Publiku je često teško zadovoljiti kada su u pitanju nastavci ili adaptacije priča koje imaju snažnu bazu obožavalaca. Da parafraziramo ujka Bena iz Spajdermena ’uz adaptaciju obožavane priče, ide i velika odgovornost’. Ukoliko se neko do te mere slepo drži kanona, često ga etiketiraju kao neoriginalnog i brzo mu okrenu leđa, dok sa druge strane kada neko ozbiljno testira originalni kanon, odmah je proglašen za jeres pa do kraja završi gore nego onaj koji je samo ’preslikao’ kanon.
Obožavalačka (fanboy) kultura, koja se akumulirala oko velikih franšiza, zajedno sa internet filmskim kritičarima uticala je na postepeno sakaćenje filmske kritike u onom smislu u kom se procena kvaliteta jednog dela meri na osnovu skrivenih ili neskrivenih omaža (easter egg) starijim filmovima, upoređivanja radnje sa sitnim trivijama iz ranijih delova ili na osnovu krajnje nebitnog naučnog fakticiteta, u smislu da li u svemiru gravitacije nema ili je ima, ali je samo njen uticaj slabiji…
Taj vid trivijalnog i nebitnog sitničarenja godinama dominira aktuelnom kritikom, i u tom smislu sam prezadovoljan da se Zvezdanim ratovima, ali i recepciji holivudskih filmova generalno, dogodio jedan ovakav film koji svima lupa jednu dobru šamarčinu.
Da budem iskren, u ovom filmu sam uživao, ali sam isto tako svestan da će verovatno razlog mog uživanja, drugima biti izvor besa. Kao neko ko nije odrastao sa Zvezdanim ratovima, nemam neku vrstu vezanosti za stvari koje mnogi smatraju kanonom, niti sam lično ispratio serijal Ratova klonova, i ostale zasebne priče.
Buđenje sile, iako mi jeste delovao nužno, u smislu da je ovom serijalu bilo potrebno reset dugme kako bi mogli da pričaju nove priče sa novim likovima, a da opet podsete ljude zbog čega su isprva zavoleli Zvezdane ratove, je film koji mi je bio jako običan. Ne loš, niti mu uzimam kao zamerku što pozajmljuje čitavu strukturu prvih Zvezdanih ratova, već mi je samo običan u smislu da je do te mere iskalkulisan da, barem na mene, nije imao ’vau’ efekat kakav su želeli da postignu.
Samim tim, iako likovi iz tog filma jesu dopadljivi, nisam samom sebi postavljao pitanja tipa:“Ko su Rejini roditelji?“ ili „ Ko je Snouk?“. Zato su mi obrti do kojih dolazi u ovom filmu bili zanimljivi i interesantni, jer su napravili zaokret od 180 stepeni, u odnosu na Buđenje sile i ostale filmove u serijalu Zvezdanih ratova. Ali zato mislim da će svako od teških obožavatelja Zvezdanih ratova, koji su se posle Buđenja sile odmah bacili na svoj posao traženja povezanosti Snouka sa Darth Plagueis-om o kom je pričao Palpatin, teoretisanja oko toga koje sve replike ukazuju na to da je Rej plemićkog porekla pa onda prošire svoj argument na to kako je glupavo što su svi iz istog porodičnog stabla, i kako je i nova trilogija automatski loša zbog toga…
Svi ti, automatski negativni ili automatski najveći obožavaoci Zvezdanih ratova, mrzeće ovaj film jer sve njihove spekulacije baca u vodu! Ne samo spekulacije, već sve što su ljudi mislili da sigurno znaju o Zvezdanim ratovima generalno, pada u vodu. U tom smislu, iako sam uživao u meta sloju kritike postojećeg kanona Zvezdanih ratova, svestan sam mesta koje Zvezdani ratovi kao kulturološki fenomen zauzimaju i odgovornosti koja sa tim i sleduje. Rekacije će biti burne, i sve te cepidlake će opet da ulaze u sitne trivije oko toga kako je u proseku potrebno toliko i toliko sati džedaj treninga da bi se savladala sila, i kako ovo i kako ono… Ali film, osim što je sam po sebi slojevit i dubok uspeva da odgovori i na sve ove zamrke… Ostavite prošlost gde joj je mesto i otvorite novo polje mogućnosti za ove filmove!
Rizikovaću da odem u previše digresija i budem previše opširan, ali ovakav film to i zahteva pošto je i on takav. Ovde ne pričamo o običnom blokbasteru, već pričamo o filmu koji je rešio da se bavi pitanjima koja imaju egzistencijalnu i duhovnu relevanciju, dok se u isto vreme bavi klasnim sukobom u našem svetu, problemom idealizovanja prošlosti, subverzijom svih tropa Zvezdanih ratova, i na samom kraju, dok je i zabavan blokbaster. Mnogima će ova krcatost biti izvor nezadovoljstva, ali je u mom slučaju to bilo ono što me je vuklo kroz film, pa bih se onda ukratko i osvrnuo na te aspekte jer je to jedini način na koji je o ovakvom filmu moguće polemisati ozbiljno, a da se ne ulazi u spojlere.
Pitanja duhovnosti ne da nisu strana Zvezdanim ratovima, već su po mom sudu i u centru ove filmske franšize, ali isto tako prepoznajem da je to aspekt koji je moguće tumačiti na više različitih načina.
Prilikom stvaranja prvih Zvezdanih ratova, Lukas je želeo da celoj priči da izvestan duhovni momenat bez favorizovanja jedne u odnosu na drugu religiju. Kako je sam rekao: „verovanje (u boga), bez religije“. Ono što je tokom rada na filmu uvideo je da što više opisa i pojedinosti odstrani, to koncept postaje interesantniji jer otvara mogućnosti za više tumačenja i poziva gledaoca da ga sam internalizuje na koji god način želi.
Najčešća poređena, kada je u pitanju duhovnost Zvezdanih ratova, vezana su za istočnjačku religiju, što zbog Lukasovih religijskih ubeđenja, što zbog činjenice da su filmovi Akire Kurosave, i priče o samurajima generalno, jedna od najbitnijih referencijalnih tačaka. Yoda je često opisivan kao Budistički monah, sila je često poređena sa japanskim ki-em a Džedaj ratnici često su poređeni sa samurajima. Ono što često biva izostavljeno je uticaj hrišćanstva na Zvezdane ratove.
Uticaj koji je možda više bio implicitan, ali svakako prisutan. Pre svega, momenat odabranog koji je čist hrišćanski motiv i motiv oprosta, o onda motivi transcedencije koji su zajednički i sa drugim religijama. Ono šta je izrazito hrišćansko u vezi sa filmom Poslednji Džedaji je motiv verovanja zarad razumevanja, ili drugačije rečeno, motiv ljubavi.
Mudrost rane srednjevekovne filozofije koja je danas svedena na puke doslovne interpretacije, ali je u podlozi nešto izuzetno istinito. Do transcedencije ne dolazi se čitanjem sakralnih knjiga, već življenjem po njima. Do saznanja se ne dolazi težnjom za krajnje neupitnim tlom, taj put vodi u radikalnu skepsu, već pravljenjem iskoraka ka onom što deluje nemoguće.
Sila nije mlataranje svetlećim mačevima niti se svodi na telekinezu… Objasniti silu je promašiti poentu, objasniti je bi značilo zahvatiti je u celini i reflektovati na nju, što je nemoguće. Sila u tom smislu nije u banalnostima čulnog, već se pronalazi okretom u sebe. Nešto što je bilo prisutno i u Imperiji ali ovde stvar postaj zanimljiva jer u Luku imamo konstantnu dinamiku dva principa sile, koji donosi odluku očajnika koji, razočaran u puteve Džedaj ratnika odlučuje da tu lozu zauvek prekine uništavanjem izvora.
Tada shvata ono što su srednjevekovni monasi odavno znali. Niko nema tapiju na silu (boga), niti se sila (bog) nalazi u sakralnim tekstovima. Sila je unutra! Pa, sila nije samo u izvesnim pojedincima, ili samo jednoj lozi… Sila prožima sve!
Motiv ljubavi je prisutan na još jedan eksplicitniji način, koji je ujedno i najpatetičniji deo filma jer u jednom trenutku pred kraj dovodi do jako čudnih odluka, ali je pozadinska intencija tih odluka ni malo patetična. Jedan od velikih problema koje nanosi velika opsesivnost filmskim franšizama je da se, kroz deljenje omiljenog sadržaja među nišom obožavatelja izgubi suština nekog dela i stavi akcenat na bitke i generalno na scene koje su spektakularne zbog svoje dinamičnosti i količine resursa uloženih u njih (setpiece), a ne na intenciju iza toga. Kao i kada se album grupe rasparča i raskomada pa svako promeša pesme kako on želi i premotava da bi stigao do omiljenog dela.
Ovaj film nas podseća da se dobro ne ojačava tako što se pobeđuje zlo, nego tako što dobro nastavlja da živi i jača. Galaksija se ne spašava usmeravanjem sve snage na pobeđivanje druge strane, jer treba misliti i o onome zbog čega se borimo: „Don’t keep fighting, perserve the light!“. Ili kako to formalni logičari izražavaju, ne može se pojam definisati kao negacija nekog drugog pojma, jer ne saznajemo o stvarima govoreći šta one nisu, već šta jesu, a isto tako bitka usmerena samo na uništavanje suprotne strane može se na kraju pokazati kao poraz, što zbog cene koju je neko morao da plati što zbog toga što na kraju možda postanemo ono što smo uništili.
Scena koja se dešava u kazinu, gde imamo motiv klasnog sukoba, najslabija je s obzirom da je pored svih narativnih linija, ova ispala najnebitnija i najmanje liči na svet Zvezdanih ratova. U tom smislu po dizajnu više podseća na prikvel trilogiju, ali nam svakako širi sliku po pitanju ovog sveta i daje bolji uvid u stanje stvari ispod površine. Čovek bi mogao da se zapita, kakav je to svet gde rat traje konstantno kroz tri generacije, tj. osam filmova.
Najprostiji odgovor bi bio neki koji se tiče konstantne dijalektike dobra i zla, ali ovaj mali segment daje nam prozor u pozadinu tog sveta. Postoje ljudi koji direktno profitiraju od konstantnog stanja rata i nemaju nameru da ga zaustave! To nisu ljudi koji će sami ratovati, ili činiti ’loša dela’ , ali će svojim odsustvom rekacije biti jednako veliko zlo! Izuzetno je interesantno što je to smešteno u kazino, jer se na neki način svi ti ljudi koji trguju oružijem kockaju sa sudbinom čitave galaksije, uživajući u spoljašnjem i kratkoročnom uživanju. Ono zbog čega čitav taj segment ispadne bitan čitavom filmu je sam kraj koji u jednoj slici ilustruje poentu od malo pre, zbog čega ne bih o tome dalje govorio.
Jedno od glavnih pitanja ovog filma tiče se idealizovanja prošlosti, to jest, opasnošću idealizovanja prošlosti. Vezivanjem za ono šta se dogodilo, mi unapred ograničavamo svoje polje mogućnosti i postajemo robovi vlastite misli, jer to su stvari van naše vlastite kontrole! Za Ničea je takav subjekt reaktivan, jer način njegovog bivanja nije po sebi samom već po onom što je van njegove kontrole i time u suštini ograničava sebe. Beztemeljnim življenjem, subjekt se oslobađa okova prošlosti i može se ostvariti kao delatni a ne pasivni. Slično stanovište ima i Kjerkegor za koga je stanje dosade, momenat u kom vreme staje jer subjekt postaje svestan činjenice da nema kontrolu nad poljem mogućnosti u koje je isporučen i prestaje da gospodari vremenom. Kontrola se stiče zaboravljanjem i za jednog i za drugog mislioca, pa i za ovaj film. Rej je preoduševljena pričama o starim Džedaj ratnicima, ali je je Luk onda ispravlja da je istorija Džedaj ratnika samo istorija patnje i neuspeha. U tom smislu bi legende o Džedajima bile, kroz prizmu Ničea i Kjerkegora, Događaj koji stoji u osnovi stvarnosti i po kom stvari jesu. Svi ljudi misle na način Događaja, on je načelo njih samih. Događaj je aktivna vrednost koja je sama sebi temelj, a reaktinost se temelji na onome što je u jednom trenutku aktivno. Događaj je onaj rascep na osnovu kog se može videti svet pre njega i svet posle, a kao i svaki događaj, on ima više tumačenja. Iako Luk u filmu izgovara famoznu rečenicu „Ubij prošlost!“, on je onaj koji je u okovima svoje prošlosti jer dopušta da ga ono van njegove kontrole određuje za buduće delanje umesto da poput reke prokrči sebi put napred. Luk kida okove svoje prošlosti tek onda kada pokušava da zauvek prekine puteve džedaja, što smo spominjali ranije, i tada shvata da je on radio isto ono što radi i Rej. Idealizuje prošlost, time što joj nameće izvesno tumačenje koje onda naziva istinom i ne ostavlja prostor za drugi vid tumačenja dogođenog. Poetskim sećanjem, kako to Kjerkegor naziva, čovek fokusiranjem na izvesne segmente prošlosti nju ponovo proizvodi i gleda na nju kroz drugu prizmu; on se po-novio (ponovo je nov). Na taj način staro postaje novo, ali više nije u lancima nužnosti već mu je otvoreno potpuno novo polje mogućnosti. Što nam daje šlagvort za sledeći motiv u filmu…
„Film se rimuje, poput poezije“, poznata je Lukasova rečenica sa snimanja Fantomske pretnje, a možemo reći da i ovaj film ima slične odlike na konto onog ponavljanja od malo pre. Buđenje sile je, gledali na to pozitivno ili ne, u mnogome oblikovana tako da podražava prve Zvezdane ratove, što je mnoge navelo da misle kako će i Poslednji Džedaji bili isti kao Imperija, a da će Epizoda IX biti kao Povratak Džedaja. Ispali su u pravu, ali samo delimično, jer ovaj film iako pogaća iste narativne celine, on ih u isto vreme i izvrće naglovačke. Buđenje sile navodi nas da mislimo da će Luk, čim od Rej uzme svetlsnu sablju biti onaj stari, što automatski biva negirano i Luk odbija da se pridruži pobunjenicima čitav film. Sam film počinje komičnom scenom preko telefona, za kojom odmah slede dinamična scena borbe u svemiru koja je zapravo prepuna napetosti i Hičkokovskog suspensa. Kajlo, koji je u Buđenju sile postavljen kao ekvivalent Vejderu u novoj trilogiji, na početku samog filma uništava svoju masku i kroz čitav film gledamo njegovo lice, a ne masku koja aludira na Vejdera. U filmovima ovog tipa, kada figura autoriteta donese odluku koja ne deluje ispravno, kliše je da protagonistima niko ne veruje u njihovoj odluci da se pobune i da do kraja njihova pobuna rezultira pobedom… ali ne i u ovom filmu. Kada je u pitanju sila i šta se sa njom može uraditi, u ovom filmu imamo neke skroz nove momente, koji nam prilikom Rejinih meditacija daje trenutke čija je montaža kao iz Solarisa (1972) a ne Zvezdanih ratova. O gorućim temama Rejnih roditelja ili Snoukovog indentiteta smo već govorili ukratko. Kako ne bih prepričavao delove filma i upropastio užitak gledanja, ostavio bih ovaj deo nedorečen, ali mislim da je na osnovu priloženog moguće izvući otprilike kakav vid subverzije je na delu. Kroz čitav film Rajan Džonson predpostavlja kakva bi očekivanja gledalaca mogla da budu i izvrće ih, a onda predpostavlja kakve reakcije mogu da budu na tu količinu izvrtanja i svoj odgovor na te reakcije čini glavnom temom filma i centralnim konfliktom Lukovog lika kroz film. Pored toga, uspeva da kroz film provuče i druge teme koje su sve međusobno ispreplitane, u smislu da se tematski nadovezuju sa glavnom i na delu su sa svakim likom gde je na kraju svako promenjen kao lik, a i dalje je u pitanju zabavan i dinamičan blokbaster.
Sve ovo logično nameće pitanje, da li je Poslednji Džedaji onda bezgrešni gigant od filma? Odgovor je naravno, ne. Pre svega, film pati od boljke svih modernih blokbastera, a to je prekidanje scene zarad jeftinog gega! Film počinje jednim od najbezveznijih gegova godine, a ima ih još dosta i prosuti su kroz čitav film. Neko bi rekao da to deluje kao uplitanje studija, ali izgleda da je Rajan Džonson insistirao na svoj toj ’komičnosti’. O cheesy mometima ne bih ni govorio mnogo… Nadam se da je ironičan kada priča da je na to ponosan, jer ti aspekti u mnogome slabe jedan odličan film, ali postoje i veći problemi koji postaju očigledni tek nakon gledanja filma. Iako je film krcat obrtima i raznom simbolikom, ono šta takav pristup priči zapravo čini je da linija radnje, gde se desio obrt, postaje maltene nebitna za celinu filma! Samim tim ispadne da smo sedeli i gledali pola sata jedne radnje koja se završi nekim obrtom, da bi likovi onda povukli nove poteze i ispočetka… Gubi se svrhovitost iza delanja. Ispadne kao da je intencija da se publika šokira. Možemo na to gledati tako sa jedne strane, ali sa druge, nije li to život? Nepredvidivost i neuhvatljivost, planiramo jedno a ispadne drugo? U većini trenutkaka tokom gledanja filma, spram informacija koje likovi imaju o datom problemu, njihova odluka na delanje dovoljno je motivisana, ali kada gledamo izvan priče i na film gledamo kao celinu ta se svrhovitost gubi jer krajnji rezultat koji je postignut, desio bi se i bez nekih narativnih linija i likova, a posvećeno im je dosta vremena. Sa druge strane ima momenata koji su očigledno namešteni da bi se uklopili ili sa datom temom ili kako bi proizveli novu lančanu reakciju događaja, a ne jer je to najlogičnija odluka. Onda ima i likova čija je relevancija potpuno nebitna… Sve ove argumente možemo braniti time da je i život spontan, ali Zvezdani ratovi nisu niti su ikada bili život. Filmovi nisu život, najčešće su ili imitacija života, podražavanje života… ili pak veći od života, ali ne i sam život. Sa druge strane, ne činim li isto kao Luk u filmu time što ograničavam Zvedane ratove na ono šta oni zapravo jesu ili nisu, i je li to legitimno ili ne? Ovaj film odstupa od kanona Zvezdanih ratova i po pitanju etabliranih pravila unutar tog sveta, po pitanju tipičnih zapleta i narativnih linija unutar Zvezdanih ratova kao franšize, odstupa estetčki jer način na koji su mnoge sekvence raskadrirane odlazi od izvornjih Zvezdanih ratova i njihovih filmskih uticaja… Mnogo toga je drugačije i novo, a opet staro. Nekad je Kurosava bio Događaj spram kog se stvara, a sad su to Zvezdani ratovi… Da li će za trideset godina to biti ovaj film, neka odgovor na to pitanje ostane nedorečen. Ovaj ima pretenzija da bude šokantan i inovativan, ali onda sa druge strane kada ima priliku da bude još inovativniji; propušta je. Što ga ne čini lošim filmom, čak ga ne čini ni prosečnim, već mnogo više od toga, ali nije ni ponovni dolazak Mesije.
„Uz adaptaciju velike franšize, ide i velika odgovornost“ je konstatcija kojom smo počeli s razlogom. Pored svih ovih stvari, pozitivnih i negativnih, ono šta mi deluje kao najveći problem koji jeste negativan je da je ovakvo odstupanje od priče, bez izvesne odgovrnosti, štetno jer parališe priče koje dolaze! Iskreno, ja nisam siguran šta može biti predmet radnje sledećeg filma. Ne u smislu, neizvesno je šta će biti nego, pitanje je šta se može uraditi sada. Ovaj film je mnoge potencijalne narativne linije koje bi imale svoj krašendo u trećem delu, bez razmišljanja zatvorio. Iako mi je u bioskopu to bilo neizmerno zanimljivo, ne znam koliko je to dobro na duge staze. Možemo simboliku iz filma okrenuti protiv njega, jer kada se malo bolje razmisli, ovaj film je i dalje reaktivan ali ne u smislu da prati kanon nego u smislu da toliko ne želi da bude tipičan i običan da smišljeno radi sve kontra. To je i dalje reaktivnost, ali na takav način da briše sebi tlo pod nogama zatvaranjem onih narativnih linija, što je možda još opasnije, jer kada sklonimo temelj kuće; ona pada! Tako da je tematika filma, ironično, i kritika tog filma. Sa druge strane, mnoge nam je novine i dao, koje nakon oporavka od ovih (uslovno rečeno) ’problema’, mogu otvoriti novo poglavlje za Zvezdane ratove. Kao što je evidentno, ni sam nisam siguran šta da mislim po pitanju filma. Jedino što znam je da ovoliko rasprave i ideja ne može da pokrene loš film, već samo dobar.