Besno je istrčao na čistinu i počeo da baca ledene udare na sve živo oko sebe. Širom otvorenih nozdrva udahnuo je miris smrti. Zaurlao je. Od njegovog vriska ogluvelo je i ono malo života što je ostalo posle ledenog udara. Već su navikli na njega ovakvog. Već decenijama istrčava, urla, ubija, otima… Ništa nisu mogli, sem da se nadaju da današnji dan nije njihov dan za umiranje.
Vratio se unutar opsidijanskog dvorca. Ušao je. Otišao je u Njenu sobu. U tom delu dvorca ionako nije bilo nikog. Kazna je bila smrt. Ušetavši u grimizne odaje osetio je Njene mirise, video njene fragmente, kao da je tek malopre izašla časkom do biblioteke ili već neke odaje, kao da samo što nije ušla.
Iz grudi mu je iščezao sav vazduh na trenutak. Kolena su zaklecala. Na trenutak je zaboravio, na trenutak je samo želeo da je privije na svoje grudi i udahne miris njene kose, pomazi je po glavi i da ostanu u zagrljaju večno. Samo na trenutak… Spoznaja.
Pao je na kolena. Počeo da lupa glavom u pod. Svejedno. Ni čestice prašine se nisu pomerile u grimiznoj sobi. Sama soba kao da se osmehivala i volela ga. Sama soba kao da je bila ona.
Kasnije, ležeći na podu pitao se, po ko zna koji put, zašto. Zašto je to uradio. Zašto nije imao mudrosti. Zašto. Soba je i dalje mirisala, volela, ali odgovor nije davala.
Niko, zapravo, ne zna šta se desilo. Ko je dostojan, uopšte, da se obrati Princu Tame lično!? Stariji podanici, koji su nekim čudom preživeli njegove hirove, kažu da su se voleli mnogo. Ona i princ Tame. Da je Ona jednom oterala Tamu sasvim. Da je Princ Tame bio drugi čovek. Jednog dana, niko ne zna zašto, Princ Tame ju je oterao od sebe. Tada je došla Tama crnja i gušća od ijedne pre, a on joj je stolovao. Niko ne zna zašto, počeo je da vrišti, da kinji, da ubija.
Imao je ljubavnice, koju ljubavnu igru preživele ne bi. Jer to i nije bila niti ljubavna, niti igra, već njegov način da ih sve kazni što nisu Ona. Da ih kazni što nikad nijedna neće biti Ona. Lepe devojke su umirale u mukama, dajući sve od sebe da ga zadovolje, želeći da ih poštedi… nemilosrdnost je uvek bila jača, jer nijedna nije bila Ona. Tako je bilo kada je otišla, tako je i danas. Navikli su.
Princ Tame je izašao iz njene sobe. Nikoga nije bilo u hodnicima. Tama je šuštala oko njega kao svilena haljina, gibala se i milovala ga. Dodiri su mu prijali i nije se usuđivao da diše kad su se dešavali, jer je znao da će istog trenutka prestati, onog trenutka kad zajeca od prijatnosti. Zato je samo stajao kao kip. Ne dišući. Dodiri su prestali. Nastavio je dalje.
Otišao je u dvoranu Vatre Istine. Zagledao se u plam pitajući, isto ono što je pitao svakog dana otkad Nje nema:
Kada će proći? Kada će nestati?
– odgovorio je šapat. – Nikada, nikada, nikada, nikada… nastavio je šapat.
Probao je da ugasi vatru istine nebrojeno puta. Odustao je posle godina svakodnevnih pokušaja. Kučka se, prosto, nije dala. Tinjala je u tami, kao podsetnik na Nju. Kučka je to znala, zato je i bila uporna. Radila je to namerno, inače bi odavno zgasla. Prokleta da je!
Otišao je u svoju pećinu. Pažljivo pomilovao zaostale niti Njene kose. Zaostale iz vremena kad mu je sa osmehom na licu dotrčavala, da mu kaže da je on zapravo Ona, da bez njega nikada neće moći, a on se osmehivao kao seoski klipan na njene reči.
Prišao je i do tri suze koje su u vazduhu lebdele, tačno iznad njegovog uzglavlja. To su one tri suze, koje je pustila onog dana kada joj je rekao da ne može više, da je neće. Ostale su da lebde kao podsetnik…
Dugo se nije pitao zašto se desio taj dan. Sigurno je prošlo tri nedelje kako se nije zapitao. Koliko god pokušao da shvati, da nađe opravdanje, razlog, nije uspevao. Rekao joj je da ode. I ona je iščezla. Postala je Tama. Nije lagala da je deo njega. U mnoštvu drugih, nije prepoznao na vreme da bez nje života nema, da je Ona ta…
Sada je Tama. Tama koja ga kida, guši, miluje, ljubi, steže i ne pušta. I koja nikada neće proći.
Autor: Anita Pratljačić