Režiser ovog filma, koji nosi naziv po predgrađu Meksika, je na upečatljiv način prikazao život jedne služavke koja radi za porodicu srednje klase. Priča se odigrava početkom sedamdesetih godina u Meksiku. Neko bi pomislio da radnja ovog filma nije ništa novo, služavka koja radi za bogatu porodicu, nismo li ovako nešto već videli, počev od sapunica? Međutim, Kleo je mnogo više od obične služavke, kao što ovaj film nije jedan od onih koji se gledaju usput sa pola pažnje. Ovo remek-delo zahteva da se gledalac udubi i zauzvrat dobija savršene kadrove, prelepu i, na trenutke, bolnu priču, sve to kroz oči jedne hrabre, mlade devojke.
Bitno je spomenuti da ovaj Oskarom nagrađen film nije u potpunosti fikcija, a kada to kažem, mislim pre svega na lik Kleo. Naime, baziran je na detinjstvu samog reditelja, tako da ovu priču možemo da posmatramo kao omaž Kvaronovom detinjstvu i njegovoj dadilji. Film je protkan rediteljevim sećanjima i neosporno je da mu upravo to daje na težini. Sada kada znamo da je ova priča istinita, nije teško za poverovati da se Kleo može pronaći u mnogim devojkama u našoj porodici, krugu prijatelja ili na ulici, a da toga nismo ni svesni. Predstavlja, između ostalog, sve one devojke koje moraju da budu jake iz bilo kog razloga. Kod glavne junakinje se može videti upravo ta unutrašnja jačina u bolnim i teškim trenucima kao, na primer, kod scene porođaja. Neodvojivi deo ovog filma je nostalgija koja je prožeta kroz skoro svaku scenu i zajedno sa crno-belom bojom i sporijim tempom radnje nas uvlači u jedan drugi, potpuno intimni svet. Stavljeno nam je do znanja da je Kleo deo porodice, iako možda na trenutke to ne deluje tako. To možemo videti u scenama kada je vode sa sobom na putovanje ili kada se deca ponašaju prema njoj kao da im je majka. Impresionirana sam unutrašnjom jačinom glavne junakinje, kao i njenom osećajnošću. Tokom celog filma saosećala sam sa njom i sve vreme sam želela da dobije svoj srećan kraj. Iako je prikazana kao neko ko kroz čitav film ,,korača istim tempom“, definitivno možemo videti razvoj njene ličnosti kroz događaje koji joj se dešavaju i njene reakcije na iste, kao, na primer, kada je saopštila svom partneru Ferminu da je trudna, a on je odmah nakon tog saznanja ostavlja.
U filmu su prikazani događaji koji su sasvim realni u stvarnom životu i upravo to je razlog zašto mi je bilo lako da se poistovetim sa Kleo. Ovo filmsko ostvarenje je isprepleteno metaforama i simbolima koje, takođe, mogu bliže da je opišu. Ogromni talasi i uopšte voda predstavlja njenu snagu, dok vatra koja zahvata šumu asocira na bol sa kojim se Kleo suočava. Kao što sam već napisala, film prati spori tok radnje, međutim, s vremena na vreme nam se prikaže događaj koji nas ne ostavi ravnodušnima. Takve oscilacije, takođe, možemo uporediti sa glavnim likom i njenom ekspresivnošću. Vrlina koja možda najviše opisuje ovu devojku je hrabrost. Hrabrost da nastavi sama nakon što je ostavljena, hrabrost da preživi gubitak deteta i na kraju, hrabrost da rizikuje svoj život kako bi spasila tuđi, kada je, ne znajući da pliva, ušla u vodu. Nisu potrebne šokantne scene da bi nam prikazale kakva je Kleo.
Dovoljno je videti scenu kada, dok širi veš, napravi pauzu i legne pored deteta gledajući u nebo ili scenu na plaži kada je ostatak porodice grli. Tokom celog filma, osećala sam se prebačenom u drugi, crno-beli svet i sve vreme sam želela da je uhvatim za ruku i da joj kažem da će sve na kraju da bude dobro.
Ovaj film nam priča priču o tome šta se dešava sa druge strane medalje, ko su ti ljudi kao Kleo koje život ne mazi i kako izgleda njihova svakodnevna borba. Sa čime se oni suočavaju i kako izgleda njihov život kada ispunjenje snova i srećan završetak, neretko, nisu deo priče. Želela sam da kraj filma bude na plaži dok je Kleo u zagrljaju porodice, međutim, ostala sam razočarana kada se pri kraju filma sve vratilo na staro, a Kleo je opet ušla u ulogu služavke i na trenutak je izgledalo kao da, iako je sa porodicom mnogo toga prošla, neće biti više od toga. Kroz film se prikazuju scene aviona koji prolaze, kao što se upravo desilo i na samom kraju. Možda ti avioni predstavljaju prolaznost onoga što se dešava, pa i samog života. Na kraju filma, Kleo se penje uz stepenice i ta scena dok prolazi avion je zaista dubokoumna i emotivna, s obzirom na to da se tokom celog filma može videti kako se spušta niz iste. Možda nam je na ovaj način režiser poslao poruku da će naša junakinja ipak biti dobro i da će od tog trenutka njen život krenuti uzlaznom putanjom.
Veoma dirljiva priča… Sjajan prikaz 😀