R2-D2 kolumna: Koliko su nam potrebne nepotrebne surovosti

Koliko su nam potrebne nepotrebne surovosti

U Putu Kormaka Mekartija likovi naiđu na vatru sa napola pečenim lešem bebe na ražnju. Delo koje je osvojilo Pulicera.

Beba zakucana na drvo u nekoj od prvih epizoda GoT.

Nemojte me držati za reč za ovo poslednje, nisam gledala nijednu epizodu, iako se jasno sećam da sam pročitala veći deo serijala. Ne sećam se ove scene u knjizi, da li zato što je nije bilo ili zato što sam samo tako prešla preko nje. Ili smo kao potrošači tuđih emocija zarobljenih u umetnosti pisane i žive reči toliko oguglali da nam malo toga privlači pažnju.

Laganje, vređanje, izazivanje. Udaranje. Mučenje. Vrlo raznovrsne metode mučenja. Silovanje.

Užasi droge. Mrtve bebe. Iskorištene mrtve bebe. Pedofilija.

Jesam preskočila nešto?

Gde podvlačimo crtu kad je dosta? Jedan drugar je podvukao crtu kad je bacio knjigu u kojoj je naišao na scenu gde sveštenik siluje devojčicu i nagovara vojnike da mu se pridruže. Drugi kad je naišao na priču gde se trudnice ubijaju da bi se plodovi koristili za drogu. Ja kod crnog humora u vicevima o pedofilima.

I odakle nam inspiracija da sve to stavimo u književno delo i nazovemo umetnošću? Pored toliko živih i itekako stvarnih užasa u svetu, odakle beg tražimo među koricama knjige, bilo da je u pitanju fikcija ili obična tralala pričica, da li želimo o istom i tu da čitamo? Šta će to tu, uostalom? Zašto da nas proganja? Možda baš zato. Ljudi jesu sposobni za velika dela, ali takođe i za velike gadosti – ali dobra većina bira da ne zna ništa ni o čemu. Ponekad iz jako dobrih razloga. Ne vredi razmišljati i nervirati se oko nečega što ne možete da promenite.

Kronos jede svoju tek rođenu decu u strahu da ga ne naslede i pošalju u zaborav, ali je uprkos strahu itekako brz da napravi nove. Dok mu jedno dete ne promakne i ne kastrira ga. Surovost? Ja bih to nazvala poetskom pravdom, ali čini se da je i Zevs nasledio dosta neurotičnih osobina. Ni njegova žena Hera nije ništa bolja, šalje par zmija da ubiju bebu Herkula u kolevci.

Tako da, izgleda, još iz mitskog doba imamo porodične incest horor priče, i bilo bi pravo čudo da se želja za takvim pričama nije održala i do danas. Neki ljudi uživaju da se plaše, koliko god drugi uživali da se ne plaše. Što me podseti na drugaricu koja je sa četvorogodišnjom ćerkom gledala čuvenu Kingovu filmsku adaptaciju istoimenog filma i rastravila se na prizor klovna koji dečaku čupa ruku da bi ga uvukao u kanalizaciju, dok je njena ćerka samo rekla ‘’Mama, pa to je kostim’’.

Ili, nama mnogo bliži primer Ivice i Marice. Ljudožderka živi sama u šumi i mami malu decu u kolibu gde ih priprema na sto i jedan način. Da Ivica i Marica nisu bili dovoljno pametni, bajka ne bi bila bajka i malo bi se drugačije završila. Je l’ zamišljate?

U jednom romanu jedemo bebe, u drugom ih spašavamo. Za prvi se pitamo Zašto takve scene?, Zašto tako surovo?, a za drugi Zašto bi oni spašavali bebu, šta im je ta beba? Ne shvatam. U oba slučaja prestaje se sa čitanjem, i u oba slučaja odgovor je isti: u ljudskoj je prirodi da radi takve stvari. Da spašava bez razloga, da povređuje naizgled bez razloga. Mnogi se iznenade šta su sve u stanju da urade suočeni sa pretnjom opstanka. Znam da zvuči smešno, ali neki i pod željom samo da ostanu mladi što duže ne biraju metode – videla sam kreme čiji je glavni sastojak placenta. Videla sam i slatku malu bebu koju je pet medicinskih radnika spašavalo iz kanalizacione cevi jer ju je rođena majka tu ugurala i pokušala da povuče vodu. Jer je beba curica a muž joj je rekao da ne može da se vrati kući sa njom. Mogla je da je jednostavno ostavi, kazaćemo svi mi sada, bez tako ispoljene ružne i nepotrebne surovosti, jer dete je i tako otišlo na usvajanje, ali pretpostavljam da niko ne može ni da zamisli pod kakvim psihičkim pritiskom neko mora biti iz dana u dan da bi bio sposoban da hladnokrvno svoju krv i meso otrese na takav način. Dobro je što zakon kaže da dete do treće godine nije u stanju da oseti traumu ni da se uplaši.

Crtu ne samo da nismo povukli nego ne znamo ni gde se nalazi. Stalno je guramo ka novim dubinama i nikad nema kraja. Taman nađemo novu smicalicu koja nas privuče ili odbije, emotivno je iscedimo do kraja, ravnodušno pređemo preko leša jučerašnje ideje i krenemo da silujemo novu. Jer niko ne pamti ono što je isto. I kad svi pišu o istom, kad svi razmišljaju o istom, da li uopšte iko razmišlja, ili se samo kopiramo međusobno? Pardon, inspirišemo se međusobno. I kad smo u poslu izazivanja emocija da bismo ostali upamćeni i izdvojeni, šta je cilj svakoga ko želi da se nazove majstorom, koliko su nam potrebne nepotrebne surovosti? I da li zaista gledamo na to na takav način? Jer ideje, kada se jave, svrbe i koprcaju se, ponekad i urlaju sve dok se ne nađu na papiru, obuzmu nam dobar deo misaonih procesa dok se ne razrade, opravdaju i ukalupe u moralno prihvatljivu viziju. Znamo da su odvratne, ali tešimo se da govorimo protiv njih, iako potiču sa naše tastature. A možda i treba tako. Taman da se upoznamo sa zlom i psihički pripremimo na odbranu. I da li je onda adekvatan odgovor bacanje knjige? Odbijanje da vidimo šta se dešava dalje?

I koja je poenta? Drugar nikad nije saznao kako je prošao sveštenik u knjizi, ni kojim silama su se normalni ljudi borili protiv korisnika tako užasne droge. Još uvek se borim da ne dozvolim sopstvenim likovima da osnuju sindikat, ali znam da većina njih može i zaista oseća krivicu zbog svojih i tuđih dela. Saosećam sa njima, ali ima li potrebe da i ja osećam krivicu zbog njih?

Koliko nepotrebne surovosti ste vi u stanju da podnesete na papiru zarad originalnosti? I da li je to zaista bila ideja koja se nije dala otresti ili uporno čeprkanje u potreazi za do tad neviđenim?