„…Reka Prosvetljenja će se pročistiti kada se Mesec okupa krvlju. To je prilika za sve blagoslovene sećanjima da ispune svoju svrhu. Oni su izabrani da postanu besmrtni, i u Drugom Ciklusu će primiti nagradu. Besmrtnost prožima dušu satkanu od svih Ciklusa čiji broj znaju samo Bogovi. Jedan Ciklus se sastoji od devet mačijih života. Završetak jednog Ciklusa uvodi u drugi koji nije poznat. Između kraja Prvog i početka Drugog, pokreću se revolucije, nastaju promene na Zemlji. Kad se ispuni dužnost, besmrtnost prestaje da boli i tad je to život bez ikakvog tereta. A mi se pitamo: zašto su nas Bogovi napustili? Zašto su nam ostavili samo svest o bolu?…“
***
Jedan od izgubljenih zapisa Prvosveštenice Hrama posvećenog Bogovima koji su nekada hodali Zemljom
Po pričama Snevača, svet nikada nije isti, tako su nam pre svog odlaska tvrdili Bogovi. Bar nam nisu mazali oči poput Odgajivača koji su nas pokupili sa druge strane obale Reke Smrtnih, uzgajali dok ne porastemo a onda ubijali ili odbacili. Naizgled, tek tako. Mjau.
Besmisleno, bar nama. Ali njima nije bilo. Hranili su se našim mesom, odevali krznom; uzimali sve ono još uvek nevino i netaknuto mrakom sa druge strane obale gde smo se rađali dok smo mi tražili njihovu pažnju jer nam je to utisnuto u sećanja.
Nekako znam… da su nas nekad hranili, mazili i čuvali. I da samo naizgled nisu tražili od nas ništa zauzvrat. Ali to je bilo neko davno vreme. Vreme kad su Bogovi hodali Zemljom. Vreme kad su stvarali civilizacije. Vreme kad su gradili hramove da bi nas Odgajivači u njima bezuslovno obožavali. Neki od nas su osuđeni da žive sa sećanjima koja potiču iz drevnih vremena koja umeju propisno da zabole. Međutim, mene su više bolele rupe u njima. Kakva se istina krije? Osim Snevača kojih je ostalo troje, trenutno sam ja jedini preživeli koji imaju samo neke delove slagalice. I ta činjenica me je dovodila do ludila. Znao sam da ne znam sve. A hteo sam da znam sve. No, Snevači su uporno ćutali. Naročito od onog momenta kad sam im priznao da čujem glas koji me navodi da mnogo više meditiram.
Razmišljanja mi je razvejao čudan zvuk – Reka Smrtnih je danas nekako drugačije žuborila. Kao i uvek, gadio sam se da uđem u nju. Ne zato sam naslućivao da je to zapravo bila krv koja je pripadala ko zna kome, već zato što me je mučio nedefinisan osećaj. No, Delfiri, mojoj životnoj saputnici očigledno nije predstavljalo nikakav problem da se kupa; upravo je izlazila iz vode. Kretala se graciozno i bila je prelepa. Sa uživanjem je lizala krv sa sebe.
„Hoćeš li i danas ceo dan provesti dremajući?“
Ljutnuo sam se. Dobro je znala za moje meditacije u kojima sam se povezivao sa prethodnim životima. Ismevala me je, pripisujući to mojoj bujnoj mačijoj mašti. Kao i većina mačaka nije mogla dugo da meditira, pa sam pretpostavljao da je površna jer joj je ovo prvi život.
„Ne. Čekam da dođu. Rekli su mi da idem u Obilazak. Znaš da se bliži vreme Krvavog meseca.“
Pričao sam joj čak i o mojim prvim meditacijama… mada sam joj neke detalje prećutkivao.
„Ah, trućanja matorih mačora. Odgajivači Starog doba su izumrli.“
„Ipak ne treba gubiti nadu. Sećanja mi kažu…“
„Tvoja sećanja su priče za male mačiće!“, frknula je Delfira.
„Možda tebi. Nisi izabrana za današnji Obilazak“, podsetio sam je na ovu opasnu odluku Mačijeg Saveta koji su zapravo bili Snevači. Imali su jedan jedini zadatak: da pronađu sve one koji su mogli da meditiraju. Upadom u san jednog od Odgajivača, otkrili su proračune kad će nastupiti noć Krvavog meseca. Sve ovo je značilo da moram otići na drugu stranu obale; preko mosta gde su stražarili neprijatelji koji su istrebili skoro sve Snevače i lovili tek rođene mačke. Tako… su i upali u moju svest kad sam još bio mače. Izazvali su mi izuzetno bolnu i dugu meditaciju. Snevači su me jedva spasili i priznali da mi je smrt visila nad šijom. Kao posledica mi se povremeno javljao glas u glavi koji me proganja u košmarima. Mjau.
***
Zenice su joj se raširile i naprasno skupile; bila je besna jer sam se usred razgovora, koji je za nju bio bitan, isključio i nije se trudila da prikrije osećanja, naročito ne kada je bila noseća. Svađa je bila na pomolu. Frknula je i nakostrešila se.
„Znaš kuda ovaj razgovor ide“, mirno sam rekao. „Znala si ko sam i pre nego što si izabrala da zauvek budeš sa mnom.“ Zašto me ove reči tako bole?
„Moraš li to da budeš baš ti?“, mjauknula je i povukla se. Ja nisam mogao da izaberem da budem s njom zauvek i niko nije znao zašto. Naš ljubavni zavet zato nije uspeo. Nismo mogli da dovršimo obred. A ona naprosto nije htela da ode od mene.
Devet života u ovom telu, dušo. Ne mogu i ne želim da živim više. Ja sam po proceni Saveta, poslednji kome su Bogovi podarili ovu mogućnost – dar sećanja svih devet života, mada su mi se sećanja prvog vrlo često gubila, trošio sam previše energije da napregnem um. Pamtio sam samo melodičan ženski glas.
Uprkos tome što se nisam sećao svega, čekao sam ih. Čekao sam ih vekovima. Znao sam samo da će doći. Znao sam svaki put kad sam umirao. Kad sam se ponovo rađao.
Druga strana obale se prostirala preda mnom. Kao i uvek, tamo je vladao mrak. Tamo su nas lovili. Tamo smo bili nemoćni da im se odupremo. I znam… čekanje i agonija se završavaju danas. Dao sam znak Delfiri da ode.
Mrak se širio, nagoveštavao je oluju; prelazio je preko Reke Smrtnih. Uvek sam se pitao zašto su se svi tako rado kupali u njoj. Svi osim mene. Seo sam i sklopio oči, dlaka na leđima mi se nakostrešila; u tom položaju sam sačekivao zalazak sunca. Odgajivači su mi u trećem životu dali dobru lekciju o izloženosti i poverenju koju sam dobro zapamtio i namera mi je bila da je dobro primenim. Mjau, bar toliko.
Začuo se prasak groma. Svi koji su otišli ili pobegli od Odgajivača, smatrani su odmetnicima. Kako se vreme Obilaska bližilo, bilo nas je sve više. Osećali smo da se bliži trenutak naše pobune, no nešto je falilo. Mjau.
Žmirkao sam.
Povukli su se u sklonište; mrzeli su kišu onoliko koliko sam ja mrzeo reku natopljenu krvlju. Čija li je to krv? Šape su šljapkale po blatu koju je jak pljusak brzo stvorio. Osetio sam njen pogled; uporan, uporan, uporan. Uzvratio sam joj. „Oni dolaze. Oni čekaju.“, prošaputao sam.
Nije me razumela, na kraju krajeva, ni ja sam sebe nisam shvatao, ali je osetila odlučnost koja je izbijala iz mog krzna. Moraš da me pustiš, dušo.
Znala je da moram da budem sam. Pričali smo o ovome. I uprkos svemu, naročito mojim grubim rečima, ostajala sa mnom.
Prepustio sam se sećanjima, mada je lilo kao iz kabla. Stresao sam se na jedvite jade uklanjajući naizgled nebitnu sliku iz uma. Iz kog života potiču sećanja kad me dete polilo iz čiste obesti vrelom vodom iz kabla? Nebitno.
Oni dolaze na površinu. Oni čekaju. Pronađi pećinu.
Ove reči su me proganjale tokom svih devet života. Nisam znao čiji je to glas i koji je jezik u pitanju. Mogu samo da naslutim ali to ne znači da su moja saznanja tačna. Imam toliko rupa u sećanju. Znam da se večeras sve završava. Sam sam. Ne zato što su me ostali odbacili, već zato što ne razumeju. Nisu otišli ovako daleko u meditaciji. Nisu uspeli. Mnogi su umirali.
Zbog čega sam ja tako poseban, mjau?
Vreme je da saznaš.
***
Oči su mi se trznule. Razvedrilo se. Žmirkao sam na sjaj zvezda i mesec koji je sijao crveno. Senka se prostirala preko njegove površine i spuštala na Reku Smrtnih. Pratio sam je pogledom, obrve i brkovi su se naelektrisali od onog što su mračni pipci ispisivali pred mojim šapama:
„Šan-dir.“
Blagosloven sećanjem, to je značilo moje ime na jeziku Bogova. Iskrsla mi je slika mog tela presečenog od rektuma do grla. Sećanje sedmog života mi je bilo bolno, nerado sam ga prizivao. Iako smo žilave, nama mačkama je ponekad užasavajuće sećati se svega; naročito onima koji su imali sećanja preko pet života. Osmi život mi je doneo mladunče Odgajivača od kog mi je bilo teško da se rastanem. Bio je dobar, voleo me je bezuslovnom ljubavlju. Mjau.
Preplivaj reku.
Ne. Mjau. Ne mogu. Bojim je se. Grozim je se.
To je jedini način. Samo prati svetlo.
Mrak me je zgrabio. Rvao sam se s njim, ali uzalud. Stegao mi je vrat, gušio me. Kakvo svetlo da pratim?
Slušaj me, Šan-dir.
Nisam mogao. Sećanja prethodnih života su me ophrvala.
***
Bio sam mladunče u drugom životu.
Odgajivač me davio u lavoru sa braćom i sestrama. Bili smo prvi mačići koji se bacaju u vodu. Nismo progledali ni posle nekoliko nedelja. Mrak nas je brzo pojeo…
***
Čujem umilni glas kako peva. Ruke me nežno miluju, zavlače mi se u krzno. Predem. Osećam se sigurno. Živim dugo, dugo…
U dubokoj starosti Odgajivač me vodi veterinaru. Igla se zabada u debelo meso i oči mi se sklapaju. Tonem u mrak.
***
Da, Šan-dir. Uvek samo mrak. Ovaj put može da bude drugačije.
„U redu. U redu!“, zagrcnuo sam se. Mrak je olabavio stisak ali se nije povukao. Čekao je da uđem u vodu.
S oklevanjem sam prišao reci, prisećajući se Delfire. Kako je prelepa. Kako joj krzno sija. Kako su joj oči sjajne. Želeo sam da je pamtim takvu. Zauvek. I sve mi se činilo da će to nestati. A nisam znao zašto.
Zaroni.
Ušao sam i zaronio. Ušao sam u drugi svet. U nepoznato vreme. Milion slika i prikaza su mi se ukazale istovremeno. Teškom mukom sam ih izdvajao, birao najupečatljivije.
Žena crne kose i dubokih crnih očiju, odevena u belu tuniku me je mazila. Delili smo sve. Obe smo bile obožavane, i sav mačiji svet na Zemlji, jer su Bogovi tako odredili. Moj prvi život! Mjau. Uzela me je u ruke i odvela u hram koji mi je dosad uporno izmicao u meditacijama. Da li mi je neko to izbrisao iz sećanja?
Potisnut u najmračniji kutak tvog uma. Namerno. Namerno, Šandir, odjeknulo mi je u glavi.
***
„Nema nam spasa, Šan-dir“, prošaputala je žena dubokih crnih očiju, „Izdali su nas. Ne znam kako im je to pošlo za rukom!“, bila je uplašena i zapanjena svojim vizijama koje su, kako se ispostavilo, bile privremeno zamagljene. „Odgajivači koji su nam se pokoravali su preuzeli sve. Našu Reku Prosvetljenja su natopili krvlju onih koji su pokušali da im se suprotstave, pretvorivši je u Reku Smrtnih. Onima koji su preživeli su oduzeli sećanja. Preostalo nam je malo vremena. Moramo spasiti ono što se spasiti može. Ta reka sada donosi lažnu sreću i zaborav. Kad se Bogovi budu vratili, ti ćeš biti zaslužan za to da se mačkama vrati obožavanje koje im po pravu pripada. Moraš pronaći pećinu. Zapamti moje reči… biram te zauvek.“
„I ja tebe biram…“, prošaputao sam ženi, Prvosveštenici hrama koja se nakon obrednih reči pretvorila u mačku.
I tada su ušli.
Gledao sam kako je ubijaju. Ubili su i mene s njom. S onom s kojom sam hteo da budem zauvek. Zaklali su nas. Nisam ni mjauknuo. Iako su ubili najstarijeg Snevača. Ali voljom Bogova koji su bili dirnuti snagom zaveta, ostala su mi bar neka sećanja. I istina. Odgajivači će biti poraženi.
***
Plutao sam u potrazi za svetlom. Sećanja su me gušila, gubio sam svest. Skoncentrisao sam se na njih; sanjao sam sve prethodne živote otvorenih očiju. Shvatio sam da je krv postajala sve ređa. Ugledao sam podvodnu pećinu iz koje je izbijala svetlost. Zaronio sam dublje krećući se ka njoj. Svetlost se sve jasnije ocrtavala, shvatio sam da je emituju stvorenja raznih oblika i veličina.
To su duše pokorenih. Krv ih sputava, oduzima im snagu. Daj im sva svoja sećanja. Poveži se sa njima da bi ušli u svest onih koji ne znaju istinu. Bogovi će se vratiti kad Reka Prosvetljenja povrati svoj stari sjaj.
Ko si ti?, mjauknuo sam u sebi, pitajući se odakle ona sve to zna.
Možda ćeš i saznati ako poživiš dovoljno dugo.
Znao sam da moja sećanja sežu daleko u prošlost. I oslobodio sam ih iako sam znao da neću preživeti.
Povezivanje sa ovim stvorenjima je bolelo. Crpili su iz mene sve ono što sam iskusio, voleo, čega sam se bojao. I ženu koja davi. I ženu koja peva. I dečaka koji se igra sa mnom. I veterinara koji me ubija. I Delfiru. Sve sam im dao. I dao sam im i istinu. Istinu koju sam potisnuo jer nisam mogao da je prihvatim.
O danu koji je nestao iz mog svesnog sećanja. Istinu večnog života. I ciklusa koji se nikad ne prekida. Uprkos tome što mačke imaju devet života. Uprkos tome što su darovale svoja tela Bogovima da obitavaju na ovom svetu. I zauzvrat dobile pravo da budu obožavane. Uprkos tome što su stekle moći da osete nevolju i sposobnost da donesu pročišćenje ljudima koji pate.
Sve ovo su tokom viševekovnog službovanja otkrili Odgajivači i poželeli za sebe. Ali nisu uspeli u tome, Bogovi su odlučili da odu. Da bi se osvetili, pobili su mačke koje su se usprotivile, zaklavši ih u Reci Prosvetljenja. One koje su se pokorile su se okupale u toj vodi i postale su smrtne. Odnosno, živele su tih devet života ali ih se nisu sećale. Zaboravile su istinu. Mnoge su izgubile sposobnost meditacije.
Bića su sijala sve jače i jače. Zenice su mi se skupile. Bol me je razdirala. Istina nagomilana vekovima me je ubijala ali njima kao da nije naškodila. Njihova svetlost je terala krv u ništavilo, u prazninu.
Isceljenje je bolan proces. Neće trajati dugo, obećavam.
Ko si ti?
Svetlost me je obujmila.
Ja sam ona s kojom si izabrao da budeš zauvek. Koja te prati od prvog života. Uradio si svoj zadatak, Šan-dir. Mačke će postaviti stvari na svoje mesto. Bića svetlosti će sklopiti pakt sa njima. Nisi to mogao da uradiš sam. Ali sve mačke kad se ujedine će moći. Vreme je da Bogovi ponovo hodaju Zemljom… vreme je i za tvoj drugi Ciklus…
Sve oko mene je postalo svetlost.
Za ovaj svet više nisam postojao.
***
Izašao sam iz čaure.
Radosno sam raširio krila i poleteo u nebo. Sva sećanja su bila uklopljena. Čuo sam lepet krila iza sebe. Bila je to ona. Ona koja je izabrala da bude sa mnom zauvek. Ona sa kojom sam i ja izabrao da budem zauvek. Koja mi je pomagala da u Prvom Ciklusu uradim svoj zadatak.
Leteli smo ka Reci koja je blistala kao dijamant. Pogled mi je pao na drugu stranu obale. Tamo je bilo svetlo: znak da Bogovi ponovo hodaju Zemljom i da su mačke stale uz njih. Odgajivačima su oduzeta sećanja i sposobnost da novopostavljenim Prvosveštenicima zamagljuju vizije. Bića od svetlosti su znala te obredne reči. I sad je sve kao što i treba da bude. Ja, Šan-dir, sam trebao da najavim dolazak Bogova i krenem na svoj Put ka Drugom Ciklusu.
Autor: Bast