Pukovniče, stoj! SF noar o manje poznatoj prirodi ljudskosti

Nakon čitanja romana Pukovniče, stoj! Mire Satarić, pokrenulo se nekoliko novih pitanja, pored onih koja su me mučila za vreme čitanja. Po mom mišljenju, jedan od najboljih mogućih znakova na kraju avanture sa piscem i njegovim delom jeste to da mentalne aktivnosti i interesovanje ne spadnu na nulu, a knjiga ode u zaborav. Naprotiv, pitanja postavljenja u knjizi, kao i način na koji su centralni problemi tretirani, teraju čitaoca na dodatnu mentalnu gimnastiku i preispitivanje, a samim tim i na intelektualno jedinstvo sa romanom. Ako bih morao nekako da ga žanrovski ukalupim, onda bih ga nazvao „farmaceutski SF noar“. Znam, zvuči ludo, čak i nespojivo, ali je kao celina veoma promišljeno i zaokruženo. Zato sam požurio da autorki dostavim nekoliko pitanja o romanu, a evo šta je Satarićeva odgovorila:

Dejan: Čestitam na romanu prvencu! Finalna verzija je veoma zanimljiva. Vremenske linije su izmešane i ispresecane, a reklo bi se da se roman bavi konačnim određenjem čoveka (suštinski – SF tema) u jednom klasičnom noar okruženju. Koliko ti je bilo teško da pomešaš retro-noar sa modernim SF-om koji se bavi bioetikom?

Mira: Najpre, hvala na čestitkama.

Sam put kroz različite forme do ove konačne, ispresecane, izmešane i pomalo zbunjujuće – koja, u stvari, odgovara osećanjima samog junaka u trenutku kada se susrećemo s njim – iz ove perspektive liči mi upravo na način na koji Pukovnik povezuje činjenice i rešava slučaj. Volim noar okruženje, taj šmek starih, detektivskih filmova, junaka koji se ne uklapaju, a čiji moralni kodeks ipak stavlja pravdu iznad ustaljenih pravila. Retro-noar ili neo-noar pokazao se kao veoma zahvalan za uklapanje sa podžanrovima SF-a, prvenstveno jer gaji tu dozu misterije i omogućava da se na mala vrata uvede neka ’zavera’. Nudi poznatu postavku u koju se dozirano mogu uvoditi novi elementi. Bioetička pitanja, koja su u roman uvedena, samo su savremeni pristup ’zaveri’ koja se kuje i u koju naš junak, ničim izazvano, biva upetljan. Malo opušteniji, ležerniji, neobavezniji način da se dotakne i priča o nekim ozbiljnim temama.

Dejan: Zanima me kako ti tretiraš postavku koja je uvek ključna za određenje žanra. Stekao sam utisak da je urbana sredina u koju je radnja smeštena dobrim delom alegorija zatvorenog sistema, sposobnog za samoodržanje putem pakla birokratije i teško rešivih odnosa društvenog i privatnog vlasništva. Da li si ovakvom postavkom mizanscena htela da protkaš delo društvenom kritikom kao nužnim preduslovom za pojavu samosvesti?

Naglašena je hijerarhija, i to vertikalnog tipa, sa uvek mističnim i neuhvatljivim nivoima na kojima borave nadređeni. Međutim, postoji suštinska nužnost za postojanjem čvrste strukture, budući da opisuješ svet bolesti, kloniranja, dupliranja, simbioze humanog hardvera i kompjuterskog softvera. Da li je sistem opisan u Pukovniku himera na koju smo kolektivno pristali da bismo ostvarili davnašnji san, onaj o besmrtnosti? To je motiv bačen u drugi plan, rekao bih, ali svakako prisutan. Dakle, besmrtnost ima svoju cenu?

Mira: Sve uvek ima svoju cenu, samo je pitanje da li smo spremni da je platimo i koju opciju biramo. Nema besplatnog ručka, nikada ga nije ni bilo. Ali da krenem redom. Moja potreba za nekom vrstom društvene kritike nije ništa novo, SF je oduvek bio okrenut društvenoj kritici, možda mnogo više od drugih žanrova, ponekad zastrašujuće objektivan u svojoj ’vidovitosti’, pa se – kako vreme odmiče – sve više klackamo između onog ’zloslutne, crne prognoze’ i ’ovo je pisano kao upozorenje, a ne kao uputstvo za upotrebu’. Nisam sigurna da u dovoljnoj meri, kao društvo, učimo iz prošlosti koja nam je dostupna i već učinjenih grešaka, a tek o promišljanju i projekcijama za neku budućnost da ne govorim, pa smatram da su podsećanja u različitim, pa i neobaveznim ili zabavnim oblicima potrebna. Nisu autori SF klasika bili vidoviti, samo su imali dobru percepciju i na osnovu dotadašnjeg umeli da izvuku šablone za ’šta ako’ situacije o kojima su pisali. U svakom slučaju, sve se, na neki način, svodi na pojedinca koji je anomalija u sistemu i sve se nade polažu u njega.

Svaki deo fiktivnog grada kroz koji Pukovnik prolazi rešavajući slučaj oslikava jedan aspekt društva ili sistema u kome je čovečanstvo njegovog vremena zaglavljeno i po čijim pravilima igra i svesno ili nesvesno ih se grčevito drži. Mi danas kolektivno pristajemo na mnogo toga da bismo ostvarili neke pogodnosti za sebe, vrlo često nesvesno, a želja za besmrtnošću je samo jedna dodatna stavka. Što me vraća na ono da sve ima svoju cenu, samo je pitanje da li smo spremni da je platimo. Ponekad, doduše, čini se da i nemamo pravo izbora, jer gomila stihijski odlučuje umesto nas.

Dejan: Kloniranje i postojanje nekoliko tipova ljudi stavlja u centar pitanje bioetike i finalnog određenja čoveka. Rekao bih da si se poigrala sa materijalizmom i postavila prastaro pitanje, na sasvim autentičan način – da li smo mi naše telo ili smo naš um i naša svest, i do koje mere se naše telo može nazvati ličnim, a u kojim slučajevima javnim vlasništvom ili makar vlasništvom neke korporacije. Da li tvoj roman veliča ljudsku svest, sa svim njenim anomalijama, kao finalno određenje ljudskosti?

Mira: Svest, možda ne najnužnije ljudska, samo je pokretač u polemici o određenju ljudskosti. To je neka večita klackalica. Možda bismo mogli reći da, svest je presudna, ali onda se osvrnemo oko sebe i shvatimo da nas u svakodnevnom životu umnogome određuje upravo to kakvo je naše telo (pol, boja kože, starost, neka fizička odlika…). U romanu je samo napravljen još jedan korak dalje u ovom disbalansu na relaciji svest – telo. Možda bih se najpre opredelila za to da je odraz čovečnosti u postupcima, iznad svega.

Bioetička pitanja i problemi po kojima sam možda samo zagrebala čine se kao da su iza ćoška i mnogima od njih ne pridajemo značaj. Dokle god postoji opcija da se nešto postigne, naći će se i naučnik koji će to pokušati. Na primer, 2018. godine rodile su se prve bliznakinje sa DNK modifikacijom. Kineski naučnik je prekršio zabranu genetskih modifikacija na ljudima da bi im uklonio određeni gen kako ne bi obolele od HIV-a od koga im boluje otac. I sad ste tehnički u problemu. S jedne strane, uklonjen je gen koji omogućava da obolite od opasne bolesti – san mnogih koji imaju loše genetske predispozicije, a sa druge, naučnici zapravo još uvek ne znaju šta još taj gen reguliše i kakav haos u organizmu njegovo uklanjanje može da napravi.

Dodatni problem, čini mi se, predstavlja materijalizam, koji je u svetu oko nas dominanta koja se teško može poreći i čiji je uticaj nemerljiv. Svet je uvek bio poprište borbe za resurse, samo što ti resursi više nisu samo prirodne sirovine, posebno industrijske, već se priča uveliko proširila na borbu za potpuni monopol nad hranom i nad zdravljem. Konzumerizam na kraju i od čoveka napravi robu, samo se način ’trgovine’ neznatno menja. Danas, čini mi se, nama prodaju – nas.

Dejan: Jedan od glavnih likova u jednom delu ima problem sa demencijom, što je predstavljeno kao krajnje ljudska bolest svesti, a ne tela. Da li je poruka da, na kraju, ne treba sve lečiti i težiti što većem produženju života, već se okrenuti kvalitetu?

Mira: Demencija je krajnje ljudska, relativno česta i svakodnevna bolest koja, nažalost, svojom progresijom čoveku oduzima upravo ono što ga čini jedinstvenom jedinkom. Narušavajući kvalitet života pojedinca ali i njegovog okruženja, vrlo neposredno i jasno podseća na to da je ovde i sada važno. Uostalom, sa produženjem životnog veka, povećava se i njena učestalost, jer je prvenstveno, premda ne i isključivo, povezana sa starijim životnim dobom. Nekada mi se čini da u svojim željama nismo svesni ili možda baš svesno ignorišemo njihove posledice. Bojim se da u jurnjavi za besmrtnošću ne zaboravimo na to da je večna mladost ipak nemoguća, pa da i od nas, kao i od čuvene proročice, na kraju ne ostane samo tanani glas koji će pričati u prazno.

Dejan: Zlo je u tvom romanu korporacijskog tipa, veoma slično današnjoj situaciji u svetu. Čak ni agenti vladine službe nemaju ovlašćenja da vršljaju po privatnom posedu. Ipak, vidimo da se tu radi o nužnoj simbiozi dve zaraćene strane, od kojih niti jedna nema ljudski lik. Time je postavljeno i pitanje kompormisa prilikom biranja „manjeg zla“. Da li je takav kompromis u Pukovnikovom univerzumu direktno odgovoran za nezavidnu situaciju u kojoj se našao ljudski rod?

Mira: U ovom je pitanju, zapravo, dodirnuto nekoliko aspekata. Korporacije, privatno, odnosno lično, kompromisi… A sve je nekako povezano. Ako pođemo od našeg okruženja, svet u kome danas živimo zapravo se ne razlikuje mnogo od Pukovnikovog, pa bi kratak odgovor na ovo pitanje bio ’da’.
Okruženi smo sistemima, od kojih neke jasno primećujemo, a za neke ni ne pretpostavljamo da to jesu. Korporacije, institucije, sve što ima neko ustrojstvo i funkcioniše po određenom setu principa u nekom trenutku počinje da oponaša način funkcionisanja živog organizma koji samo i jedino za cilj ima sopstveno samoodržanje. Da bi opstao, jedan takav ’nadorganizam’, koji u suštini simbiotski zavisi (da ne idemo baš do nivoa parazitiranja) od elemenata od kojih je sačinjen (kupci, zaposleni, građani…), mora da ponudi nešto dovoljno primamljivo da druga strana pristane i, bitnije, ostane u simbiozi. I tu kreću kompromisi, vođeni prvenstveno ličnim motivima. Lična korist je osnova svih kompromisa, a nekako, čini mi se, i osnov manipulacije – održavanje privida i insistiranje na individualnosti jeste preduslov da se manipuliše kompromisima.

Dejan: Verujem da je vizija sveta iz tvog romana ljudim daleko bliža od utopijskih putovanja u dubine svemira, ratova sa drugim vrstama i osvajanja orgomnih prostranstava. Naime, za sve to nam je potrebno vreme, a ne možemo ga steći ukoliko ne uspemo da se nosimo sa bolestima. Zato kod autora koji su duboko promislili ovaj problem (recimo kod Haldemena u Večitom ratu), imamo razvoj medicine kao preduslov za sve ostalo u svetu SF-a. Tvoj sam roman doživeo kao tu međufazu, skoro pa nimalo pokrivenu u SF-u. Fazu koja govori o tome šta sve mora da se desi da bismo uopšte bili spremni da mrdnemo odavde. Tu vidim veliki žanrovski značaj ovog romana. Da li je tvoja ideja bila da, u okviru žanra, ljude zadržiš na Zemlji dok ne reše probleme bioetike i određenja čoveka, pa im tek posle toga izgradiš moćan svemirski brod?

Mira: Mislim da je potrebno da počistimo određene probleme u sopstvenom dvorištu pre nego što krenemo dalje.

Činjenica je da sve deluje i da jeste nekako povezano. Bez vremena (u ljudskim godinama) nije moguće planiranje dalekosežnih istraživanja kosmosa. I slažem se da je na medicini da obezbedi to vreme kao osnovni preduslov za osvajanje svemira (iako se bojim da su motivi savremenog čoveka u zahtevima za ’kupovinom vremena’ daleko prizemniji). E sad, tu kreću i prvi problemi, a neki od njih su i dotaknuti u romanu.

Od velikih otkrića i velikih pojedinaca, do onih svakodnevnih boraca u prvim redovima i njene praktične primene, medicina je grana nauke koju bi čovek trebalo izuzetno da vrednuje i poštuje. Posebno savremeni čovek, koji uživa mnoge njene blagodeti bez ozbiljnijeg promišljanja kako je do njih došlo i kako je bilo nekad. Nažalost, nije uvek pitanje ni velikih otkrića i pojedinaca niti onih koji sve čine da pomognu.

Kada pokušamo da stavimo tržište nasuprot Hipokratovoj zakletvi, vidimo da tržište nema mnogo obzira. Ponaša se kao potpuno samostalni i samoodrživi nadorganizam koji je dovoljno dominantan da diktira trendove i uslove. I, kao i Sterdženovom homo geštaltu, potreban mu je novi, sopstveni moral i etika. Dok se koncipira novi moral i nova etika određenog segmenta tržišta, šteta je već načinjena, a jaz produbljen. Dosta davno pročitala sam jednu lepu rečenicu koja sažima sve probleme sadašnjosti: „Nije problem u nedostatku resursa, već u njihovoj neadekvatnoj raspoređenosti (dostupnosti).“ Taj disbalans deformiše napredak u dovoljnoj meri da nam jasno predočava nemogućnost usklađivanja onoga što je potrebno za jedan takav poduhvat kao što je širenje čovečanstva van granica Zemlje.

I tu dolazimo do srži problema – nisam sigurna da će čovečanstvo u svom sadašnjem obliku i sa pravcima u kojima se razvija ikada biti spremno za taj veliki svemirski brod i za tu novu fazu naše evolucije. Čini mi se da ćemo se još duugo baviti određenjem i usponima i padovima čoveka ovde na Zemlji, uz sporadične poglede ka Marsu i nešto bližem Mesecu.

Dejan: Prema Pukovniku, čovek-građanin je nametnuta definicija i u jednom delu romana postoji polemika oko toga da li je takva socijalna kategorija dovoljna da odredi ljudsko biće. Naglašava se potreba za redefinisanjem termina „čovek“ kako bismo se vratili univerzalnijim vrednostima koje nisu zavisne od sistema. Da li samosvesnog čoveka vidiš kao pobunjeni deo sistema, koji ga na kraju poboljšava, ili kao revolucionarnu snagu koja ga ruši?

Mira: Samosvesni čovek je uvek nesrećan u okviru sistema jer vidi njegove loše strane, kao i načine, ali i nedostatak volje da se to ispravi. Sistem uvek pronalazi način da se samoodržava i bilo kakva njegova modifikacija zahteva da joj pristupimo tako što ćemo se prvo priupitati ’šta posle?’. Kako sprečiti povratak starog sistema ili utapanje novih vrednosti u drugačiji vid jednako štetnog šablona? Deluje kao muka svakog prosečnog glasača, zar ne? Ali, kao što sam već pomenula, sistemi su svuda oko nas, od mikro do makronivoa, od pojedinca do društva. Neki nas svojim ustrojstvom održavaju u životu i neophodni su, neke mi održavamo.

Potreba za redefinisanjem termina čovek u romanu je dvojaka – sa jedne strane to jeste, kako si primetio, potreba za povratkom nekim univerzalnijim vrednostima koje je društvo, utopljeno u ’sistematizaciju’, izgubilo, a drugo, malo složenije, jeste pitanje klasifikacije svesti, odnosno pitanje ravnopravnosti. U sadašnjem svetu primećujemo da je čoveku najteže da prizna da mu je neko ravan. U Pukovnikovom svetu to pitanje se proširuje na različite nivoe inteligencija, svesti koje nisu nužno ljudskog porekla. Uostalom, jednostavno je – zapitajte se da li biste svog (ili nečijeg) klona smatrali čovekom ili ne. Čovečanstvu je trebalo vremena da se pomiri sa prvom bebom iz epruvete, a ona je bila simbol nade za mnoge roditelje. Klon? Nisam sigurna oko toga…

Dejan: Za kraj, hvala ti na razgovoru. Šta bi poručila svojim budućim čitaocima, a da već nisi rekla u ovom ili nekom drugom obraćanju?

Mira: Hvala tebi, bio je ovo, nadam se, konstruktivan razgovor. Obećavam da roman nije toliko mračan i težak kao teme o kojima smo razgovarali. Naprotiv.

A našim čitaocima bih poručila da čitaju. Što više i što raznovrsnije. I da se trude da pročitanom uvek pristupaju bez predrasuda. Ko zna, možda upravo neko od nas bude taj koji će čitanjem uspeti da iznađe način kako da otključa tajne mehanizma nekog sistema.

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI