Tomas Kun, veliki filozof nauke prošlog veka je po prvi put uveo termin „paradigma“ radi objašnjenja svog sistema, u knjizi „Struktura naučnih revolucija“. Ukratko, on uzima starogrčku reč paradigma u svom izvornom značenju – obrazac, šablon, i pokušava da je primeni na naučnu zajednicu i njeno funkcionisanje. Paradigma postaje pojmovni okvir u kome se kreće istraživanje. Ona ograničava prostor istraživanja, određuje metodologiju i pojedinačne metode. Na osnovu rada naučne zajednice u užem smislu, društvo se oblikuje u širem, bivajući odrazom naučne paradigme. Svi tokovi su definisani i jasno označeni jednom paradigmom. Period važenja jedne paradigme se naziva „period normalne nauke“. Međutim, Kun primećuje da je upliv nepoznatog dela sveta toliki da ga je u jednom trenutku nemoguće negirati, i onog momenta kada njegov upliv postane toliki da zakoni paradigme više ne mogu važiti, nastaje period naučne revolucije – turbulentno dešavanje, rat stare i nove paradigme, i obavezno uspostavljanje novih zakonitosti, kao i početak perioda važenja nove paradigme. Toliko o filozofiji, i, zašto sam sada ja ovo pomenuo?
Nil Gejmen, autor fantastike i horora nam uvek donese jednu slikovitu ilustraciju teorije Tomasa Kuna. Šta ako su naše religije, racionalni koncepti, ustavi, zakoni, podzakonski akti, običaji, lična ubeđenja i ukus zapravo samo delovi jednog šireg koncepta – paradigme? Šta ako je uticaj nevidljivog sveta prisutan sve vreme, i šta ćemo kada postane toliko jak i uznapreduje, da ga više ne možemo negirati? Šta se dešava kada zakoni po kojima smo živeli prestanu da važe, i kada se veo naše percepcije pocepa bez ikakve najave, pokazujući nam jedan svet satkan od strahovitih moći o kojima nikada nismo sanjali, ili se nismo usuđivali ni da pomislimo?
Zakonitosti Gejmenovih fantastičnih paradigmi nikako nisu izmišljeni od strane ljudskog uma, niti pisani ljudskom rukom. Te zakonitosti nisu slova na papiru, nisu objašnjenja očiglednih stvari, to su živući bogovi u konstantnoj borbi za prevlast, organizovani u bande, čopore, nepouzdani, nikada poverljivi, traže svoje krvave žrtve i ne prezaju ni od čega na putu do besmrtnosti. Svaki Gejmenov karakter jeste božanstvo ili polubožanstvo, koje može da živi večno, ili da iskrvari i umre, nestajući zauvek u ništavilu zaborava. I, zaborav je jedina stvar koja osim direktne borbe može ubiti bogove na mrtvo ime. Oni nisu ono što nam konvencionalne religije nude, već se njihova pojavljivanja dešavaju kroz mešanja okultnih tokova, magijskih struja, zabranjenih bajalica i krvavih rituala. Jedan takav svet ne priznaje ljudske zakonitosti i moralne nazore zajednice ili pojedinca. Gejmenovi negativci su pravi, iskonski zli i u stalnoj borbi za sopstvene interese. Živeti i biti moćan, ispoljiti se u svoj punoći svojih osobina, u svom sjaju svog bitisanja jeste cilj, a na putu do njega sve je sredstvo.
Još od Nikadođije i BBC televizijske adaptacije (1996), Gejmen nam objašnjava istinsko poreklo odabranih pojedinaca. Projekat Sendmen, Zvezdana prašina (odlična ekranizacija i brilijantan kasting u filmu istoimenog naziva), Knjiga o groblju, pa i Američki bogovi (o kojima će na dalje biti reči) nam svi do jednog govore o jednom međuprostoru u kojem je sve moguće, u kojem se večita borba za preživljavanje odvija. To nije borba između dobra i zla, to je uvek borba između nove i stare paradigme, novih i starih bogova, to je uvek rascep u postojanju koji je nemoguće premostiti, i koji nužno ima svoj završetak u samo jednom od ponuđenih svetova. Kada se sukobljavaju paradigme, procep se javlja, i fatumski upliv nepoznatog se pokazuje kao jači od svake slobodne volje. Neko ko je živeo normalnim životom postaje svestan svoje uloge koju je odavno zaboravio, iskra herojstva i tragičnosti se u njemu budi i on je spreman da krene u sopstvenu sagu, poput junaka runskih poema našeg nordijskog božanskog nasleđa.
Dakle, dugo očekivana i najavljivana serija je imala svoju premijeru juče, a ja danas imam čast da podelim utiske nakon prvog gledanja. Početak je drakonski, legendaran, podrazumeva putovanje, poreklo, milost i nemilost bogova, stradanje usled nerazumevanja nepoznatih svetova, kao i prinošenje krvave žrtve, kako bi se bogovi umilostivili. Baš ovako kako sam opisao, i još malo krvavije, kreće uvodna scena serije American Gods. Tu nam je veći deo plota objašnjen, tačnije, postavljena su pravila. Ako nešto želimo od nekog ili nečega ko je veći i jači od nas, moramo biti spremni da ponudimo najveću moguću žrtvu, delove sopstvenog tela, pa i sopstvene prijatelje i braću saborce. Ono što Gejmena uvek čini velikim u ovim trenucima (a što je režiser jako uspešno preneo) jeste činjenica da se nema vremena za ljudske emocije poput tuge i žaljenja. Borba je zahtev koji se ne može izbeći, a protivnik mora biti uništen.
Režija je poverena Dejvidu Slejdu, što je pun pogodak, ukoliko uzmemo u obzir to da Gejmen nikada nije bio žanrovski fiksiran niti jasno opredeljen u svojim projektima. Kod Gejmena je sve u igri, ukoliko podržava priču, pa tako možemo očekivati da u istom veštičjem kazanu nađemo horor, fantastiku, stare sage, okultizam i romansu, iznijansirane od bele do najcrnje varijante. Sam Slejd je jako dobro ispekao zanat radeći filmove poput 30 Days of Night (moj omiljeni rad ovog autora), The Twilight Saga: Eclipse (moj najmanje omiljeni rad ovog autora), Hard Candy, kako i pet najboljih epizoda druge sezone promašenog projekta zvanog Hannibal. Dakle, sve najbolje što ste od režije mogli da vidite u pomenutim delima, videćete već u prvoj epizodi American Gods. Ogroman budžet uložen u CGI je ovoga puta opravdan. Moram da kažem da nisam ljubitelj autora koji nedostatak veštine u režiji obilno „peglaju“ korišćenjem efekata, ali ovoga puta je to zaista izuzetno odrađeno.
SPOILER ALERT!!!
Šedou Mun (Riki Vitl) izlazi iz zatvora ranije, nakon jednog teškog sna i užasnog osećanja da se nešto loše dešava. Upravnik zatvora mu saopštava da će ga pustiti nekoliko dana ranije, zato što mu je te noći žena poginula u saobraćajnoj nesreći. Slomljen, odlazi na aerodrom i pokušava da promeni let. U oči mu upada mentalno poremećeni čovek (Ijan Mek Šejn), koji nekako uspeva da dobije kartu za prvu klasu. Sam Šedou ne uspeva da sedne na svoje mesto, a stjuardesa ga, sticajem okolnosti, prebacuje u prvu klasu – pogađate pored koga. Ispostavlja se da misteriozni stranac uopšte nije mentalno poremećen, već samo vešt glumac, koji se ujedno nudi da mu postane poslodavac.
Razgovor u avionu je ključan za dalji razvoj događaja. Stranac se predstavlja kao Sreda, što je, uzevši u obzir celokupnu njegovu pojavu i karakter, zapravo sinonim za Merkura, Hermesa, Tota, Odina, i sve stare bogove mudrosti, laži i prevare. Pominjanje oka koje nedostaje jeste direktno ukazivanje na legendu o Odinu, kao i na uvodni deo serije. Šta je ono što čini ovaj avion sposobnim za let, Njutnovi zakoni, ili vera putnika da je sposoban da leti, i da se neće srušiti, bez obzira na svoju težinu? Momenat u kome se naglašava vera kao pokretač čitave priče je najbitniji za čitavu epizodu, a verovatno i za sezonu.
Na dalje, imamo jedan neočekivani plot tvist u vezi smrti Munove žene, scenu magijskog zaveta u kafani (još jedna demonstracija vere i prevare istovremeno, stvari koje Sreda nosi kao glavne osobine), i predstavljanje još dvoje bogova, od kojih je jedan očigledno iz suparničkog tabora – boginju seksualne požude, koja svoje podanike tera na ritualno obožavanje, na taj način crpeći energiju i život iz njih, i boga internet komunikacije, koji koristi opojne droge i iluziju kako bi vladao nad svojim podanicima.
Sreda je vođa i pokretač, neko ko je oličenje mudrosti, ali ne i sirove snage. Med Svini (Pablo Šriber) je iskušenje koje Šedou Mun treba da prođe, kako bi probudio svoje ratničke instinkte. Jer, on je ratnik koji je na putu, izabrani, onaj koji menja sudbinu, sve u skladu sa nordijskim herojskim sagama.
Dakle, jasno je da će se bogovi probijati do vlasti uz pomoć prevara i iluzija, jer u svetu od krvi i mesa oni moraju poštovati neke zakonitosti. Kako i sami traže nektar i ambroziju, videćemo da su to ništa drugo do ljudsko telo i krv, seksualne tečnosti i moždani impulsi, u zavisnosti od toga ko kakvu ishranu preferira. Rat je počeo, a Šedou Mun se našao usred njega, možda ne razumevajući u potpunosti reči proročanstva vatrenog bika iz njegovog sna. Veruj! Veruj u moć da menjaš paradigmu, inače će te neprijatelj progutati. Oba sveta imaju svoje zakonitosti, a stanovnici su u stanju da ih krše uz pomoć zaposedanja, obmanjivanja, verovanja, generalno – fokusiranja na cilj, a sredstva su sve čega se mogu dohvatiti.
Kasting je izuzetan, pun kombinacije starih i novih asova, baš kao što i priča zahteva. Riki Vitl, Emili Brauning, Piter Stormajer, Ijan Mek Šejn, Krispin Glover, Džilijen Anderson, Jetide Badaki… Prva epizoda donosi jednu izuzetno napetu i fino doziranu režiju, kombinaciju sporih i brzih sekvenci, i, da nije predugačke (i malo nejasne) scene na groblju, opšti utisak bi bio da je početak i više nego odličan. Ovako je samo odličan. Naravno, postoji velika mogućnost da me vreme demantuje, i da je pomenuta scena ustvari važna.
Dakle, STARZ nam u poslednje vreme nudi sve same poslastice, i treba ovaj poklon prihvatiti na najbolji mogući način i uživati u konzumaciji. S nestrpljenjem očekujemo drugu epizodu…