Ležao sam otvorenih očiju dišući, teško, duboko, neujednačeno. Osećao sam kako mi vazduh struji kroz nozdrve i čekao da prestane. Kada je bol nestala, tuga se sručila na mene, i dok me je tiho mrcvarila, slike su nizale u mraku. Suze nisu htele dalje od trepavica, ne dozvoljavajući mi da se oslobodim tereta.
Mislio sam o svom životu. Nisam bio bezgešan, ali moji gresi nisu bili toliko strašni i veliki. Grešio sam ništa više ili manje, od bilo kog drugog čoveka. Bio sam poročan, ali sam oduvek smatrao da se ni po porocima ne izdvajam. Za dobru hranu i dobro vino nikada nisam imao meru. Voleo sam svoju ženu, i još jednu pored nje. Bio sam zavidan… jesam, ponekad. Voleo sam novac i naporno radio da bih ga zaradio, i često se pitao jesam li pohlepan ili vredan. Bio sam i milostiv, jer to tako treba, često nerado, ili iz straha. Čuvao sam ono što sam sticao, uvek na štedljivosti i škrtosti. Poštovao sam roditelje i decu, išao na službu i pomagao crkvu,slavio slavu, molio se, ponekad, pitajući se sluša li neko… Šta god da sam radio u životu, nikada se nisam pokajao. Je li to moja čista savest, ili gordost?
Bio sam dobar čovek, a ova smrt me je plašila. Tuga se rojila oko moga srca, stezala i gnječila ga. Nije želela od mene, nije želela da ostane, i nisam znao drži li me ona ovde ili se ja držim nje. Pitao sam se, po prvi put iskreno i srcem ispunjenim strahom, ima li Boga, i čeka li me tamo gore, ispred kapija, ili vrata…ili čega već…hoće li mi pružiti ruku i uvesti, ili će me baciti ponor. Jedna suza skliznu mi niz obraz, ja otvorih oči i izdahnuh sav ovaj čemer iz sebe.
Tumarao sam širom zatvorenih očiju, opipavajući prazan prostor oko sebe. Hladnoća me je upijala i gonila na hod. Vrelim dahom pokušavao sam da ugrejem promrzle prste, dok je telo podrhtavalo pod naletima topline. Pokušavao sam da trčim, ali noge, kao pera, savijale su se i vukle pod komandama umirućeg uma. Ne znam da li sam hodao u krug ili napred, nazad ili pravo…ne znam da li sam uopšte hodao. Ruke su se pružale u mrak, malaksale, urnule, tlo je izmicalo svaki put kada bih se sagnuo da ga dodirnem. Ništa oko mene, ništavilo u meni. U daljini, jedva primetno, zjapila je pukotina. Svetlost je isticala iz nje kao reka. Krenuo sam ka njoj, poleteo, možda potonuo, ne znam… Uhvatio sam taj rub svetla, oštar, hladan i beo. Srebrn i prozračan, reflektovao je prazan odraz mog nepostojanja.
Sa druge strane pukotine, svi su bili tu. Stajali su predamnom, gledali u mene kroz sebe i nisu me videli. Ali ja sam video sebe u njihovim očima. I u svačijim sam bio drugačiji. U majčinim sam bio dete, u očevim vojnik. U detinjim sam bio div, a u njenim…nije me bilo. Pokušavao sam da je dozovem, danima sam pokušavao. Danima je prolazila, i nije se obazirala. Samo je jednom zastala, pogledala me na tren, iznenađeno i uplašeno. Prekrila je oči rukama, zaplakala i obrisala suze dlanovima u isto vreme, a onda nastavila da tumara kućom, izgubljena koliko i ja, prelepa i tužna. Lupao sam sa one strane odraza i vikao do iznemoglosti. Vikao sam dok mi se grlo nije pocepalo i prokrvarilo, i na kraju zanemelo. Nije me čula. Možda nije htela da me čuje. Utihnuo sam.
Sećanja su me smrvila. Setio sam se kako sam je voleo. Uvek iskreno, nikada dovoljno. Setio sam se njene ljubavi, bezuslovne, beskrajne. Setio sam se kako me je blizina njenog tela opijala i uzbuđivala. Setio sam se ukusa njenih usana, i kako mi se koža ježila pod njenim dodirom. Zatvorio sam oči…mogao sam da osetim baršun boje karamele pod prstima i njene grudi pod mojim. Mogao sam da osetim njene ruke na mojim leđima i sladak dah na vratu, i zube na ramenu… Mogao sam da osetim njen grč, i nokte kako mi se zarivaju u kožu…i krik prikriven uzdahom. Setio sam se njene kose, raščupane, bele, rasute po jastuku. Setio sam se nje. Bila je kao ni jedna druga. Uvek tu, uvek moja, i uvek poslednja uz mene. I sada je poslednja ostala. Sakupila je prljavštinu koju sam za sobom ostavio, bacila je u peć, izašla i zatvorila vrata za sobom. Molio sam se da poslednji put pogleda ka meni…
Kroz kamenje i cigle onoga što sam nekada zvao svojim domom, poleteo sam u vis. Nisam želeo. Nisam se ni opirao. Uplakani, neiskreni, zabrinuti i oni u žurbi, stajali su pored nje hraneći sopstvene osećaje olakšanja njenom tugom. Gledala je u ponor i postajala sve manja, sve dok je daljina nije progutala… i više je nisam video. Više nisam osećao da postoji. Podigao sam pogled, i uronio u beskrajno plavetnilo. Video sam vazduh i čuo oblake. Ovde gore, daleko od njihovih osećanja, bio sam oslobođen. Bez njihovog mraka, mogao sam da gledam. Sve oko mene odisalo je svetlošću. Više nisam mislio o tome gde su oni, i kuda ja idem.
Prostranstvo rumenila svuda oko mene, i ja u njemu okružen toplinom. Neke blage note i mili glasovi dopirali su do ušiju. Prožimali su me i stapali se sa mojim bićem ispunjavajući svaku prazninu koja je ikada postojala. Prozračnim prstima dodirivao sam ih i pogledom pratio kako promiču. Igrali su oko svetla, prelivajući se i rastačući u nezamislive palete. Boje su se kretale, i prelamale, rušile se i gradile. Svaka bujnija i sjajnija od prethodne, otvarale su pred mojim očima predele tuđih života, njihovih prošlosti i sadašnjosti. Čitav moj život sveo se na treptaj, na momenat između života i boja. Jurile su kroz ovaj beskraj pun svetlosti negde napred, kao vrpca obojena milionima boja. Pulsirala je kroz mene, ka večnosti, i vodila me kraj svega što postoji. Prolazio sam na tom putu pored strahota i lepota, pored neuhatljivih divota i razjarenih zveri, pored sila stvaranja i sila razaranja, sila kakvih za života nisam mogao ni da pomislim da postoje. Sve oko mene je brujalo i živelo, nastajalo i nestajalo, i činilo da postanem svestan koliko sam mali, koliko sam nevažan i slab.
Oči su bile nedovoljno velike da sagledaju početak i kraj sjajne zvezde kraj koje sam jurio. Veličina se nadvijala nad mnom sa svih strana i postajao sam nevidljiv u njenoj svetlosti. Prolazio sam kraj nje, čini mi se satima, a njena veličanstvenost me je opijala svakog trenutka. Toplina njenih talasa prožimala je svaku moju bit i sve na šta naiđe. Bila je zlatan zid koji počinje daleko ispod mene i završava se tamo negde, na ivici tame. Sve oko nje imalo je zvuk, sve je brujalo i vibriralo. Nešto je grejala, nešto je topila, negde je rađala, a negde umirala. Bila je početak i bila je kraj. A ja, pored nje, bio sam zrno. Mrva prašine u sopstvenom univerzumu. Zvezda bljesnu i nastupi tišina. Buka me sakri, i prođoh, kroz tamu, iza leđa zveri neopažen.
Iza mene, divljala je zver. Velika i tamna, gutala je sve na svom putu. Bila je suprotnost onoga što me je okruživalo. Ona nije bila smrt. Bila je zaborav, i kraj.
Postao sam svestan sebe. Bio sam sam. Granice ovog mekanog tela, osipale su se po ivicama i razlivale nebeskim prostranstvom. I nisam osećao strah. Nisam osećao bol. Nije bilo kajanja, ni krivice. Nikoga nisam voleo i niko mi nije falio. U meni nije bilo želje. Nije bilo strasti, ni ravnodušnosti, ni mržnje, ni molitve, ni oproštaja. Ni Boga nije bilo. Samo spokoj i lepota. Samo nepreglediva daljina slobode.
Sazvežđa i galaksije promicale su kao sekunde pokraj mene. Svaka drugačija, svaka svoja, jedinstvena, kolosalna i neponovljiva. Bile su zastrašujuće bučne i agresivne, otkidale su u prolazu komade mesa sa mog tela, pretvarale ga u prašinu i upijale u zvezde. Pulsirale su u ritmu brzine, diktirajući tempo svemu što postoji.
Jedino što nisu dodirivali bile su one. Neprikosnovene gospodarice univerzuma. Jedine koje su postojale sebe radi. Bile su upravo onakve kakvim sam ih zamišljao, i više od toga. Kao more u moru, lebdele su nedodirljive. U ovoj tami ispunjenoj svetlošću, vanvremenske i slobodne, kao sama esencija postojanja vladale su kao nesavladiva sila univerzuma. Satkane od milion boja, koje moje ljudsko oko prvi put vidi, skrivale su u sebi oluje i gromove, svetlost i tamu, mir i tišinu, i bes, i ritam. Oko njih, sve je mirovalo. Ništa se nije usuđivalo da remeti to postojanje. Usporio sam kraj jedne, rastrzan između spokoja kojim je odisala, i žustrinom svetlosti koja me je vukla. Pružio sam ruku i dodirnuo je. Milina me je savladala i zagrlih je. Privih se uz nju nežno i jako, držeći je i tonući u nju u isto vreme…samo na tren. Sila me je otrgla i odvukla dalje, a moje srce osta da kuca u njoj.
Zver je urlala negde iz mraka, i osećao sam da se približava.
Kretanje se usporilo i brzina utihnula. Lebdeo sam u moru magle. Sazvežđa i galaskije svetlucale su kao prašina na Suncu svuda oko mene. Bile su tu, na tik od dlanova, daleke i male. Postojale su tako, okružene jedne drugima, u apsolutnoj tišini i miru. Kretanje je u potpunosti nestalo, i sve što sam osećao i čuo, bili su otkucaji srca u grudima. A onda je sve ponovo počelo da se kreće.
Ne brzo, i ne veličanstveno. Mrak i haos progutaše svu lepotu. Poda mnom se sve rušilo. Sazvežđa su se sudarala, i razbijala, mrvila se u iskre i ulivala u moje oči. Zvezde su se gasile i nestajale, i ono malo bledilo boja, rasplinulo se u crnilo i nestalo. Otvarali su se novi horizonti, zamućeni prašinom galaksija i ostacima ugašenih zvezda. Pokušavao sam da uhvatim ono malo što je od njih ostalo, da ih zaštitim i spasim. Među mojim prstima razlivale su se kao med. Krajičkom oka ugledah nebulu svog srca. Ispružih ruku ka njoj, pokušavajući da je dodirenm. Čitava mi stade na dlan i promače kroz prste. Sve se urušavalo i propadalo, sve je nestajalo i razbijalo se.
Sve što me je okruživalo, postalo je prašina. Mračna, gusta prašina. Kroz nju se nazirao jedan jedini oblik. Bila je to zver. Crna i beskrajna jurila je ka meni. Razjapljenih čeljusti gutala je krhotine mog univerzuma i proždirala ono malo svetla što je ostalo. Svo postojanje propadalao je u tamu koju je sa sobom nosila. Uvijala se oko sebe u beskonačnost, poput zmije, isisavajući život iz svega. Samo se ona šarena vrpca, sada bleda, istrošena i ispijena, i dalje protezala kroz ništavilo i mene. Pokušavao sam očajnički da je uhvatim, da se zadržim i otrgnem zverinjem vrtlogu…ruke su mi bile male i nejake i zver me je dohvatila.
Nisam mogao gore, ni dole, nisam mogao nazad. Nisam mogao da pobegnem, ni da ostanem ovde. Sklupčan, nemoćan, postadoh svestan teskobe oko sebe. Stezala me je, i gušila, razvalačila i uvijala se oko mene. Pritiskala me i sabijala, teglila vrat i lomila kosti. Disanje je postalo teško, naporno. U rukama sam, crpeći poslednje atome snage još uvek stezao vrpcu. Pod naletom tame, i ona ostade bez boja. Uvijala se oko mog vrata, preko čela, i stopila se sa modrilom ispred mene. Osetio sam da je to kraj. Znao sam da je ovo kraj. Pogledao sam zver u oči. Buljila je u mene, razjarena, besna, spremna da me rastrgne. Strah me je savladao i prestao sam da se borim. Svestan neminovnosti, prepustio sam se. Sklopio sam oči i pustio da me teskoba smrvi…
…svetlost i hladnoća me obgrliše. Zver se više nije čula. Protegao sam se u prazan prostor oko sebe i vazduh mi ispuni pluća. Nemoć me je slomila i očajnički krici izleteše kroz grlo. Više nisam mogao da se obuzdam. Suze su se slivale niz obraze, jecao sam i batrgao se, nejak i prstravljen. Dve tople ruke su me zagrlile i privile na grudi. Slatkoća mleka prelila se preko mojih nepca. Njeni otkucaji srca umirili su moje. Pustio sam da me zaborav osvoji. Prestao sam da postojim.
Počela sam da postojim.
Autor: Snebivljiva aždaja