ŽANR: horor/misterija
ORIGINALNI NAZIV: Providence
SCENARISTA: Alan Mur
CRTAČ: Džejsen Barouz
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2015-2017
OCENA: 8
Nekako je logično da nakon Neonomikona predstavimo trilogiju Providens koja je njegov prirodni nastavak. A imamo i povod za to, naime upravo je izišao treći, poslednji čin i mnogo nam ulepšao početak proleća.
Providens glavni grad države Rod Ajlend. Po veličini sa svojih dvesta hiljada stanovnika je drugi po veličini u Novoj Engleskoj, odmah posle Bostona. Osnivač, Rodžer Vilijams, daje ime God’s merciful Providence da se zahvali bogu što je našao zemlju pošto su ga puritanci najurili iz Masačustasa. Providens danas zovu Renesansni grad i poznat je po draguljarstvu i proizvodnji srebrnog posuđa. Dakle ni po čemu nešto posebno upečatljiv grad. No, ako zagrebemo dublje videćemo da je bio veoma važno strateško mesto u ratu za nezavisnost i, naravno, da se pomalo pretvorio u okupljalište okultista i postao grad jeze zahvaljujući tome što se tu rodio Lavkraft, slično se događa i Deriju iz nešto drugačijeg razloga, ali o tome drugi put. Sad da bacimo pogled na tri čina strave, dobro došli u Providens…
Alan Mur – Jedan od najvećih strip scenarista svih vremena, autor je Čudovišta iz močvare, V kao vendeta, Lige izuzetnih džentlmena, Nadzirača, Betmena, Supermena, Neonomikona, Sendmena i Iz pakla.
Džejsen Barouz – Crtač koji još sa Murom sarađuje na delu Neonomikon, a sa Enisom radi na delima Ukršten i 303.
Prvi čin – Upoznajemo se sa novinarom Robertom Blekom, koji dobija zadatak da napiše članak u vezi sa čudnim dešavanjima povezanim sa jednom knjigom. No, istraga ga vodi do druge knjige koja je mnogo tajanstvenija. U to stiže vest koja ga je emotivno uzdrmala. Te on odlučuje dati otkaz i juriti za pričom koja može biti veliki roman. Dok istražuje misterioznu knjigu i zlokobni red okultista širom Nove Engleske sreće živopisne i grozomorne likove. Sve vreme na tankoj granici more i stvarnosti, ludilo može opravdati nešto, ne sve. Sami procenite gde je granica.
Drugi čin – Roberta će istraživanje za roman odvesti u Mančester u kom mu se počinju dešavati čudnije stvari nego ranije. Gde će konačno doći u priliku da pročita čuvenu knjigu. A onda kao po legendi počinje da ludi i beži u Boston. Tu ga prima u kuću čovek do kog ga je dovela istraga. Te mu pokušava objasniti svet koji ne vidimo. Ali ne uspeva skroz, pa ga šalje drugome. Taj gospodin uspeva Robertu objasniti kako funkcioniše svet sna. Proviđenjem ili sticajem okolnosti Roberta u svoj dom u Providensu poziva Lavkraft lično.
Treći čin – Robert konačno stiže u Providens i otkriva nove informacije, te doživljava sladostrasnu avanturu. No, sve to bledi u odnosu na to da ima priliku da se druži sa Lavkraftom. Diskusije o pisanju i savremenicima su uistinu interesantne i nesvakidašnje. Blek uživa u istima sve dok gledajući porodične fotografije pisca ne doživi prosvetljenje. Dok se on bori za to da zadrži razum pišući pismo jedinoj osobi kojoj može, posetiće ga naš poznanik iz Neonomikona. Robertova priča se tu završava, sledi kratki vremeplov i pregled nekih bitnih dešavanja tokom godina. A zatim smo tamo gde smo stali u Neonomikonu i pred našim očima se rađa neopisiv i neizreciv svet, morate ga videti svojim očima da bi mi verovali.
Alan Mur je prevelika legenda da bih se usudio da kažem da mu je ovo najbolje delo, ali svakako mogu reči jedno od najboljih. Ovde izdašno koristi sve ono što je naučio u Nadziračima tako da je ovo delom strip, delom knjiga i zaista je uspeo u tome da time još više da taj osoben ton i mračnu lavkraftovsku atmosferu punu ludila. No, tek na kraju shvatite da ste čitali svojevrsnu biografiju Hauarda Filipsa Lavkrafta, što je još jedan plus, jer u suštini ne čitate jednu priču, već tri. Sjajan detalj je pominjanje mnogih tadašnjih autora strave i užasa. Ima tu i malih mana previše javno i očigledno prikazivanje homoseksualaca u dvadesetim, držanje za ruke u kafani, življenje zajedno, nema šanse u to vreme (valjda to tako mora danas biti predstavljeno). Čitavo vreme sam imao utisak da je Robert biseksualac, uprkos zelenim kravatama, verovatno namerna nejasnoća. Plus insistiranje na scenama koje odišu seksualnošću ili istim tim činom, čega praktično da nema u Lavkraftovim pričama, što malo narušava atmosferu, ali je plus za slikovitost. Džejsen Barouz napreduje kao crtač iz toma u tom, doduše lica i dalje imaju manjak crta, ali sve ostalo je sjajno. Od njega nas tek očekuju dobre stvari. Izdanja Čarobne knjige su vrhunski urađena, apsolutno zavređuju moju najvišu ocenu i sjajan su poklon za bilo koga ko voli horor ili samo Lavkrafta.