Prvi put kada sam dobio rukopis pod nazivom „Mesečev ratnik“, uredno poslat na moju imejl adresu, priznajem, uplašio sam se. Ne toliko zato što ću, moguće, izgubiti silno vreme nad tekstom koji bi, u najmanju ruku, mogao da bude prosečan, a u najgorem slučaju apsolutno nečitljiv, već iz mnogo banalnijeg razloga. Bojao sam se da to neću moći adekvatno da saopštim mladom i entuzijastičnom autoru. To sam mislio iz najmanje dva razloga. Prvi, zato što nikada nisam imao petlju da nekome potopim sve snove, čak i onda kada je to, moguće, neophodno, a drugi, zato što se ne osećam kompetentnim, da stručno sudim o nečijem književnom delu, bez obzira na postojanje sopstvenog (ili baš zahvaljujući tome). Zato sam Stefanu odmah naglasio da to mogu da uradim isključivo iz ugla običnog čitaoca – ljubitelja žanra.
Iz predhodno navedenih razloga, ali i nekih objektivnih, bilo mi je potrebno dosta vremena kako bih rukopis uopšte načeo. Ipak, kada sam to jednom učinio, ne mogavši više da odlažem obećano, moje raspoloženje nije se naprosto popravilo, ono je bukvalno eksplodiralo. Da budem krajnje jasan, nije se tu radilo samo o olakšanju što rečenice koje sam čitao nemaju ništa zajedničko sa „prosečno“ i „nečitljivo“, ne, erupcija zadovoljstva došla je na sasvim posebnom talasu. Na onom, a ovo zaista govori više od svih činjeničnih stavki koje nameravam ovde da iznesem, što sam samo posle dve stranice uronio u tekst i blagodareći tabletu, gotovo ga nisam ispuštao iz ruku.
Da odmah budem otvoren – ovo je prvenac i to prvenac veoma mladog autora. Kao takav, tekst je nesumnjivo gajio određene slabosti i to uopšte nije tajna. Nije tajna ni to da sam, pošto se od mene već očekivalo da ga temeljno pretresem, bio svestan nekih i tu i tamo ih beležio, smatrajući da autor treba na njih da obrati pažnju. Ipak nijedna od njih nije mi smetala da od „korice do korice“ pročitam Stefanovo delo sa svim onim reakcijama čitaoca koji se sreće sa neočekivanim, a sočnim, zalogajem omiljenog žanra.
Da probam da dam siže Mesečevog ratnika. Priča prati Ezgilda Drafena, bivšeg barona i vojskovođu i to u periodu kada se čini da je rat iza njega, a gorčina poraza jedina budućnost. Njegovu zemlju Levanon porazio je drugi narod, Arejci i sada je, uz pomoć svojih saveznika, okrutnih Severnjaka, drže okupiranom. On sâm je u bekstvu, koje je delimično i samoizgnanstvo, jer putuje u želji da prošlost ostavi za sobom, jednom za svagda. Ipak, koliko god se trudi da ostane neprimećen, na svakom koraku sreće ljude koji ga prepoznaju i čini se, sećaju ga se po dobru. Na putu ka određenom prolazu (tunelu) koji će ga odvesti iz tih zemalja i prekinuti agoniju kajanja i preispitivanja, sreće dva čoveka. Oni mu se priključuju, skoro mu se nametnuvši, a ispostavlja se da, ma koliko da su različiti, obojica bivaju podjednako opčinjeni Ezgildovom ličnošću. Prvi je običan seljak Lin, a drugi misteriozna figura Faldor iz redova Opsenara. Kada stignu do tunela, saznaju da je zatvoren i da će potrajati čitave tri nedelje kako bi ga rudari osposobili za prolazak.
Ne treba napominjati da Ezgild na svakom koraku nekadašnje baronije sreće nepravdu i zlo koje za sobom ostavlja surova uprava Severnjaka. Pritisnut savešću i sećanjima, još više, nesrećama ljudi kojima je tiranije dosta i koji u njemu vide zakonitog gospodara, Ezgild počinje da sumnja u ispravnost dotadašnje odluke o bekstvu. Splet okolnosti i osećaj dužnosti, od koje ne može da se skloni čak i kada to istinski želi, Ezgilda ponovo teraju u rat. Ovog puta mali, ali apsolutno pravedni. Njegova dva pratioca i on naći će se u epicentru seljačke bune protiv krvožednog i bahatog porobljivača. Kako će se iz toga izvući i da li će uopšte, tema je stranica ove sjajne knjige.
Ako se čitaocu učini da pojedini delovi ovog opisa podležu određenim klišeima imam da kažem dve stvari na tu temu.
Prva je da to nimalo ne umanjuje vrednost knjige, svesno napisane u matrici žanra koji poznajemo kao epsku fantastiku i to sa nekim njegovim osnovnim zakonitostima. Te zakonitosti nisu stereotipi koji se besomučno ponavljaju u osrednjim pokušajima kopiranja velikih uzora. One se dotiču samo osnovne postavke i to u građenju sveta koji počiva na stalnom antagonizmu postojećih zajednica (kraljevstava i naroda) i sudbini pojedinca u toj drami. Čak i tada, Stefanovi likovi preuzimaju sasvim autonomni pravac, zahvaljujući odličnoj karakterizaciji.
Druga stvar tiče se mog shvatanja primedbe na kliše kao takav. Nijedno veliko delo nije lišeno određene klišeizacije, prosto zato što prati matricu života samog. Vrednost nečijeg umetničkog dela nije isključivo vezana za originalnost i neponovljivost, što ljude, koji očajnički posežu za ovim elementima, često dovodi do smešnih i bezvrednih rešenja. Ne, ono što jedno pisano delo, u ovom konkretnom slučaju, čini kvalitetnim jeste njegova autentičnost, a ona uvek potiče iz piščeve iskrenosti, pa samim tim i prenošenje iskustvenog u zamišljene svetove. Začuđujuće je koliko je to nekom mladom poput Stefana pošlo za rukom.
Prvo što sam osetio dok sam čitao Mesečevog ratnika, uspeo sam da definišem tek na kraju – neverovatna lakoća kojom je delo pisano. Sasvim sigurno ovom zaključku pomaže i lično iskustvo. Teško je napisati knjigu, čak i kada inspiracija prosto kulja iz vas. Dolazite do delova koje imate u glavi, ali se oni sporo i s mukom probijaju na papir. Ipak, čitajući Stefanov rukopis imao sam utisak da ne postoji ni jedan takav čvor, neko tegobno mesto koje se uz suvišak reči moralo iznedriti u teškim porođajnim mukama. Sve teče, glatko i bez zastajkivanja, gotovo savršena dinamika i svedenost. To je odlika ljudi koji dugo pišu, to pojednostavljivanje koje vas vodi kroz priču ređajući pred vas slike poput filma. Tome izvanredno doprinose i delovi sa dijalozima, koji često ne idu od ruke svakom početniku, jer je potrebno izmestiti se iz ugla glavnog lika i podariti organsko i onim sporednim. Stefanu to uopšte nije problem. Dijalozi među protagonistima sasvim su prirodni i još više guraju čitaoca duž druma bez neprijatnih skretanja i džombi.
Svestan savremene forme romana, kao čovek koji očigledno dosta čita (a to je za pisca osnovna škola) Stefan savršeno gradi svoja poglavlja kao kratka i dinamična. Na taj način pravolinijska priča za koju se opredelio – uvek iz ugla glavnog lika – uopšte ne predstavlja problem.
Još jedan elemenat konzervativnog pristupa žanru je prisutan u Mesečevom ratniku. Stefan se nije okrenuo toliko popularnom i sada skoro standardizovanom greemdark-u. Podrazumevajuća atmosfera opšteg nihilizma i niskosti, kao tobožnje realnosti, nasuprot tolkinovske zaslađenosti, postala je dominantna odlika savremene fantazije. Da to uopšte ne mora da bude tako i da svaka dogmatizacija žanra, makar i suprotna od nekadašnje, znači njegovo osiromašenje, dokazuje Mesečev ratnik. Iako u osnovi herojskog karaktera sa svim onim elementima idealizma, ovo delo nipošto se ne može odvojiti od surovog realizma u svojim bitnim aspektima. I tome doprinosi upravo iskrenost pokazana kroz glavne protagoniste.
Stradanje Ezgilda pod paskom sopstvene savesti, toliko je ljudsko da vrvi od svih onih karakterističnih slabosti koje krase naš rod. Njegova želja da pobegne takođe je deo naše prirode, koja večito traži lakši izlaz. Na kraju, pokazana surovost u trenucima kada je njegovu sudbinu ponovo zahvatio vihor smrti, jeste realna slika rata i čoveka u njemu.
Ali, da sve ne bi završilo na listi vrlina koje se iscrpljuju u simbolizmu, žalim da pohvalim i ono što čini okosnicu romana, a meni verovatno i najdraži momenat – akciju. Kada jednom počne da dominira, s obzirom da je na neki način i glavna tema (buna, rat), dobija privlačni magnetizam karakterističan za „militaristički fantazi“ (termin se odnosi na dela sa akcentom na vojničkoj kasti, strategiji i taktici unutar borbi). Tome jednako doprinose delovi sa iscrpnim opisima vojnog planiranja Ezgildove armije, koliko i samih bitaka. Pogotovu ovih poslednjih. One su neverovatno žive i realistične, bez obzira da li se tekst bavi sukobom bezimenog mnoštvom suprotstavljenih boraca ili konkretnim dvobojima unutar njih. I tu vidimo raskošan talenat koji se kao takav nesumnjivo temelji na iskustvu. Naravno, ne iskustvu ratovanja samog, već predanog proučavanja primera kroz istoriju i to na jednom ozbiljnijem nivou. Takođe, nešto što sam saznao naknadno, a što je bilo toliko očigledno dok sam čitao opise mačevanja glavnih junaka, Stefan se tom veštinom i bavi. Borbe likova romana Mesečev ratnik, nisu fantastčne do besmisla kakav forsira savremeni holivudski narativ, zamenjujući bezidejnost dela specijalnim efektima, ali to nikako ne znači da su obične i dosadne. Naprotiv, čitalac će osetiti znoj pod ratnom opremom i umor u mišićima onoga ko zamahuje mačem na svoje neprijatelje ili se pak brani u situacijama na „ivici noža“. To nije lakonsko košenje jednim zamahom čelika, već napeta igra pariranja, fintiranja, a na posletku ubijanja i sakaćenja bez imalo ulepšavanja. Realizam usred imaginacije baš na onom mestu gde je neophodan.
Ako bih želeo da na kraju sumiram sve predhodno rečeno, ovo je delo osobe koja ima istinski spisateljski talenat i ljubav prema tom zanatu. Ovo drugo je značajnije, jer se talenat mora nadograđivati, a to se najbolje čini upravo pisanjem, pisanjem i neodustajanjem od pisanja. Stefan Mijatović je mlad autor i kao takav pred sobom ima još mnogo prostora za usavršavanje, a na osnovi kakvu predstavlja gore narečeni talenat to će, po mom dubokom ubeđenju, biti izvesnost. Mesečev ratnik je njegov prvenac i ne može se posmatrati kao savršen, što i nisu njegove pretenzije, ali se u njemu svakako može prepoznati ogroman potencijal – kako autora, tako i konkretne priče. Svet koji je stvorio i uloge koje je namenio njegovim akterima prosto vape za nastavkom i jednom grandioznijom arhitekturom, kakvu bi zahtevni ljubitelji žanra sa oduševljenjem dočekali. Neskromno ću reći da sam jedan od privilegovanih koji znaju da nam Stefan to upravo i priprema.
About Author
