serijala. Kao i sve u Zoni sumraka, ni humor nije jednobrazan, on levitira između političke ili društvene satire, crnog humora i američkih komedija s kraja 50-ih. Epizoda „To serve men“ upoznaje nas sa simpatičnim, visokim komšijama iz svemira. Dolaze da nam pomognu, upoznaju sa svojom naprednom tehnologijom, zaustave glad, bolesti i nesreću. Sve one koji žele prevešće svojim zadivljujućim svemirskim brodom na svoju rodnu planetu koja je kako se čini, pravi raj. Njihove dobre namere su potvrđene i na poligrafu. Doneli su na poklon knjigu, napisanu na svom jeziku. Kuvar, kako se kasnije ispostavilo. S receptima za ukusne obroke. Od ljudi.
U priči „Hocus-pocus and Frisby“ vanzemaljci jednostavno nemaju sreće. Nakon što greškom otmu osvedočenog lažova i šaljivdžiju suočavaju sa groznom i bolnom smrću prouzrokovanu – zvucima njegove harmonike.
Za omaž epskoj fantastici pobrinuli su se nešto mlađi pisci. Ako Džordža R. R. Martina možete da zamislite mlađim. Poslednja epizoda produženog serijala „The last defender of Camelot“ dovodi čarobnjaka Merlina, Morganu i ser Lanselota u London, 80-ih godina prošlog veka. Nakon što se izrazgovaraju o modernim vremenima, ulozi kralja i činjenici da ljudi danas sami biraju svoje vođe dolazi do stare dobre, epske tučnjave. „Nekada davno, postojalo je carstvo mita i magije, veličanstveni san koji je blistao nakratko a zatim nestao, ostavljajući samo sećanja i jednog ostarelog, umornog, pomalo izmučenog junaka koji je konačno dokazao da mudrost i hrabrost idu ruku pod ruku, na Zemlji, u Kamelotu, u Zoni sumraka“. Ako ste čitali Zelaznijevu priču po kojoj je epizoda nastala verovatno ste se, kao i sam Zelezni iznenadili razvojem inicijalne ideje. U odbranu Martinu valja reći da su i pisci koji su upetljani u čitav proces TV produkcije pod izuzetnim pritiskom. Ipak potrebno je svesti sve ono što pisana priča donosi u 20-ak minuta TV programa koji se emituje petkom uveče. I to gleda ceo svet. A znate, kakav je, uglavnom, ceo svet.
Kada je Fil Deger 1985. odlučio da obnovi čuvenu Zonu sumraka pozvao je veliki broj renomiranih pisaca fantastike da originalnim pričama i/ili adaptiranim scenarijama osvetle obraz kultnom serijalu. Međutim, i pored evidentnog truda i nekih vrlo kvalitetnih priča poteklih iz pera književnih veličina kao što su Stiven King, Rej Bradberi, Džordž R. R. Martin, Ralf Fils nastavak serijala doživeo je slabašan uspeh, gotovo fijasko. Epizode su trajala duže, 46 minuta (ako ne računate reklame), svaka se sastojala iz dve ili tri međusobno nepovezane priče, a serija je trajala gotovo tri sezone (poslednja 1988-1989), svaka sa sve manjom gledanošću. Šta god da je bilo uzrok ovome, projekat je surovo ugašen 1989.
Pokušaj iz 2019. teško da može se nazove Zonom sumraka. Počevši od dugometražne forme do izvedbe, ovaj uradak mogao bi se tim dovesti u vezu jedino u rubrici „razočaranje“ uz osećaj izdaje koji bi se mogao uporediti jedino s emocijom nakon gledanja VII, VIII i IX epizode „Zvezdanih ratova“ te ga je takvog, najmudrije potisnuti.
Karakteristika čitavog alternativnog univerzuma koji je Serling stvorio jeste upravo ta paralela sa svetom koji pomalo arogantno nazivamo stvarnim: lakoća mogućnosti da izgubimo sebe bilo u strahu, paranoji, sebičnosti, mržnji, pohlepi ili komforu. Iskorakom u Petu dimenziju stičemo priliku da zavirimo u glavu nekog dubljeg sebe i naučimo da vozimo po toj ivici. I preživimo. Na jednom od predavanja, 1975, Serling je, obraćajući se studentima rekao: „Postoji ogroman strah da ne možemo verovati sebi samima. Najgori strah je strah da nešto nepoznato utiče na nas i da ga ne možemo podeliti s drugima.“ Zona sumraka je prijateljska ruka za vratom. Tu, je da nas zgrabi i prodrma. I drži budnima. Više od 50 godina.