Ratovi zvezda je planetarno popularna svemirska opera uzduž i popreko ovog nam Sveta. O njoj je toliko puno rečeno, a opet mnogo je toga ostalo nedorečeno. Evo, i ja sam odlučio da kažem nekoliko reči. Ali krenimo redom.
Sada već davne 2012 godine, Dizni je kupio Lukasfilm za tada neverovatnih, a i sada, 2,2 milijarde dolara. I kako to obično biva sa Mišem, nije gubio vreme da najavi nove projekte, od filmova pa do animiranih serija, a i zašto bi kad mu je u krilo upala još jedna toliko željena franšiza. Ljubitelji iste su sa oduševljenjem dočekali tu vest.
Danas, osam godina kasnije, saga o Skajvokerima je konačno završena, a dobili smo i dva nus filma, Odmetnik 1 i Solo. A osećanja među ljubiteljima su podeljena.
Ovde treba napomenuti da je Lukas rekao da je on završio sagu. A Lukas, koliko god mi njega voleli, više nije bitan u celoj priči. Bitno je samo ono što Miš misli i kaže.
Ima onih kojima su filmovi dobri, a ima i onih koji preziru filmove iz Diznijeve ere. Kad čuje kakvi su im komentari, rekao bi čovek: ti filmovi mora da su toliko smeće da su negledljivi.
Tom delu ljubitelja uglavnom se sviđaju samo Pobunjenici i Mandalorijanac. Prvo je animirana serija snimana za Dizni XD, a drugo je igrana serija pripremljena za Diznijevu striming platformu. Ali ni jedna od njih ne pripada sagi o Skajvokerima, iako se Vejder pojavljuje u Pobunjenicima. Ali, da li je sve tako crno?
Jedno lično mišljenje o Ratovima zvezda Diznijeve ere
Ovde moram biti iskren, ni meni se nisu svideli ovi filmovi. Nisam ih mrzeo, ni prezirao ali sam ih potcenjivao, sve sem jednog za kojeg sam od početka govorio da je najbolji film koji je Dizni napravio. Čak sam se i šalio na njihov račun, ali onda sam pogledao Uspon Skajvokera i u meni se nešto promenilo. Film mi se strašno svideo. Te sam odlučio da očistim um od svih svojih predrasuda i da pogledam sve filmove ponovo. Sad je vreme da vam predočim svoje mišljenje o Diznijevim filmovima ovog serijala, pa da ne bude zablude u ovom tekstu neće biti reči o prethodnim filmovima.
Ratovi zvezda: Buđenje Sile je film koji je armija ljubitelja jedva čekala i dočekala. Kad je film izašao svi su bili oduševljeni njime, nisu mogli dovoljno hvalospeva da napišu i kažu o njemu, barem ono što sam ja stigao da ispratim. Osim mene. Čak ni na društvenim mrežama tih prvih šest meseci do godinu dana, jako retko si mogao naći osobu kojoj se nije svideo film – ovo nije provokacija već činjenica na mom twiter timeline-u. Napomena: govorim o svom nalogu na engleskom jeziku.
Sad, što se mene tiče, nije da mi se film nije svideo. Štaviše, bio mi je sasvim solidan, ali je imao jednu veliku manu. Film koji je najavljivan kao nastavak sage o Skajvokerima je zapravo bio ribut ili rimejk originalne trilogije, a možda i oba.
Jasno je da je Miš hteo da jednim udarcem ubije više muva. Da privuče nove ljubitelje, da zadrži stare i da dostojno završi sagu. To je možda bila i najveća greška, jer balansirati između ta tri je gotovo nemoguć i strašno komplikovan posao.
Možda je trebalo da prvo završe sagu, pa sa novom trilogijom ili potpuno novom snagom krenu u lov na nove ljubitelje. Napravi, i oni će doći. Ali, lako je biti general posle bitke.
A on je, mora se reći, odličan. Uzbudljiva radnja, dobra priča, likovi sa kojima je lako uživeti se… kao da je naša nostalgija za tim svetom urezana u njega. Jer, zapravo i jeste. Iskusni vuk Ejbrams je i ciljao na to.
Prvo nas je navukao da se upoznamo nove likove: Poa, BB-8, Rej, Fina i novog negativca Kajlo Rena. Na kašičicu nam dajući stare likove, prvo Soloa i Čuija, pa na sredini filma Leju, da bi nam Luka prikazao na kraju. Stvarno majstorski odrađeno.
Gledajući film ponovo shvatio sam da je priča zapravo fantastična. Devojka koja na planeti, Bogu iza tregera, čeka roditelje i stormtruper koji dobija savest kreću na put kroz Galaksiju samo da bi isporučili mapu Otporu.
Kada Rej oseti Silu prvi put je jedna stvarno dobra scena. To njeno umno prepucavanje sa Renom je vrhunac njenog puta u ovom filmu, kada ona shvata da poseduje Silu. I stvarno dobra scena je kad ga je otresla u duelu lajtsejberima. Opšte je poznato da ponekad neznalica ili neiskusan može lako u besu da otrese nekog ko je na putu da postane majstor. Jer jedan nije svestan svoje snage, a drugi je uljuljkan svojim moćima.
Ali vrhunac filma je najtragičnija scena, kada Leja putem Sile oseti da je njen sin ubio svog oca. Ona je toliko dobro snimljena, a još bolje odglumljena da prosto lomi srce.
Ratovi zvezda: Poslednji džedaj je zapravo film koji je pretrpeo najveći deo kritika, zbog režiserovog korišćenja Luka i osude da je upropastio Ejbramsovu viziju trilogije. Umesto da sam navedem primedbe, sa kojima se lično slažem, pročitajte članak na ovom Quora linku gde se poveo takav razgovor. Čak su i strani portali raspredali o tome kako je Ejbrams besan na Rijana Džonsona. Mada je to on kasnije porekao.
Ovaj film je sasvim solidan, da, ima puno problema sa Rijanovom pričom i malo posustaje za prvim delom. Ali, to ne znači da je film loš. Potraga za Lukom je konačno završena. Rej ga je pronašla, ali to više nije onaj Luk kojeg se sećamo. Film je mnogo više filozofski i psihološki. Luk je u njemu slomljen čovek, njegova greška ga je zatvorila u kavez. Strah ga je izmenio i ceo film je zapravo njegova borba sa strahom.
Najupečatljivija scena je kad on u svom strahu od svega želi da spali prvi hram džedaja, jer misli da džedaji treba da izumru. To je i momenat kada se Joda pojavljuje i gleda ga sa ljubavlju i zabavljenošću. Naravno, Luk nije u stanju to da uradi, ali zato Joda jeste. Potom sledi ismevanje i pridika koja vraća Luka sebi.
U ovom filmu se i upoznajemo sa novim moćima Sile, kao što je npr. Force call iliti poziv Sile između Rej i Rena, i naravno astralna projekcija pomoću Sile.
Ovde je Kajlo uradio ono što Anikin/Vejder nije nikada pokušao ili jednostavno nije hteo da uradi. Ubio je svoga učitelja i time postao prvi Skajvoker Sit Lord. Može se reći da je uvek imao tu ambiciju, dok Vejder iako ju je imao, nikad nije delovao u skladu sa njom. To njegovo padanje u duboko u Tamnu Stranu je potrebno. Potrebno sa te strane da bi njegovo konačno iskupljenje bilo koliko toliko iznenađujuće.
Treba pomenuti da postoji negodovanje fanova da nismo dobili moćnog Luka u ovom filmu. Što nije u potpunosti tačno jer, tokom celog filma on nije ni senka sebe, ali na kraju je itekako moćan. Zaboga, čovek se Silom astralno projektovao na drugu planetu i uspeo da sam spasi ono što je ostalo od Otpora, uz malu pomoć.
Ratovi zvezda: Uspon Skajvokera je objektivno gledano najbolji film iz cele Diznijeve ere, jeste ima puno problema, koje je Ejbrams morao da prevaziđe da bi u koliko toliko jednu celinu stavio trilogiju. Ejbrams je sa njim odradio fantastičan posao, pokupio je sve tredove i fenomenalno ih priveo kraju.
Bio sam skeptičan posle gledanja trejlera i najave Palpatinovog povratka. Smatrao sam da je Cara trebalo ostaviti mrtvog u ostacima Zvezde Smrti. Posle odgledanog filma, shvatio sam koliko je to moje razmišljanje bilo pogrešno, iz dva razloga.
Prvi je taj što je ovo saga o Palpatinima isto koliko i o Skajvokerima.
Bez njega ovaj završetak ne bi imao smisla, jer te dve porodice su isprepletene Silom. Što i dokazuje veza između Rena i Rej. Ovde moram da se osvrnem na još jednu zamerku a to je da je car samo zamena za Snouka kojeg je Rijan ubio u prethodnom filmu. Što jeste legitimna zamerka, ali isto tako lako objašnjiva. Siti sve rade sa lukavstvom i tajnošću, tako da je Snouk mogao poslužiti kao paravan dok Palpatin ne bude spreman da ponovo objavi sebe svetu. Ne bi bilo prvi put da sit uradi tako nešto.
Drugi razlog je praktični – zapravo, jedan tako moćan Sit Lord bi imao rezervni plan u slučaju da ga ubiju. Nemojmo zaboraviti da je on sit koji je posle tri hiljade godina praktično uništio Džedajski red. Naravno, on je očekivao da ga Vejder ubije, ali ne zbog svog sina već iz mržnje. Ali, ne možeš imati sve u životu.
Da učenik Darta Plegijusa, sita koji je bio toliko moćan, da je eksperimentisao sa smrću, i čak članove svoje porodice učinio besmrtnim, neće pokupiti to znanje od svog Učitelja i nadograditi na njega.
Tek kad sam pogledao film sve kockice su mi se poklopile na pravo mesto. I shvatio sam da uprkos svim problemima ova trilogija ipak ima neku viziju koja je doduše žestoko uzdrmana drugim delom iste.
U ovom filmu je nemoguće izabrati najbolju scenu. Svaka je posebna na svoj način. I svaka je važna za priču, ali ću reći jedno odluka da Rej bude Palpatin je vrhunac bilo koje inspiracije.
Što se lično mene tiče, ovaj film mi je bolji od svih snimljenih do sada i starih i novih. Ali to je već stvar ličnog ukusa.
Odmetnik-1: Priča iz Ratova zvezda je film koji je do gore pomenutog meni bio najbolji iz Diznijeve ere. I sad je na visokom drugom mestu.
Iako je celokupna saga prepuno tragedija: pokolj džedaja na Dženososu, naređenje 66, uništenje Alderana i Republike, ubistvo Hana, itd., ovaj film je tragedija na totalno drugačijem nivou.
Jer, za razliku od svih gore pomenutih tragedija, isključujući ubistvo Hana, mi nismo upoznati sa likovima koji su stradali.
U ovom slučaju mi ih poznajemo, znamo njihove vrline i mane, saživeli smo se sa njima. Tako da je ta njihova dobrovoljna žrtva za pobunjenike duboko urezana u naša srca. Neki smo i suzu pustili, kad je onaj divljak Tarkin ispalio onu raketu.
Solo: Priča iz Ratova zvezda koliko god da mi je Uspon Skajvokera otvorio oči ovaj film je nemoguće spasti. Priča o Hanu je mogla biti mnogo bolje urađena, a ne ovo što smo dobili. Priča je toliko loše povezana i još gore prenesena da je to ubilo svaku želju za novim avanturama jednog inače fantastičnog lika. Najgore od svega je što su pokušali da povežu njega sa Dart Maulom. Iako je još u originalnoj trilogiji navedeno da on nikada nije video nekoga ko se služi Silom i da ne veruje u te koještarije.
I da sumiramo sve rečeno, od pet filmova Diznijeve ere samo jedan se može zvati lošim. Što i nije tako loš učinak. Ostala četiri su fantastična, a za to je zasluženo nekoliko stvari:
1. Priča – sve u svemu priča je prilično dobra, da, ima puno rupa i problema zbog tog drugog dela, ali ne može se reći da je užasno loša. Od likova, preko osećaja priče do samih zapleta i pod zapleta. Ova četiri filma su prava pravcata svemirska opera. Da kojim slučajem ova četiri filma nemaju prefiks Ratovi zvezda svi bi pričali ili pisali kako su filmovi fantastični.
2. Kinematografija je majstorski odrađena. Sve nam je dočarano toliko dobro da kao i da smo sami bili tamo.
3. CGI je, takođe, maestralno odrađen, iako to nije nikakvo čudo. Tehnologija je napredovala džinovskim koracima. Stvarno je pravo vreme za snimanje ovakvih filmova i serija. Ako imaš para, doduše.
4. Sva četiri filma su bili bioskopski hitovi i svi su premašili milijardu dolara. A, Buđenje Sile i dva.
Doduše, ovo četvrto i nije neko merilo, ali vredi pomenuti.
U zaključku i u svetlu svega gore navedenog, vidi se da nije uvek samo problem u filmovima, već i u nama ljubiteljima. Najviše zbog toga što mi očekujemo previše od franšiza koje strastveno volimo, i to nam se uvek obije o glavu. Može ova Diznijeva era biti dobra koliko hoće, ali ako nije tačno onako kako smo mi zamislili, ništa ne valja. A to je zamka u koju stalno upadamo.
Jeste da filmovi Diznijeve ere imaju mnogo problema, ali reći da nemaju dušu Ratova zvezda je pogrešno. Možda je nemaju u onoj meri koliko bi pojedini želeli, ali ona je tu i filmovi su prožeti njom. Bar, po mojoj proceni. Isto tako je istina da ova trilogija nije dobro koordinisana između režisera i da je rađena za nove ljubitelje, ali to ne znači da mi stari ljubitelji ne možemo da ih volimo. Samo treba da otvorimo svoj um i da ga očistimo od svojih predrasuda i očekivanja, i jednostavno da uživamo u onome što nam je ponuđeno.
Jer, ma koliko mi tvrdili da priča ništa ne valja, realno stanje je malo drugačije. Da li je ova Diznijeva era savršena? Naravno da nije, ali nije ni toliko loša koliko smo mislili. I to je poenta cele ove moje, prilično dugačke priče. To je bilo sve što sam hteo da kažem, dragi moji autostoperi. Neka Sila bude sa vama.