1.
Puziš po blatnjavoj stazi s maramom u ruci,
krvavim prstima grebeš samo dno beznađa,
gde čekaju te mračni dani u svoj tuzi i muci –
draž slatkog vina u grlu, pomisao ti je slađa.
Kroz večnost si izlaz iz pakla vrebao,
svoja nedela ispovedao zidu od jame,
za moći i vladavinom sveta si žeđao;
iskupljenje grehova je put bez tame.
2.
Zvuk pulsira na slepoočnici – sladak,
kao kamen kad pada u ponor bez dna
osećaš kako klizi kroz prste – bridak;
bezvremena pesma iz umirućeg sna.
Pod bosim ti nogama plače lišće uvenulo,
daleka sećanja u mislima još uvek čame,
a na istoku je sunce kroz oblake granulo;
sjajni, vreli zraci pokazuju put bez tame.
3.
Obrisi tamnih stena postadoše stameni,
oštricom prolivaju ti krv bez oklevanja
po suvoj zemlji, narasta korov plameni,
gde nalazi se jedini lek protiv snevanja.
Horizont sakriva tajnu; iznenadno
ti izaziva jecaje dotičući zenice same,
okaljan zlodelima drhtiš bezmerno,
čezneš da nađeš svoj put bez tame.
4.
Drevni mudrac znanje daje lutalicama,
što bogovi odavno kazivahu vetrovima,
strpljivo puni nadom srca pokajnicima,
okovanih lancima gorčine… vekovima.
Otkriće vodi do zemlje proletera; odlučno
ideš po kiši, sa bez ispunjene slikom rame,
lepša vremena kucaće na vrata nesebično;
da čvrstim hodom kročiš na put bez tame.
Autor: Nemezis