– Znaš – Mondarin zagrize jednu od jabuka koje su kupili na Zanorskom trgu – postojalo je vreme kada sam te molio da pričaš sa mnom.
Zapravo, nije molio koliko je zahtevao, primenjujući različite metode mučenja. Postojalo je vreme kada se vilenjak borio da ga ubije, pa vreme nevoljnog ropstva i tihog ignorisanja. Došli su do perioda prividne druželjubivosti, što je Mondarina činilo napetijim nego na početku. Morao je stalno da se podseća da su vilenjaci maltene besmrtni koliko su dugovečni i da dva ciklusa njegovom zakletom robu znače koliko njemu dve sekunde. Puno promena raspoloženja za tako kratko vreme da bi bili neproračunati. Previše misli koje gore žarom osvete. Baš zbog toga Mondarin nije smeo da proredi seanse disciplinovanja.
Zagrizao je još jednom, izvalivši se na krevetu, dok je plavokosi vilenjak koračao po sobi. Na trenutak se zadržao na prozoru, gledajući bučnu gužvu sprat niže, pri tom pažljivo ne dotičući draperije sumnjive čistoće. Lice nije odavalo prisustvo emocija čak ni pri hladnim osmesima koje je u zadnje vreme delio. Ti osmesi su Mondarina najviše plašili.
– Pa se pitam otkud je to izašlo odjednom – dodao je.
– Koje? – da je bilo ko drugi bio na njegovom mestu zvučao bi nezainteresovano, ali vilenjak je izgledao kao da je zaista slušao.
– Sad se pitam da li si nervozan zbog moje radoznalosti, ili ljudskog stampeda po gradu? – podsmešljivo će Mondarin.
– Glupost – odbrusio je. – Ti stalno nešto tražiš, a ovo nije prvi grad u koji sam ušao. Možda nisi svestan, ali prate nas.
– Tip u crnom, beli pojas preko ogrtača, počinje da ćelavi? – Barlon Duha se nije potrudio da ukloni smeh iz glasa. Bilo bi neoprezno s njegove strane da se nije pobrinuo za bezbednost. Kejn je maltene do juče pokušavao da izvrda zakletvu, ukrade prsten i ubije ga.
– Bravo – podsmehnu se vilenjak. – Ja ne bih bio tako bezbrižan da mi pod prozorom čuči Sluga Tame.
– Šta?! – skočio je ka prozoru, dok je vilenjak ustuknuo dalje od njegovog dohvata. Opisani uhoda stajao je naslonjen na zid kovačnice preko puta. Uopšte nije izgledao kao član grupe koju je unajmio da motri na njih i na one koji bi eventualno hteli da ih napadnu i ukradu prsten. – Otkud znaš da je Taman?
Vilenjak se hladno osmehnu. Jednom je već objasnio da ne može da pojasni – jer ljudi i vilenjaci bili su poput riba i ptica, i svaki pokušaj bio bi besmislen.
– Ima ih više – napomenu Kejn. – Ispred vrata i iza ćoška. Jedan se dole naliva pivom.
– Proklete bitange – kiselo će Mondarin.
– Pitam se kako su nam tako brzo ušli u trag.
Samo što su prošli kroz pustoš, ostavljajući nesmirene duše Tamnih na svakom koraku. Kako su Tamni težili delovanju iz senke i podržavanju uverenja da zapravo ne postoje, nadali su se da će u gusto naseljenom mestu imati malo odmora.
Mondarin neodređeno šmrknu. Za ovo je mogao samo sebe da krivi.
***
Imali su plan, iako nije bio siguran da li je uključivao bekstvo iz Zanora ili je to samo želja čoveka kome je svega preko glave. Kapci su ga pekli od dima. Već iscrpljen na putu do grada, hvatao je sebe kako više drema nego što pazi šta Kejn radi. Mrzeo je halabuku i melodičnu muziku u pozadini samo zato što su bili življi od njega. Navijanje oko kockarskog stola razdraživalo mu je živce i budilo bojazan da će se pretvoriti u pokliče pobesnele rulje.
– Dosta, Kejn, prekidaj igru – zabrundao je, jedva čujan u kakofoniji pokliča oko stola kada je plavokosi opet pobedio.
– Ne želim – odbrusi ovaj. Prinuda bi mu branila da odbije direktno naređenje, ali oko ovoga su se prethodno dogovorili, pa nije previše bolelo.
Mondarin nije bio siguran zašto je ikada pomislio da uz besmrtnost ide i čestitost. Uz sve legende o vilenjacima, u životu nije čuo za nekog ko se ponašao gore od ovoga koji je njemu zapao. Delovao je kao umorni avanturista opsednut groznicom kockanja, dok mu neko ne bi pogledao u oči, tamne poput noćnog neba. Takve oči nisu krasile ljudsku rasu. Srećom, ljudi su bili slepi za sve osim šiljatih ušiju kad je trebalo prepoznati vilenjake.
Kejn ponovo baci kockice, uz još gromoglasnije ovacije – ishod je bio idealan na sve tri uglačane površine. Na njihovu stranu stola bi gurnuto omanje brdo zlatnika dovoljno da popuni sve tri kese novca koje su imali, a i da im još ostane.
– Mislio sam da je tvoj klan jedno s prirodom – smoreno je progunđao. Na njega niko nije obraćao pažnju.
– A šta misliš odakle zlato dolazi? – namignu mu vilenjak.
Crni čovek se ni po čemu nije izdvajao iz gužve. Gledao je vilenjakove dugačke prste. Da je ovaj pokušao da vara, bez sumnje bi smesta došlo do gužve. Ali nije mogao da pretpostavi da je njegova lovina vrednija nego što izgleda, i to dodatno oraspoloži Mondarina. To, i količina zlata koju je Kejn gomilao, pošto je odnedavno postao previše praktičan da bi tek tako izgubio novac u predstojećoj borbi.
Vođa igre je obznanio zbir od šest koji se vrlo retko postizao sa tri kockice, još ređe sa četiri, ali Kejn zatraži još jednu. Veći broj kockica i manji zbir značili su veći dobitak. Masa je skoro urlala, da bi napeto zanemeli pred samo bacanje. Pobednički niz bio je dugačak tamo gde su pobede čista retkost i sreća. Neki su već razvili sopstveni biznis, kladeći se kada će plavokosi mladić izgubiti.
Prestravljen do nemogućnosti da gleda kako vilenjak baca raznobojne kockice, Mondarin slabašno promrmlja o konobarici koju je snimio pre nekoliko sati i progura se kroz gužvu, više žmireći nego što je pazio koga gura i kuda ide. Više nije imao snage da razmišlja hoće li ga Kejn prevariti i na koji način. Zakletvu prinude su isprobali i nadogradili toliko puta da više nije mogao da smisli bilo koju falinku.
Čovek u crnom krenuo je za njim, i nikome nije bilo stalo da pita zašto odlaze usred tolikog uzbuđenja. Ili su bili dovoljno vešti da ne izazivaju pažnju, ili su možda oni koji ozbiljnošću kvare zabavu bili viđeni pre napolju nego unutra. Prednost velikih gradova bila je i u tome što su svi gledali svoja posla.
Čuvarima na izlazu je poželeo laku noć, iako je svitalo. Udahnuo je punim plućima hladan vazduh i krenuo pustim ulicama. Skoro se obradovao kad je čuo prateće korake iza sebe.
Radilo se o tome da nisu mogli napustiti Zanor. Niti su mogli izravno da se suoče sa Tamnima. Ne bi on imao ništa protiv da objasni kapetanu garde da se grad polako puni Slugama Tame, ali bi reakcija ovoga bila sasvim upitna. Da se iskradu iz grada i ostave ga nezaštićenog dok Sluge vršljaju po njemu, ili da ih odvuku do neke pustare miljama daleko gde bi bili više nego lake mete – pa, bila su to dva vrlo zanimljiva izbora. Lično mu se nije sviđao nijedan, ali radije bi stavio svoj život na kocku nego živote nevinih ljudi. Kejn se na to podsmehnuo i rekao da uvek ima izbora. Mondarin je napravio mentalnu zabelešku da ga dodatno kazni zbog toga.
Plan je bio da čitavu noć probde naočigled Tamnih, i kad neprijatelj bude mislio da su laka meta, osnažiće se uz pomoć Moći i sve ih pobiti. Makar će se on koristiti svojom moći, dok će vilenjak raditi šta god vilenjaci inače rade. Podređeni odnos koji su imali sugerisao je da bi Kejn mogao biti mamac, i zato je tu ulogu preuzeo na sebe. Računao je da će dodatno zbuniti protivnike. Pretpostavio je da su do sada pretražili sobe u potrazi za prstenom, ali on se ni za živu glavu ne bi odvojio od njega. Ne bi ga dao ni Kejnu, naravno – bilo bi to skoro isto kao da ga je oslobodio. Poslužio se istim trikom koji koriste gospođe kad ih napadnu pirati na otvorenom moru. One su sakrivale najdragocenije komade nakita u kosi, a on je imao gnezdo nepočešljanih pramenova i pletenica gde je mogao čitavu gvožđaru da sakrije. Prsten Moći bio je bezbedan.
Zastao je iza ćoška, izvlačeći dugi nož iza pojasa. Koraci su odjekivali sve bliže i bliže.
***
Namerno je izgubio naredno bacanje, pomogavši time nekima da dobiju opklade. A potom još jedno, i još jedno, dovoljno puta da ne bude sumnjivo što odustaje, i dovoljnu količinu da ih dežurne secikese ne smatraju metama. Da ga je Mondarin video, čupao bi kose zbog zlata koje je prešlo u tuđe ruke. Povukao se do pokrajnje prostorije koju su neki koristili za sakrivanje zlata po tajnim džepovima, između ostalog. Na sreću, bila je prazna. Zalihe vina delovale su primamljivo, kreveta zgužvane posteljine se klonio. Graja ga za trenutak zagluhnu dok su se vrata otvarala da propuste dvojicu koji su ga pratili.
Pažljivo je odmerio njihova visoka obličja i ozbiljna lica sa dubokim bezvremenim očima. Više ih nije okruživala neprimetna iluzija.
– Majstor čuvar Prstena Moći uvek je imao spretne prste – reče jedan na jeziku Neila.
– Nužnosti života ne biraju prilike – bio je diplomatičan.
– Mi smo ti koji biramo prilike i kontrolišemo naše akcije – bile su reči drugog.
Klimnuo je glavom, namerno propustivši prikladan odgovor. Nekada su učtivosti mogle biti beskrajne.
– Drago mi je što vas vidim – reče. – Kako ste me našli?
– Prsten – ova reč je bila izgovorena na visokom narečju Neila. Znači, poslali su njemu ravne za njim.
– Prsten ima moćan simbol – složio se, jer nije imalo svrhe poricati i izvrdavati pred onima koji su mogli osetiti moć i niti samog tkanja života. – Takođe je to ono čime se sada bavim.
Koncentrisao se na punjenje krvavo crvenih pehara tečnošću iste boje, davši im šansu da razmene poglede.
– Ti si izabrao svoj put. Naš pohod nema nikakve veze sa tobom – glas vilenjaka srebrnih očiju skoro je bio prijateljski dok je prihvatao pehar namjenjen njemu. – Kejnarh in Naoron.
– Ali ima veze sa Moći, Rajnarh in Dariman?
Ljubaznosti i okolišenja ove vrste mogle su potrajati do sutra, i opet se ne bi pomakli sa jedne iste tačke na kojoj svako utvrđuje sopstvenu ispravnost. Eranir in Larmin je zato bio jedan od retkih vilenjaka koji nisu imali strpljenja za isprazne reči delikatnosti.
– Kejnarh, misliš da čovek ima dovoljno moći da sačuva prsten? – pitao je. – Kada je zaštita oko njega nestala, svi su skočili da ga nađu. Nalazimo se u haosu moći.
– Ovo nema nikakve veze sa čovekom. Misliš da je bilo slučajno što sam se našao tamo u trenutku kada je zaštita nestala?
Sasvim slučajno je došao da pokupi prsten Moći onda kada se i čovek tu našao. Svi zaključci koje je čovek od tada doneo, njemu nisu značili ništa niti je imao interesa da ga ispravlja. Tako je lako uklopiti se u sliku onoga što drugi žele od tebe.
– Niko nema dovoljno moći da prekine takvu zaštitu – Rajnarh će, tiše nego do sad.
– Zaštitu koju je postavio Elesar? – škrto se osmehnuo.
Pogledali su se, i to je bilo to. Znali su da više nema potrebe za pitanjima ni objašnjenjima. Lako su se naklonili u znak priznanja za ona dela koja su tek imala doći, jer ništa adekvatno nije se moglo reći u vezi Elesarovog zaveštanja. Zaveštanja njegovog oca, pomalo i proroka.
Iz vibracija vazduha izađe vilenjak ukrštenih mačeva na leđima, držeći beživotnog Mondarina. Pustio je da telo tupo zvekne o pod, pogledom zaokruživši po ostalima. Najduže se zadrža na Kejnarhu. Bili su prijatelji od detinjstva, što znači dugo čak i po merilima njihovog naroda. Očito mu se nije moralo reći o onome što se upravo desilo, jer mu osmeh olakšanja zatitra preko lica. On nije pristao na pohod jer je znao i najmanju tajnu onoga koga su trebali dovesti kući da odgovara za svoje nepromišljene postupke, niti je bio izabran zbog toga. Dovela ga je znatiželja i veština s oružjem.
– Ildrin te pozdravila – reče, na šta Kejn napravi grimasu. Za nekoga koga je Mondarin smatrao vezanim za prsten, čuvarem svetilišta Moći, imao je izuzetno buran socijalan život i nipošto nije bio vezan za jedno mesto. Dok ga Mondarin nije pretvorio u objekat iživljavanja, čineći da se oseća bezvredno. Nedostajao mu je život odbeglog princa.
– Reci da me nisi našao – odvratio je. – Je li čovek živ?
Arimah in Kaled klimnu.
– Zašto je mislio da sam Tamni? – upitao je, lako nakrenuvši glavu.
Bio je Kejnarhov red da se široko osmehne.
– Tako sam mu rekao.
– Ako ti išta znači, Tamnih smo se rešili – njegov prijatelj sleže ramenima. – Sad reci o kakvoj se zakletvi roba radi, pa da i to rešavamo.
– Ne postoji nikakva zakletva – Kejn se zagrcnuo. Bilo mu je zabranjeno da razgovara o tome.
Arimah se pokrenu. Pre nego što je Kejnarh stigao da reaguje, uhvatio ga je za zglob i zadigao rukav. Ružni ožiljci protezali su se u dubine orukavlja.
– Prinuda – šapnuo je, na užas ostalih. Bojao se da pogleda dalje. Bojao se da ožiljcima nema kraja. – Zašto si ovo dozvolio? Mi nismo stoka da nas ljudi ovako tretiraju. A ti si princ! Sin Elesarov! Niko nema prava…
Eranir je morao da ga prekine:
– Stvar je previše ozbiljna i, verujem, bolna. Ako ubijemo čoveka, da li onda prestaje?
Kejn odmahnu glavom. Boleo je i sam pokušaj razgovora na tu temu.
Četiri visoka princa drevnog naroda stajala su u sobici sumnjive kockarnice, crpeći energiju iz zemlje, drveta i nekih previše neobuzdanih ljudi iz prostorije pored. U energetskom smislu, ljudi su sijali poput sunca i vilenjacima je bilo zabranjeno napajanje nad tuđim životnim formama, ali bes zbog brata koga su ti isti ljudi upropastili doveo ih je do granice. Više ih nije bilo briga.
Kejnarh konačno prasnu u neobuzdan smeh. Bio je slobodan.
– Da ga ubijemo? – upita Eranir, gledajući čoveka.
Dok je Eranir imao praktične zamisli na umu, Kejnarh je imao drugačije planove.
– Treba mi živ – odbio je ponudu. – Makar dok ne nađem prsten.
– Leš je lakše pretražiti – napomenu Arimah.
Kejnarh se zagleda u nesvesnog čoveka. Koliko su vilenjaci smatrali ljude nižom rasom, toliko su se ljudi s jednakim prezirom odnosili prema vilenjacima. Da ga je neko drugi zarobio, vilenjačkog princa bi mnogo gore stvari čekale. Iako je nekad priželjkivao da može da umre – ljudi su izuzetno vešti u nanošenju bola – i iako je želeo istu sudbinu čoveku, nije hteo da ga ubije. Pratio je Mondarina dva ciklusa, tek treptaj vremena, i video je koliko dobar može da bude. Prema svojoj rasi, naravno. Prema ostalima je bio bezuslovno okrutan.
– Postoje društveni krugovi njegove rase u kojima on nešto znači – pažljivo je birao reči. – Ako ga nateram da promeni mišljenje…
– Zašto je mišljenje jednog čoveka ili grupe istih kao što je on važno? – Rajnarh upita.
– Iz istog razloga iz kog sam dozvolio da uzme prsten – pokunjeno je slegao ramenima, što je za jednog princa bilo ravno izvinjenju. – Ubrzo će nam trebati savez sa njima.
– To baš moraš biti ti? – Arimah upita. – Zar nismo imali dovoljno žrtava u prethodnom ratu?
– Sad sam bezbedan – Kejnarh se osmehnu. – Čovek misli da me ima u svojoj vlasti. Ne brini.
Arimah s razumevanjem zaklima. Četiri visoka princa drevnog naroda smerno se pokloniše Elesarovom sinu. Otišli su, ostavljajući ga slobodnog od prinude a ipak vezanog osećajem dužnosti. Kejnarh zatvori oči, obgrlivši se. Drhtao je.
***
Vratio je Mondarina, njegovu ćubu od kose i prsten unutra u iznajmljenu sobu krčme. Položio ga je na krevet i smestio se u naslonjaču. Jedan deo njega osećao je strepnju, jer ma koliko vreme i rastanci ne prestavljali ništa za dugovečne vilenjake, bojao se ponovnog susreta sa njima. Moć se kovitlala i pre nego što je došao do prstena, a sada je naprosto besnela. Ko zna koliko će sudbina i svetova biti preobraćeno, kakve će ih promene zahvatiti i kakav uticaj mogu imati na sve njih? Nadao se da će uspeti da ih vidi pre kraja.
I ovaj čovek…
Zašto nije dao da ubiju Mondarina? Zašto to ne bi uradio sam? Nije teško prevući nož preko nečijeg grla. Prsten bi bio njegov, kao i šansa da dođe do drugih moćnika. Problem je što više nije imao izbora. Pomisao da nastavi bez ove jedinke kidala mu je um. Čuo je za povezanost koju zatvorenici nakon nekog vremena osećaju prema mučitelju. Takođe je čuo i da nikada ne bi oklevali da ga izbodu na putu ka slobodi. Zašto onda on nije mogao ništa da uradi?
– Jesi li dobro? – upita kad je osetio da je Mondarin budan. Shvati da mu ne treba prinuda da bi osećao zabrinutost prema ovom čoveku, i to ga natera da se namršti.
Mondarin je mentalno opipao telo, klimnuvši glavom kad je zaključio da mu ništa ne fali. Znao je da je bio napadnut i pobeđen, ali ličilo je na Kejna da ga vadi iz nevolja u poslednje vreme. Osetio je bes, jer je na sekund zaboravio da je u pitanju prisila zakletve. Da je Kejn slobodan i da može da bira, bio bi miljama daleko. Takođe je svestan da, što duže bude produžavao agoniju ropstva, to će mu trenuci smrti duže trajati jednom kada oslobodi vilenjaka. I biće potpuno zasluženi.
Nije se zahvalio.
– Tamni su mrtvi – vilenjak će. Nije se smešio. Morao je da se podseti mreže ožiljaka preko čitavog tela, a to je zaradio u jednoj od lakših etapa iživljavanja. Ožiljci na duši gomilali su se brže nego što su telesni mogli da zacele.
Kada je Kejn zaspao, Mondarin izvuče prsten. Zagledao se u metalni obruč sa malim kamenim trnom na vrhu. Legenda kaže da će se trn, poput strelice, okrenti u pravcu najbližeg moćnika. Tako jednostavan i tako moćan predmet. I koliko mu je samo nevolja doneo.
Postade svestan da strelica pokazuje u pravcu vilenjaka. Okrenuo se, a Kejnove oči boje ponoći gledale su ga bez treptaja.
Autor: Petra Rapaić