Ništa nije pokazatelj da je leto zbrisalo kao horde razularenih ljudi koje su prinuđene da se opet utegnu u radna odela i uniforme, vrate se na omrznut režim spavanja (buđenje u 06h ujutru), skrste noge ispod stola i (ako imaju sreće) zabavljaju se pasijansom, dok šef nagvažda u nedogled.
Drugi, međutim, očigledniji znak da je kraj zujanju po splavovima i početak (mukotrpnih) radova je kiša, čija posledica su šmrcavi nosevi i uopšte nedostatak volje da se prošeta dežurni Kerber koji cvili, kuka, plače, vrti ti se oko nogu, razbija uramljene goblene i iz protesta žvaće bakin milje (Bakica rocks!)
Budući da je AVKF sastavljen od bića koja su, pod uticajem umora, kafe, Guarane, neispavanosti i sveopšteg stresa, prešli u neku vrstu viših bića na ovoj ravni postojanja, poterali smo svoja prevozna sredstva (papci, kopita, ratni atovi, zmajevi, čizme od sedam milja ili noge i gradski transport u slučaju da su ispaljeni za zaslužene zlatnike) do biblioteke ,,Milutin Bojić” 19. septembra 2017. na promociju dve pobedničke knjige ,,Portalibrisovog” prošlogodišnjeg konkursa ,,Vrata knjige” koje su premijerno predstavljene na beogradskom ,,Sajmu knjiga” 2016. godine.
U pitanju su ,,Tajna iskre” Danice Bogojević i ,,Žiži” Mirjane Uzelac, kao i ,,Loza Pelina”, autorskog dvojca Dragane Ćosić i Aleksandre Blagojević.
AVKF – Autostoperski vodič kroz fantastiku, DB – Danica Bogojević, MU – Mirjana Uzelac, DĆ – Dragana Ćosić.
- AVKF: Kako je nastala ,,Žiži“, otkud tema, ideja, koliko je trajalo? Mnogi danas kažu da deca više nisu tako nevina, da su skepsa i ironija ušli i u dečije svetove.
MU: Pa, ,,Žiži“ je trajala relativno kratko zato što sam ja prosto imala potrebu da pokažem nešto u sebi, nešto detinje da izbacim, i zaista sam imala veliku potrebu da to nešto dobije neki svoj oblik, da ne bude samo u glavi, već da ima neku svoju formu. I pisanje za decu je nešto što vas oplemenjuje, kada pišete dečje knjige, to sam već napomenula, nema laži, nema prevare, dete u Vama ne možete prevariti, prosto ne možete da pišete knjigu koja ima dečje likove, kad pišete vi dajete jedan maksimum iskrenosti i čistoće, ne možete da folirate nikog.
Mislim da ne treba da pravimo razliku između današnje dece i dece kad sam ja bila dete pre piiiiip! (cenzura, dame se ne pitaju za godine, a studenti za preostali broj ispita do diplomiranja), drugačija su interesovanja, prosto vreme je drugačije.
Međutim, ja moram da kažem da su svi lepo reagovali na ,,Žiži“, čak i ta deca, svi kažu da su deca malo drugačija, nisu – ako njima date, određeni , da kežamo, materijal, oni će reagovati, tako da ono što im servirate, to će oni i da prihvate. S druge strane, imamo i jedan jako veliki broj radoznale dece, znači, Vi ne možete da kažete: ,,Generalno, deca su loša.“, ne, prosto, ako deca sama po sebi budu radoznala, oni prosto ulaze sami u tu priču. Možda smo i mi sami malo surovi prema današnjoj deci, zato što ako ja sa piiiip godina (cenzuraaaaaaa!) prepoznajem u sebi neko dete od petanest, šesnaest godina i imam tu neku potrebu, da kažem, za avanturom.
Kad mi kažu ,,Hari Poter“, ja sam uvek više volela Hermionu“ i druge likove, znači, nađete se u nekome, u nekome ćete se uvek naći i svako to dete ima potrebu da ga neko povuče, znači pitanje je samo da se Vi bavite njim, da stvorite sferu interesovanja, kao što smo i mi bili, možda su se nama više bavili, ali grešimo. Mislim da današnja deca ispoljavaju isto ono što smo mi ispoljavali pre trideset, četrdeset godina, tako da je razlika samo u obliku izražavanja, ali mislilm da je suština ostala ista.
- AVKF: Kako se osećate i kako ste došli na ideju za knjigu? Kako se zove knjiga i odakle motiv za istu?
DĆ: Odlično, super. Pa jednostavno sam htela da pobegnem, da se sklonim, da se odstranim od ovog surovog sveta, gde ima i loših i dobrih ljudi. Želela sam da u mom svetu stvorim samo neke dobre ljude, i vremenom sam se knjigom borila protiv tih loših i negativnih stvari.
Knjiga se zove ,,Loza Pelina“, u pitanju je porodica, kao neko stablo, u suštini, gde su svi, od pradede do tih omladinaca, te dece sagradili su to stablo gde su svi povezani, nasleđuju svoje moći.
Roman ,,Magla“ je nastao pošto je Jasmina, koja piše knjigu, smestila ceo roman u nekih četiri- pet dana svog sećanja i sve je bilo kroz maglu. Zato se knjiga zove ,,Magla“.
- AVKF: Da li biste mogli da nam kažete nešto najosnovnije o ,,Tajni iskre“? Odakle ideja baš za grad Retru? Da li imate problema da se probijete na ,,tržištu“ koje vrvi od muškaraca, ne u stilu da su muškarci bolji, mada ima svakako vrednih pisaca, smatram da muškarci i žene mogu da budu jednako dobri pisci, nego su u nekim žanrovima (kao što je fantastika) ljudi naklonjeniji jednom polu više nego drugom?
DB: Pa hajde najosnovnije, da krenemo od toga da je cela ideja krenula od neke moje želje da se čitaoci koji prate fantastiku, naročito slovensku tematiku, upoznaju sa baltičkom Retrom, kao jednim jakim centrom starih Slovena, i verskim i kulturnim, na kraju krajeva, političkim centrom u devetom i desetom veku.
Dobro, možda je tajna u tome što sam ja arheolog. U svakom slučaju, ostala sam ljubitelj te istorije devetog – desetog veka, nekako mi ti stari Sloveni nisu posebna pasija, ali čitala sam i ranije, sve te hronike do kojih sam mogla da dođem. Uglavnom, znači, ranohrišćanske hronike gde se pominju kontakti sa Slovenima i to jesu bili zanimljivi kontakti sa baltičkim Slovenima, ali nije to kod nas prezentirano na pravi način.
Mislim da će biti potrebno da prođe neko vreme, da se naviknu čitaoci. Ne znam zašto je to tako. Čudno ljudi reaguju, npr. često dobijam pitanje ko mi je pomogao da napišem opise bitke – i još uvek je tako, ja sam mislila da će to prestati da me ljuti, da ću početi da se smejem, ali me i dalje ljuti, ne znam čemu taj tabu. Eto – žanrovska književnost, ljudi su skloni tome, mislim da ću jednostavno morati da prođem kroz to.
U nedostatku boljeg izraza, moramo da se poslužimo ono drevnom narodnom ,,Sto ljudi, sto ćudi“. Onaj ko se našao uvređenim, (ne) izvinjavamo se, jer ove dame opravdano tresu tlo pod nogama. Za fotografije bacite okac na album našeg dežurnog snimatelja, Lazara Ajdačića