Šta čini knjigu „Priče uz ognjište“ Vladimira Arsića originalnom u odnosu na druga dela savremenih srpskih pisaca?
Sam naslov knjige inspirisan je time što su se ranije ljudi okupljali pored ognjišta da bi pričali jedni drugima priče.
Što se stila pisanja tiče, pisac je koristio narodni govor zbog kojih ove priče deluju kao da su iz davnina. U gotovo svakoj priči primetiće se obrazac gde postoji pripovedač i nemi slušalac čije prisustvo registrujemo kada mu se pripovedač povremeno obrati. Priče su pisane sažeto i pitko, što omogućava da se lako prate.
Na jedan zanimljiv način čitalac koji možda nije preterano zainteresovan da čita udžbenik iz istorije može se upoznati sa raznim zanimljivostima iz naše prošlosti (brojne priče zasnovane su na istinitim istorijskim događajima). Pozadina nekih istorijskih događaja seže ili u period sa početka devetnaestog veka, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pa do kraja devedesetih godina prošlog veka. Ti događaji nisu puko prepričavanje sa nabrojanim datumima i godinama. Istorijske priče su dovoljno dugačke da bi čitalac stekao određenu sliku o tome šta se desilo, a dovoljno kratke da čitaoca navedu da sam istražuje o određenim događajima.
Ko je bila Makrena i zašto je baš njoj i njenom sinu Petar Karađorđević podigao spomenik? Čitalac će nakon čitanja priče o njoj uvideti kako jedne čarape ne simbolišu puki odevni predmet, već gest neizmerne ljubavi i brige koju roditelj oseća prema detetu.
Na teritoriji Ovčar banje, na blagom uzvišenju, postoji jedna pećina. Međutim, to nije obična pećina, jer je ona pretvorena u crkvu koja se naziva Kađenica. Kako nam ova crkva dokazuje da se čovekova vera u viši poredak ne sastoji u pridržavanju rituala već u tome da li ćemo zadržati svoja načela i kad se suočimo sa smrću?
Sa druge strane, manastiri ne moraju kriti u sebi samo legende o stradanju zarad vere. Nekad se oko zidina i među zidinama čuvaju tajne pojedinaca i njihove porodice. Primer za to je manastir Praskvica iznad sela Čelobrdo, u Crnoj Gori. Tako će čitalac moći da sazna koji je konflikt monaha Jegora stajao gubitka ruke i najbližeg člana porodice. Takođe, naizgled neupadljiv monah Jelisej postaće bitni akter ove porodične priče.
Arsić nas svojom knjigom podseća na nepravedno zaboravljenog pilota Milutina Petrova. Priča o njegovoj nesrećnoj pogibiji uoči Drugog svetskog rata biće samo okidač da se na primeru njega i njegove žene Zlate pokaže smisao prave ljubavi. O velikoj ljubavi između Milutina i Zlate govori jedan zanimljiv podatak. Istoričar Petar Bosnić istraživao je detaljno život pilota i uspeo je da, između ostalog, zabeleži i poseban odnos koji su imali pilot Milutin i njegova žena Zlata. Po rečima istoričara, Zlata je pre početka rata radila u advokatskoj kancelariji u Vršcu. Milutin je često umeo da izvodi brojne manevre u vazduhu kojima bi joj upućivao pozdrav. Sama Zlata je znala da je to način na koji je on hteo da joj ukaže na njegova osećanja prema njoj.
Među stranicama knjige čitaoci će upoznati prvu poznatu ženu serijskog ubicu na našim prostorima, babu Anujku (Anu Drakšin, po nekim izvorima Drakin, kasnije Anu di Pištonju). Kako je jedna žena uspela da ubije toliko ljudi (po nekim izvorima, preko 150) i stekne reputaciju veštice i osobe koja seje strah?
Pored istorijskih činjenica, na stranicama knjige susreću se i zanimljivi i ponekad zastrašujući običaji i verovanja. Čitalac će moći da sazna zašto nijedan budući bračni par ne bi želeo da mu se obeležava crna svadba, na koji način je svekar mogao da ima pravo na nevestu, kako se ubijao onaj za koga se verovalo da je vampir, zašto nije bilo preporučljivo biti sam u vodenici… Čitanjem knjige možemo se upoznati sa verovanjem iz slovenske mitologije da su zmajevi mogli da otimaju mlade devojke i sa njima da imaju potomstvo. Da se na dan nekih praznika mogu dešavati sudbonosni događaji po junake.
Da bi pričama dodao mističan ton, u brojnim sižeima pojavljuju se mitološka stvorenja i ponekad je teško razaznati granicu između stvarnog i imaginarnog. Tako među stranicama ove knjige srećemo duhove koji ne mogu da napuste ovaj svet dok potonje generacije ne iskupe dug prema njima („Ukleto polje“, „Posle devedeset godina“, „Ševa“.). Nekada se ova stvorenja pojavljuju da bi živima pomogla da se izbave iz opasnosti („Burma“, „Pećina“) ili da im pomognu da nastave život dalje („Kađenica“). Na stranicama ove knjige, čitalac se može upoznati sa prvim srpskim vampirom („Kad zlo zaokupi“), a susret Jordana sa obogaljenim Zoltanom, a zatim i misteriozna smrt Jordana iz priče „Mećava“ navodi na razmišljanje o tome kako je čoveku nekad teško da se bori sa osećajem krivice, čak i kad je primoran na delovanja koja su ga potom navela da se zbog njih pokaje.
Kombinovanjem istorije, tradicije i fantastičnih elemenata pisac nam dočarava svakodnevicu, sudbinu, misli i osećanja marginalnih ljudi koji padaju u zaborav. Pripovedač u priči „Makrena” ne govori slučajno: Nego, sed’te gospodine, moram vam na po redu pričati, jerbo se svašta poboravi il’ prećuti, a to po katkad vredi više i od onog što je izneto.
Iako na neka verovanja naših predaka ljudi danas gledaju sa podsmehom, ona su pomagala tamošnjim ljudima da uvide univerzalne istine koje važe i danas. To možemo videti u sledećem odlomku iz priče o prvom srpskom vampiru „Kad zlo zaokupi“. Iako mitsko stvorenje, vampir je našim precima pomogao da definišu suštinu zla, a ta definicija je ono što važi i danas: Vidim, zanimaju te vampiri, vile i vilenjaci, razne karakondžule i sve drugo od čega su naši preci strahovali i u šta su, misliš se, ’nako prosti verovali. (…)Možeš se sprdati, a moreš i promisliti. Jer zlo je zlo, traje i opstaje kol’ko i sam čo’ek. Menja lica i rubine, menja obličja, ali mu je naum isti – iksana da satre, krvi da mu se napije!
U istoj priči pisac pokazuje kako ljudi danas nekad neopravdano smatraju da su naši preci manje bili sposobni za život: Samo, upamti… Sav taj neuk i nepismen narod vekovima je opstajao svojim trudom i svojim rukama. Nije svakad bilo struje i nafte, nit’ se znalo za traktore i motorke, pa se jope’ živelo. Recimo, baciš čo’eka u šumu, ostaviš ga bez ičega, a on se snađe. Napravi sebi kakvog skrovišta, pronađe izvor, nabere gljiva, kestenja i raznog bilja, preživi i uspravi se. Potom raskrči malo zemlje oko ognjišta, zaore i poseje, zapati stado koza ili ovaca, pripitomi kokice i svinje, i nekako pretekne. Bojim se da ovi tvoji, učeni i teknici vični, ni mesec dana ne bi sastavili, daj Bože da bi i vatru umeli da nalože. Jopet, drukša su to vremena bila, bilo pa se pominjalo. Ja ću ti kazivati ono šta znam i što sam usvojio od starijih, a ti, jope’, sudi kako ’oćeš.
Takođe, oni mudriji znali su da pored verovanja u uticaj više sile na naš dalji tok života najviše utiču naše misli, a ne spoljašnje okolnosti ili nečije vizije. To se vidi u sledećem odlomku iz priče o baba Jegdi:
Istina je, postoje Bog i angeli, postoji i usud. Al’ to nije upisano u bož’jem tefteru, već u tvojoj glavi. Kroz nju sve prolazi i iz nje sve dolazi… I sreća i rados’, i muka i bol, i boles’ i smrt. Ako to na vreme s’vatiš, veruj mi, neće život upravljati tobom, već ćeš ga sȃma ’vatati za rogove.
Važno je da sam zdrava, pa će opet svega biti. Imala sam ja i elektriku, sijalicu jednu, al’ se pokvari. Dal’ je dotrajala il’ ja nisam struju plaćala, ne znam. Tek, ponovo mi noć brzo dolazi. A inače, onako, pomažu i ljudi. Donese ko šta ima i može, pa i država, moram ti se hvaliti, brigu o meni vodi. Svakog meseca mi pošlju 2.000 dinara, pa mi ni para ne manjka. A evo, i danas, dođoše s tobom iz Crvenog krsta, dušek mi doneše. Ne znam samo ’de ću ga skloniti. Mučno će u vajat stati.
Odlomak iz priče „Pseći život“ pokazuje nam kako čovek može da gleda na život i onda kad je bez igde ičega. Ova priča, takođe, navodi na razmišljanje o životnim izborima. Šta odabrati: ličnu sreću ili brigu o bliskom čoveku (a u vremenu u kojoj se odvija priča bilo je nemoguće pomiriti oba)? Ono što bezimenu junakinju približava čitaocu je preispitivanje o odlukama koje je donela. Šta bi bilo da je bilo drukčije? Na njenom primeru uviđamo da je ljudski katkad zastati, preispitati sopstvene izbore, možda i maštati o tome kakav bi život bio da su načinjene drukčije odluke. Međutim, ona nam, takođe, dokazuje da uprkos tim mislima čovek na kraju treba da prihvati posledice svojih izbora. Ono čime nas junakinja još privlači je to što nas podseća na istinu iz „Malog princa“ – da smo mi odgovorni za one koje smo pripitomili.
Misao o pripitomljavanju vraća nas na misli o ljubavi. Tema ljubavi pojavljuje se i u drugim pričama, pri čemu nas Arsić podseća da postoje razne vrste ljubavi. Tako, postoji ljubav između dvoje mladih ljudi. Ona je opisana u priči „Burma“. U sižeu gde se stvarnost graniči sa fantastikom, pokazano je da će onaj koji voli čekati onog drugog i onda kada ga svi ostali odvraćaju od toga. Priča o dve burme od čijeg ujedinjenja zavisi i mir dvoje ljudi na onom svetu na simboličan način govori nam da se ljubav dvoje ljudi ne gasi čak ni nakon njihove smrti. Ona nastavlja da živi u sitnicama i životima kasnijih pokolenja. Sa druge strane, u priči o baba Jegdi vidimo kako ljubav može da iskida čoveka kad je osujećen da bude sa onim ko mu uzvraća osećanja. Na koje postupke čoveka može navesti takav gubitak?
O snazi ljubavi govori nam i priča „Makrena“. Kroz ovu priču govori se o veličini majčinske ljubavi. Šta je majka sve spremna da učini da bi našla svoje dete? Koliko po nju može biti bolan gubitak deteta? Na primeru neprijateljskog vojnika koji je uputio neobičnu molbu Makreni priča nas, takođe, uči da ljubav majke potire sve jezike i kulturološke barijere. Ona je potrebna čak i onda kad smo davno stasali za život. Život Makrene podseća nas na snagu brojnih žena da se nose sa bolom i gubitkom, ali i da to ćutke podnose. Sledećim odlomkom pripovedač svim majkama odaje poštu: Jerbo, žena je žena, njojzino je samo da radi od svitanja do navečerja, da ožulji ruke i savije grbinu, da svakoga dočeka i isprati, da rađa i sa’ranjuje, i da ni o čemu drugom ne misli. A jope’, nešto raz’biram, kada bi muški samo jedno dijete na svet izneli, drukše bi se za života vladali.
O tome da roditelj nekad postupcima želi da sačuva svoje dete, a da ono toga nije isprva svesno, govori nam priča „Jegorova tajna“. Ova priča nam, takođe, ukazuje da osećanja za nekoga iako jaka na početku, mogu biti prolazna. Treba prepoznati u sebi za koga gajimo trajne emocije, a za koga ne. Sa druge strane, potrebno je znati i da kod drugih ljudi prepoznamo da li je njihova naklonost prema nama iskrena ili prolazna. Jedino tako bićemo u mogućnosti da prepoznamo i sačuvamo važne ljude u našem životu i odbacimo one koji to nisu. U suprotnom, bićemo osuđeni na nesreću ljudsku i vječitu potragu za onim što nam stalno izmiče, za onaj sićušni gram sreće kojeg primjetimo tek kada ga olako ispustimo.
Kol’ko smo samo puta zajedno proveli noć uz vatru, leži mi tako na grudima i nemo sluša moje ispovesti, sećanja na davno zagašeni život, posrtanja i padanja, sve one zaludne nade s kojim se mlad iksan zadoji u kolevki, da bi negde uzgred zavrlj’o, kren’o stranputicom i zaustavio se pred ambisom oklen mu više nema povratka.
Da u svojim procenama ljudi možemo omanuti i da nas nekad mogu izdati najbliži ljudi, govori nam priča Vučji zbeg. Ponekad se desi da čovek misli da ima sve, prijatelje, bračnog druga, porodicu. A zatim u jednom trenutku shvati da je godinama sve to što je imao bio privid i laž. Međutim, ponekad prijatelja možemo naći na mestu na kome smo to najmanje očekivali… Ponekad se on ne nalazi samo među ljudima.
Na primerima određenih priča („Ševa“, „Ukleto polje“, „Posle devedeset godina“) pokazano je kako krivica i njeno iskupljenje nisu uvek vezani samo za onoga koji je počinio neko nedelo. Vrlo često tu krivicu ne iskupljuju njeni počinioci nego naredna pokolenja. U nekima je prikazano kako neznanje i stereotipi narodu otežavaju da vide pravu istinu i zbog toga čine stravične greške. U ovim pričama sreću se elementi fantastike i horora.
I sada ćete i’ đeco u pećini i viđeti. Prekrstite se, uđite lagano i nemo, zapal’te voštanice i malo se zamislite. Nije svetinja samo tamo đe se čo’ek krstom krsti i đe se hram u slavu Boga podiže. Svako je mesto sveto, naročito ono đe se u Hristu strada, đe se život gubi al’ se vere ni za šta ne odriče. Upamtite ovo mesto i ne dajte da i vaša đeca na nj’ zaborave.
Da crkva ne mora biti uvek građevina koja se namenski gradi zarad religioznih obreda, govori nam priča o crkvi Kađenica. Ova priča pokazuje nam kako verska načela ne osuđuju ljudski strah usred smrtne opasnosti ili iskušenja, već insistiraju na tome da se snaga čoveka ogleda upravo u tome da se protiv tog straha izborimo.
Iako mala po obimu, knjiga „Priče uz ognjište“ objedinila je istorijske, kulturološke, mitološke i jezičke elemente našeg naroda. Svi oni predstavljaju sredstvo kojim su u prvi plan stavljeni junaci priča. Na neke se možemo ugledati, od drugih učiti na njihovim greškama i truditi se da ih ne ponavljamo. Sa nekima saosećamo jer se i sami pronalazimo u njihovim mislima, osećanjima, dilemama i životnim pričama. Najzad, kroz ove priče utkane su univerzalne istine o životu, ljudskim postupcima i srži čovekovog bića. Upravo zbog svega ovoga, knjiga Vladimira Arsića izdvaja se među novijim delima savremenih srpskih autora.