Nisam do sad pisao za Autostoperski vodič kroz fantastiku, a dobio sam poziv da napišem nešto o tribinama i promocijama na kojima sam bio učesnik. I krenućemo o tome, ali da se prvo nešto dogovorimo… Shvatam da ne bi bilo zgodno pominjati neka imena, možda i zato što je dosta godina prošlo, pa pitanje da li bi mi odgovorili, a još više zbog toga što ekipa AVKF ne bi volela da vidi kontre i rekontre. Uostalom, preferans ili riziko se može igrati na drugim mestima… Što se pozitivnih stvari tiče, možda nije na mesto da se hvalim saradnjom sa nekima. Sa druge strane, stvarno mi je mrsko da pišem u stilu „neko je rekao“ ovo ili ono. Stoga ću u ovom tekstu koristiti inicijale.
Elem, prva tribina organizovana meni u čast bila je baš to – kritička tribina a ne promocija. Ja jesam pisao neku vrstu nastavka LOTR. Danas sam gledam na svoju prvu trilogiju Večna vatra kao na dečije bolesti pisanja. Ali Š, koji je organizovao tribinu, nije imao to da mi zameri. Uostalom, da je tako „Lazaru Komarčiću“ ne bi bio dosta svaki dan u godini (da pokrpi sve pisce-debitante sa lošim stilom), a ne samo skoro svaki ponedeljak, kad se inače okupjaju. Iskreno, danas ne znam ni koja je ideja bila za kritičku tribinu, šta mi se imalo reći. Tada jesam to shvatio kao nešto što nije promocija, ali me mrzelo da objašnjavam prijateljima, kolegama i rodbini (ovo poslednje u najmanjem broju, mada sam posle napadan kako sam pozvao celu familiju). Dosta njih me je pitalo „kad je promocija“ i dobili su priliku da dođu.
I došao je i taj dan. Tadašnji predsednik „Komarčića“ V. bio je prisutan i reče da još nisu imali toliko ženskog sveta na tribini. Uključujući i moju tadašnju, ali nije bilo problema sa ljubomorom. Rekao sam prvi šta sam imao, a rekao je i Š. Onda su moje obožavateljke krenule da napadaju njega. Recimo, prjateljica koja radi na RTS-u i zna sve marifetluke pitala ga je „A šta si ti napisao?“ Na šta je on rekao „Ja nisam napisao ništa, ali sam ekspert“. Posle tribine kaže mi koleginica „Ko još za sebe kaže da je ekspert?“ Rekoh joj „Bože svašta, pa eto ti Dinkić…“ I Mlađa i mnogi drugi „eksperti“. Uopšte dobro je rekla hinduistička Višnu-purana da će doći vreme kada će svako za sebe misliti da je guru, odnosno ekspert, da ne kažem pisac…
Kažu da sam tamo dobro prošao. Bilo je slučajeva kada su na tribinama cepali knjige. Kažu, sreća moja što tamo nije bio B, mrzelo ga da dođe. Zato je on bio na jednoj drugoj tribini. Tamo sam bio sa još dva pisca, a pozvala me je G. koja je vodila radio emisiju „Pogled iz svemirskog broda“. Ako se dobro sećam tribina je bila u Studenjaku i zvala se „Mladi pišu fantastiku“, a ja sam već tada bio mlad kao rosa u podne. Bio je tu neki klinac, sedamnaestogodišnjak koji je napisao knjigu fantastike na engleskom. Ni pet ni šest, nego sedam…. B. ga je priupitao ima li seksa u njegovim knjigama. Mali je pocrveneo k’o bulka. Posle je došao da ga slika iz neposredne blizine. Mnogo kasnije pitao sam ga šta mu bi da spopada dete.
Mene, „pisca u pokušaju“, kako sam reče, B. je tog puta poštedeo. Zato se oglasio njegov nemezis G. (inicijale pišem između ostalog da se ne bih referenciralo na epski sukob njih dvojice). Ne odmah, nego je na svom čuvenom blogu dao prikaz (ili beše „Znak sagite“, gde je dogurao do preko trideset hiljada postova). Reče da je onaj stidljivi klinac sušta suprotnost meni. A ja sam opisan kao neko bučan (rekoh tada da sam sebi izdavač pa uleteh u koliziju, si claro, sa predstavnikom izdavačke kuće), neko od onih što smaraju pisce po promocijama. No najgore je prošao A.M. koji je napisao neku vampirsku trilogiju. On je opisan kao neko između nas dva ekstrema, neko ko nit’ smrdi nit’ miriše, dakle neko koga će Bog kad dođe vreme „izbljuvati iz usta svojih“ (Apokalipsa). Treba reći da je tada zvezda večeri bio Ž.O. koga tad još nisam čitao, ali kad jesam (njegovu priču u serijalu „HAARP i druge priče o teorijama zavere“), morao sam da opletem (na svom blogu).
Imao sam ja i „prave“ promocije. No da bih se približio njima moram pomenuti V.Đ. poznatog kao Đ.M. Dok je bio pevač, a mi tinejdžeri pankerskih svetonazora, naletesmo na njega na Divljanovom koncertu. Moj najbolji školski drug reko da mu tražimo autogram. I Đ. se potpisao na ulaznici za cert. Od onda je prošlo mnogo godina… Kad vidim kako mi se koleginica u hodniku smeška i kaže „Kolega pisac, kupi ‘Vodič za život“. I kupim, kad tamo vidim V.Đ. navodi sto knjiga sa svoje police, među njima moju Agartu za koju je napisao „Odlična studija stelarnih, solarnih i lunarnih kultova“. Dakle, čovek kome sam ja svojevremeno tražio autogram! (Nisam mu čak ni poslao primerak, niti znao da ga… ti kultovi uopšte zanimaju – čovek video u izlogu i kupio knjigu).
Stupili smo u kontakt, preko lista u kojem je objavljivao kolumne. Pisali smo kasnije prikaze knjiga, ja njegovih (pa i moja tadašnja, koja je radila na Trećem programu Radio Beograda), on mojih. Bio je na nekoliko mojih promocija. Najzad, što se toga tiče, treba reći da sam se promovisao kao Pisac-o-svom-trošku (skraćeno POST), što je Umberto Eko opisao u svom delu „Fukoovo klatno“ – uzgred, ali dovoljno opširno. To sam bio i kada sam imao „svoju“ izdavačku kuću. No o tome šta jedan POST može da učini (za sebe, naravno) ćemo drugom prilikom. Dotle možda pročitate šta Eko reče.
A pre nego se oprostimo, da odgovorim na neka pitanja. Verovatno neće nikome koristiti ali ne može da škodi (a ako ne škodi, onda verovatno nije legalno, ili goji – kako reće Lane Gutović – uopšte, malo je primamljivih stvari a da su „košer“). Šta ne treba nikako raditi? Ne treba propuštati prilike. Nema loše reklame, osim ako je ime pisca ili dela loše napisano. Ipak, treba imati u vidu da previše žučna rasprava može da udalji neke ljude, a neki vas posle neće „uzimati ozbiljno“ (mada pitam se čemu sve to?). Dakle, šta još ne treba raditi? Paradoksalno – ne treba privlačiti previše pažnje, barem ne odmah. Recimo, neka to umesto vas uradi vaše delo. Ili neki vaš prijatelj. Šta treba uraditi na promociji? Pre svega, treba je održati na viđenom i prometnom mestu. Dobro je da niste jedina tema (odnosno vaše delo), uostalom i treba da čuju oni koji nisu došli zbog vas. Bolje nego oni koji vas već znaju. Treba znati da jedna vrata otvaraju druga. Možda vam dođe samo petoro ljudi na promociju, ali neko od njih vodi radio emisiju. Mislim da je poenta jasna…
Ova priča se nastavja…
Možda.