Proročanstvo jednog hiljadugodišnjeg „J“

Kada je pre sto trideset i jednu godinu Dragutin Ilić napisao delo Posle milijon godina, nije ni sanjao da će njegovo delo zadobiti status prve svetske NF drame, a on sam, kao stvaralac, biti uvršten u vesnike fantastičnog žanra, na čemu bi mu i Žil Vern pozavideo – samo da nije činjenice da je zbog takve titule šira književna publika nepravedno etiketirala Ilića pisca kao „zabavnog, žanrovskog“(sa nekom negativnom konotacijom, mora se priznati). Ilić je zbog toga dospeo na marginu našeg kritičkog proučavanja (kakvo god ono bilo), i osim tu i tamo poneke blistave stručne studije tokom poslednje decenije, pa i (već) fraze u kulturnoj rubrici novina o tome kako je on prvi NF pisac, novijih, ozbiljnijih, analitičkih radova o Ilićevom stvaralaštvu gotovo uopšte i nema. Takva situacija je više no tužna, pogotovu kada se uzme u obzir da je Ilićeva poetika vrlo jedinstvena, i sa sadržinske (estetske i  metafizičke) i sa kompozicione strane, te se njegovo delo odlikuje suptilnim žanrovskim sinkretizmom (primetno se mešaju tragičko i komičko, što asocira na dramu u užem smislu, sa lirskim, ali i esejskim deonicama teksta, najočiglednijim u Natanovim monolozima), inovativnim pristupom i idejnom širinom koja se retko sreće, a koja svagda ukazuje da je nemoguće okovati one dobre pisce u teorijski okvir stilske formacije ili istorijske epohe i njenih dominantnih odlika. Da se razumemo, Ilić nije inovativan zato što usred devetnaestog veka piše o vanzemaljcima i stvara jednu antiutopijsku atmosferu, ili što „predviđa“ genetski usavršene ljude bez istinske humanosti (kakvi su stanovnici Duho-sveta), jer takvih je ostvarenja bilo i ranije u književnosti:[1]

„Sam motiv mnoštva naseljenih svetova, putovanja na druge planete (mada kod Ilića sve ostaje na zemlji), susreta sa vanzemaljskim bićima, ili fantastično usavršenim ljudskima, može se, kao što je i pokazano u literaturi, pratiti vekovima unazad, kod različitih autora označenih kao preteče naučne fantastike (Sirano de Beržerak, Fontenel, čak i Lukijan u antici“. (Radulović, 2007: 207)

 

Ilić ostaje originalan jer je njegovo stvaralaštvo pre svega kvalitetno, prožeto je snažnim emotivnim nabojem koji ne briše potencijal dela, niti smanjuje težinu tematskog ili pak tehničkog spektra teksta, i poput onih najboljih ostvarenja fantastike (a govorimo o Dini Frenka Herberta, Dikovim snovitim električnim ovcama i androidima, Simonsovom Hiperionu, Stanici  Perdido Čajne Mejvila, itd), pripoveda o jednoj i jedinoj, ključnoj temi – čoveku, njegovoj samopotrazi i padu.

 

Tragika prepariranog čoveka i fusnota spiritizma

 

Napisana u svega tri čina Ilićeva drama daje vrlo tragičnu sliku čitave sudbine i evolutivnog puta čovečanstva. I to nije samo „puka“ tragična formula distopije, gde će daleka savršena bića (koja možda jesu, a možda i nisu srodnici ljudi) staviti ljudskost i emocije pod mikroskop, a kad mikroskopska analiza po pravilu zakaže, odlučiti da posegnu za nožem i prefinjenim tehnikama taksidermije kako bi Danijel i Natan, poslednja ljudska bića na Zemlji, izgledali kao privlačniji eksponati na kosmičkoj izložbi retkih zveri. Tragika čoveka kao vrste, ali i kao pojedinca, odvija se na primeru tzv. tragičke krivice ovih junaka, što je možda uticaj iz romantičarske struje koja je prethodila Ilićevom dobu, budući da se dva glavnadramska lika i nosioca radnje, otac i sin, Natan i Danijel (koji postaju simboli čoveka i u njima se metaforički sabira kolektivni lik izgubljenog čovečanstva) pre svega padaju pod teretom sukoba u samom sebi, a tek posle se težište stavlja na težinu sukoba između glavnih junaka i njihove spoljašnje sredine. Drugim rečima, za Danijela i Natana je mnogo veće mučenje to što najuzvišenije osobine u čoveku, najplemenitije u njima samima, kao što su ljubav, moral, mašta, hrabrost, nada, bivaju nepotrebne, podvrgnute ruglu i obesmišljene u svetu Duho-stvorova čime se evocira promašenost ljudske egzistencije, nego što ih muči činjenica da su zarobljeni, neshvaćeni i tretirani kao igračke:

„DANIJEL: (Ne videći je.) Pa ipak neki unutrašnji glas nade kao da mi kaže: „Nemoj verovati!“ Možda su drugi pojmovi, kojima oni označavaju svoje osećanje; možda je drugi način, kojim se kod njih zatalasava more sreće i bolova ljubavnih, a ja ne znam da ga pronađem samo? Ko zna? Možda ja nisam imao pravo do sada? Živeti a ne osećati! Ne znati za borbu u duši, to je nemoguće! Ne, ne, ona mora osećati! Ako su ti osećaji kod nje i uspavani, ja ću ih probuditi. Vatrom moje ljubavi zapaliću dušu njezinu! Ta jedan zračak što u meni plamti, kad bi se dotakao srca njezinog, ne bih požalio da umrem. Strašno je to živeti među neosetljivim leševima, koji se kreću; među kamenim kipovima, koji su večito hladni“. (Ilić, 2008)

Sa druge strane, vrlo je lako uočiti paralelizme između Ilićevih glavnih junaka i čuvenog Divljaka iz Hakslijevog Vrlog, novog sveta, budući da se i hakslijevskom i ilićevskom heroju pridaju animalne crte u očima „razvijenijeg“ kolektiva, a da je sam junak vrlo senzibilizovan (Divljak tvrdi kako nečeg posebnog mora biti u mesečini i litici na kojoj sedi, a Danijel biva opsednut Svetlaninim očima i lepotom, prividnom inkarnacijom ljubavi i erosa, a zapravo je hipnotiziran lepotom jednog grčkog kipa, savršenog, ali ledenog u svojem mrtvilu) što svakako otvara put ka jednom zanimljivom intertekstualnom dijalogu dva vrlo različita umetnička dela iz dva različita vremenska razdoblja. Složenosti i tragičkom potencijalu doprinosi i simboličnost imena ova dva junaka, Danijel je biblijski prorok snova, a Natan mudrosti, ali i proricatelj Davidove kazne zbog preljube, što se nadovezuje na funkciju likova – Danijel sanja o ljubavi, ali je ne dostiže, a Ilićev Natan se izruguje besplodnosti nauke i religije, dok istovremeno predviđa sinovljev slom kad se razočara u Svetlani). Dakle, Ilićev glavni junak je koncipiran vrlo složeno (kreće se na putanji od romantičarskog tragičnog, ka jednom sartarovskom egzistencionalnom kriku koji se ipak gubi u apsurdu hakslijevske tišine, bez sizifovskog osmeha), a čak su i ostali likovi u delu slojeviti ili imaju složenu funkciju, tj. Duho-ljudi su alegorizovana i demistifikovana ideja Natčoveka, Bodisatve, tehnopapa i svih ljudskih nadanja da ćemo kao vrsta biti usavršeni i prekoračiti usud smrtnosti (ako se ta Ilićeva bića koja žive eonima i mogu mislima prozirati tkanje univerzuma mogu uopšte nazvati ljudima). Stanovnici Duho-sveta koji se dele na stanovnike Nove Zemlje i Merkura, pomalo su podeljeni karakterno šablonski (Merkurijanci su kradljivci, naučnici, koji vole da razbiju u paramparčad svoje „zamorce“ kako bi videli na koji način oni funkcionišu, čime se ismeva navodna svemoć racionalizma, empirijskog formalizma i ideje o evoluciji, a „novi“ stanovnici zemlje i pripadnici Duho-sveta su krajnje emotivno distancirani i pored sve svoje moći ostaju empatički kastrirani, čime se udara žig i spiritističkoj, teozofskoj viziji o kojoj govori Eraković, kada tvrdi da je spiritizam uticao na Ilića kao stvaraoca). Ta demistifikacija moći nauke, umetnosti, verovanja i religije, na kojoj insistira Ilić u svojoj drami, primetno se nadovezuje i na lokalizaciju u specifičnom prostoru i vremenu, dakle vidimo kako se radnja odvija posle milion godina u jednom razorenom svetu negdašnjeg Pariza (simboličnog centra enciklopedista i prosvetiteljske nauke, ali i toponima grada ljubavi), što evocira i Natanov monološki lament nad krajem čovečanstva, kada se izruguje ocima ljudske misli:

„Otvaram knjigu prošlosti! Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogoreloga luča. Mrak, večiti mrak, obuzeće sve! Poslednji trag nekadanjeg Čoveka izgubiće se a novi, nepoznati, svet evo gde je obvio Vasionu. Živi i ne umire! O pobedo Čovečanstva! Ti koja zamišljaše, da se savršenstvo prirode iscrplo u tebi; čija je mašta letela u visine nebesne, ronila u dubine morske, slazila u utrobu Zemlje, danas se skrivaš u pećine i kao nekadanji Adam, go i nag, boriš se sa zverovima oko krvavog zalogaja! Svršetak tvoj leži u začetku; a prostor između njih? Nema ga On je bio puka mašta; reč bez pojma, pojam bez Fakta, za čim se ohole glave umnog ništavila zanosiše. Gle, na knjizi „postanja“ piše: „Mojsej, Darvin!“ Ha, ha, ha! Magla, sama magla! Ništavni Čovek sanjaše da stvara večne istine; pa šta je stvorio? Ništa! Na ovom divljem mestu uzdizaše se nekada gnjezdo mudrosti ljudske, Pariz; i kao buktinja ozaravao je svojom svetlošću večne istine veleuma Čovečanstva. Pa gde je sada taj slavni grad? Gde se sakriše večne istine? Prah i sami prah! Čovek je hteo da prozre Vasionu, a ni samoga sebe nije mogao prozreti. O, kukavna gluposti, prikrivena u slavi Mojseja i Darvina, Spinoze i Kanta!“ (Ilić, 2008)

Zahvaljujući detronizaciji i demistifikaciji doktrina i filosofskih struja XIX veka, Ilićeva drama nadilazi sve uticaje ezoterične orijentacije i predstavlja „dramu sa tezom, duh pobune protiv materijalizma i pozitivizma“ (Radulović, 2007: 2008), ali zbog svog tragičnog potencijala predstavlja i veliki vapaj čovečijeg dostojanstva, kao i žal za humanošću, odnosno kritički glas koji tvrdi da će istinsko ljudsko biće pre poći prkosno u carstvo smrti, nego što će se odreći ideala, duha i srca. Drugačije rečeno, Ilić ne samo da detronizuje darvinovsku i biblijsku viziju ljudske „odabranosti“, ideju evolucije, sveukupnost filosofije, psihologije, već on detronizuje kroz Svetlanin lik i kultni umetnički ideal – ideal lepote, osporavajući načelo kalokagatije i esteticizma. Upravo zbog te idejne pobune, ali principa dekonstrukcije i premeravanja vrednosti koje će tek Majakovski ili Derida započeti u punoj formi, Ilićeva poetska snaga u svom vanvremenskom umetničkom tkanju povlači i antiutopijske niti, kao i futurističku konotaciju, pa ta alegorizovana Nova Zemlja (novo doba, anticipacija budućnosti), koja se tako olako uzima kao začetak arhetipske fantastične slike razrušenog i dehumanizovanog sveta koji dolazi, jeste još i simbolični prikaz užasavajuće tvrdnje da istinski čovek može postojati isključivo kao preparirani eksponat, savršen u svojoj tragici i gubitku, jer za njega više nema mesta ni na jednom svetu.

 

Literatura:

 

  1. Dragutin Ilić: Posle milijon godina. Projekat Rastko. [2008]. Online. Dostupno na: https://www.rastko.rs/ [29. 8. 2020].
  2. Nemanja Radulović: Okolutni svet Dragutina Ilića, Filološki fakultet, Beograd, 2007.

[1] A bilo ih je i posle, setimo se samo Murkokovih Legendi sa kraja vremena, i „vrlih“ besmrtnika kojima je toliko dosadno da ne znaju šta će sa sobom i svojom božanskom moći, što vrlo asocira na likove iz drame poput Svetlane, Zorana i Sanka. Ipak, učestalost motiva života na drugim svetovima i planetama podvlači činjenicu da smo oduvek gledali u zvezde i čekali taj sudbonosni kontakt sa drugim civilizacijama, plašeći se istovremeno njihove slike kao iskrivljenog ogledala koje se ceri našim sopstvenim nedostacima vrste, i anticipira promašeni kraj čoveka.

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI