Rupa

 1.

Krici bušilice koja je razbijala asfalt su odjekivali slepom ulicom. Radnici su sklanjali komade betona. Svako od njihovih izboranih, grubih lica je pričalo priču. Gledao je slike na ekranu svog fotoaparata zadivljen bogatstvom prizora za koje društvo često nije marilo.

            Bio je vreli letnji dan, kada je odlučio da se uputi u grad. Sa dugom kosom, u crnoj majci i pantalonama sa vojničkim printom, nije ostavljao ljude ravnodušnim. Sve u vezi ovog mladog čoveka, od izgleda do interesovanja, stvaralo je jaz između njega i sveta u kom je živeo.

            Nosio je tri profesionalna fotoaparata oko vrata. Svaki put kada bi ga neko pitao, šta će mu tri aparata, on bi objasnio: Jedan je bio za snimanje, drugi je imao blic i širokougaoni objektiv a treći je imao najkvalitetniji objektiv. Obični ljudi u njegovom okruženju su kritikovali to „skupo škljocanje“, a njegovu ambiciju ta kritika nije mogla ni da okrzne. Opremljen aparatima u koje je mnogo uložio, opsežnim znanjem o umetnosti i mladalačkom strašću uputio se tog vrelog letnjeg dana u potragu za jedinstvenim prizorima kojima će obogatiti svoj portfolio.

            Začuo je klepet krila iza sebe. Osvrnuo se i ugledao belog goluba sa crvenim očima. Bez oklevanja, podigao je jedan od svojih aparata ka ptici. Nije se sećao da li je ikada video albino goluba, pogotovo ne nekog čije su oči praktično sijale crvenom bojom.

            Ptica je uspela da odleti pre nego što ju je uslikao. Coknuo je zubima. Golub se sada nalazio na grani obližnjeg drveta, delimično sakriven lišćem. Napravio je par fotografija, ali je lišće uspelo da skoro u potpunosti sakrije pticu. Raširio je nozdrve, besneći, ali ostade odlučan, pažljivo birajući koji aparat da koristi za ovu misiju. Znao je da fotograf mora da ima strpljenja i po uzoru na ljude kojima se divio, umetnike koji su mogli satima da ostanu u jednom položaju za idealnu fotografiju,

            Marko je sebe smatrao racionalnim čovekom, ali u ovom trenutku nije mogao da se odupre osećaju da ga golub izaziva. Pažljivo je načinio par koraka napred, sa objektivom uperenim u krošnju lipe, ozbiljan kao da drži pušku, a ne kameru. Pre nego što je uspeo da nađe dobar ugao, golub odlete. Na njegovo iznenađenje, uleteo je pravo u jednu od rupa koju su radnici napravili u asfaltu. Prišao je rupi gledajući je kroz objektiv. Mogao je da vidi beli obris goluba koji je stao na koren koji je virio kroz zidove rupe. Video je priliku za odličnu sliku i još više se nagnuo nad rupom. Čista belina goluba je bila sjajan

            U sledećem trenutku, izgubio je tlo pod nogama. Pre nego što je shvatio šta se desilo, udario je o zemlju. Oštar bol prostruja kroz njegovo telo. Izgubio je osećaj u kolenima, a ruke kojima je grčevito stezao svoje aparate u zaštitničkom zagrljaju, bile su prekrivene površinskim ogrebotinama iz kojih je tekla krv. Ogrebotine nisu bile dovoljno duboke da budu opasne, ali jesu bile dovoljno duboke da ga peku.

            Pogledao je u vis, dok mu je srce lupalo. U užasu je gledao otvor rupe, koja je bila tako daleko da je činila tek minijaturnu belu tačku. Da li je moguće da je rupa bila ovako duboka? Povikao je upomoć, isprva nejako i promuklo od šoka, a posle sve glasnije. Nije bilo odgovora. Okrenuo se oko sebe gledajući u zidove svoje tamnice. Bilo je dovoljno usko da pokuša da se popne uz zidove rupe. Pregledao je aparate, protrljao ruke pokušavajući da umiri drhtanje i uhvatio se za zidove, spreman da se paukovim hodom popne do slobode.

            Odjednom, nije mogao da se pomeri. Mekana zemlja je, kao neka vrsta živog blata, usisala njegove šake. Ma koliko se koprcao, nije mogao da se oslobodi. Strah se pretvorio u paniku. Počeo je da viče iz sveg glasa.

            Eksplozija svetlosti ga zaslepe i ućutka. Jedva se navikao na svetlost i shvatio da su se pred njim otvorila vrata. Buljio je ispred sebe, potpuno zatečen. Pred njim je stajala ženska prilika. Nije mogao da joj vidi lice, pošto je svetlost padala na nju otpozadi. Zagledao se u prostor iza nje. Izgledalo je kao da je stajala u dnevnom boravku.

            „Kakva je to vika?“ – zapitala je. Ostao je nem, čas gledajući u udaljeni otvor rupe, čas u svoje zarobljene ruke, čas u tu neobičnu podzemnu dnevnu sobu.

            Ženska prilika se nagnu nad njim, otkrivajući svoje lice. Trgao se i jedva ugušio vrisak. Umesto lica žene, video je glatko duguljasto lice prekriveno zmijskom kožom, sa dve rupe umesto nosa, dva razdvojena žuta zmijska oka i trećim, ljudskim plavim okom na čelu. Želeo je da misli da ga je stres i strah savladao i da je počeo da halucinira. Čvrsto je zatvorio oči, sagnuo glavu i tiho rekao: „Pao sam… Pomozite…“

            Tišina. Držao je oči zatvorene. Nije znao šta se dešavalo. Želeo je da veruje da je sve umislio, i sobu i ženu-zmiju, ali se u isto vreme nije usuđivao da otvori oči, u strahu da će celi sablasni prizor i dalje biti tu. Osetio je nečije ruke kako ga grubo izvlače iz zemljane zamke. Otvorio je oči, sapleo se o donju ivicu vrata i jedva izbegao da ne padne na svoje kamere.rupa1

            Sve je ukazivalo na to da se nalazio u prostoriji koja je ujedno bila dnevna soba i kuhinja. Sve je bilo od drveta, izuzev zarđalog šporeta i izuzetno prljavog frižidera. Teške zavese izjedene moljcima, rupe u nameštaju iz kojih je ispadao sunđer, škripav pod, sve je ukazivalo na jedno siromašno domaćinstvo. Vrata na koja je ušao bila su zapravo vrata ormana.

            On proguta knedlu i ponovo se usudi da pogleda u svoju spasiteljku. I dalje je video ženu-zmiju, glatke svetlucave zelene kože, neprirodno glatkih crta lica, sa tri oka. Ali, bio je odlučan da ne zuri, ubeđen da mu se priviđalo.

            „Pao sssi odozgo, znači? Dugo mi se nije desssilo da mi dođe gossst sssa Površššine. Veoma, veoma ljupko od tebe šššto sssi ssvratio u moj ssskromni dom“ njen tanki jezik zapalaca oko tankih maslinasto zelenih usana.

            „Izvinite molim Vas, moram da se vratim… Nije mi bila namera da ovako upadnem… Vi živite pod zemljom?“ – govorio je nepovezano, ne znajući ni sam šta je izlazilo iz njegovih usta. Bio je previše smeten zbog toga što nije mogao da se otrese halucinacije – i dalje je video čudovište  umesto žene. Povrh svega, svaki put kada bi progovorila, čuo je siktanje.

            „O, jadničak… tressseššš se… Jesssi li zza čaj?“

            Marko zausti da odbije ponudu i da je zamoli da mu objasni kako da se vrati odakle je došao, ali ga prekide gromoglasan uzvik. „ŽENO!“ – začulo se iza teških drvenih vrata.

            Žena-zmija se podboči „Nažžžalost, dragi moj, čaj će morati da sssačeka. Moj mužžž je jaaaako ljubomoran i tvoje prissssussstvo bi moglo da ga uzzznemiri“, rekla je i pucnula prstima. Vrata ormana se širom otvoriše uz tresak. Pre nego što je stigao i da se trgne, zgrabila ga je za ramena, podigla sa zemlje kao krpenu lutku i bacila nazad u orman. Našao se u mraku sa oštrim bolom u leđima i bubnjevima u ušima. Pogledao je oko sebe, želeći da ponovo pokuša da se popne uz zidove rupe, ali shvati da više nije mogao da vidi svetlost na vrhu rupe. Čak je i zemlja nestala sa zidova rupe. Nalazio se u običnom drvenom ormanu. Bio je ubeđen da ga je ubacila u istu prostoriju iz koje ga je i izvukla, ali to ujedno više nije bio isti prostor. Rupa je nestala, a sa njom i njegov put ka slobodi. Pretražio je džepove i pronašao svoj telefon, samo da bi otkrio da nije bilo signala.

            Šta ću sad?                                                       

            Znao je odgovor. Bio je u bezizlaznoj situaciji i ostalo mu je samo da čeka.

            „Ženo, gde je ručak?“ – zabrundao je glas. Marko se nagnu da bolje čuje. To je bio glas debelog i halapljivog čoveka, najverovatnije pijanice. Bio je to grub glas, praćen mljackanjem i isprekidanim dahom.

            „Tu je, dragi“, umiljavala se njegova supruga. „Moj buccko šššećerni, sssamo si me izzznenadio, poranio sssi, zato nisssam possstavila sssto… nemoj da ssse odmah ljutiššš… Čekaju te tvoje sssarmice.“

            „Sarmice“, halapljivo ponovi glas.

            Marko pruži ruku i blago odškrinu vrata ormana. Ispred žene je stajao ogromni debeli čovek ružičaste kože, a na ramenima… mu se nalazila glava svinje.

            Šta ako ne haluciniram? – pomislio je Marko – Niko mi neće poverovati.

            Kao da je tek tada shvatio da su mu oko vrata visila tri fotoaparata, on polako podiže jedan i poče da namešta objektiv.

            „Je li kraljevačka sarma?“ – zapitao je svinjoglavi.

            „Jeste, i to messso od buta. Taj Kraljevčanin je bio baš lepo uhranjen, da zzznaššš koliko je sssarmica ispalo…“

            Marko se namršti. Kraljevčanin? Ali je odmahnuo glavim i nastavio da slika ceo prizor, pazeći da pritiska dugme samo dok je žena koračala, ne bi li se škljocanje koje se čulo izgubilo u škripi trulih dasaka.

            „Sssačuvala sam glavu i issspekla je, zzznam da ti je to omiljena possslassstica“, rekla je, prišla šporetu na kom se nalazila posuda prekrivena krpom. Zgrabila je krpu i sklonila je elegantnim potezom svojstvenim preterano samouverenim domaćicama.

            U posudi se nalazila ispečena ljudska glava. Oči su bile iskopane, a koža je imala bronzani sjaj pečenog mesa. Usta su bila napunjena nečim gustim što je davalo užasnut izgled već sablasnom licu. Fotoreporterska inspiracija je napustila Marka i ostavila ga nerazumnoj panici. Udario je leđima o zid ormana, drhteći kao prut. Kraljevčanjin. To je čovek! Ja sam u Paklu. Ja sam u paklu gde svinje jedu ljude – panično je mislio. Gledao je oko sebe tražeći nešto čime bi mogao da se brani. Komešanje se začu izvan ormana. Njegova nagla reakcija nije prošla neprimećeno.

            „Šta je to bilo?“

            „Dušo, polako…“

            „Šta je tamo?“

            „Ššššećeru…“

            „KO JE OVDE SA TOBOM?“ – prasnu njegov teški glas.

            „Bebicccce…“

            Vrata ormana se otvoriše uz tresak. Ogromni svinjoliki čovek se nadvi nad Markom. Neopisivi vonj mu naglo ispuni nozdrve, od čega mu se zavrtelo u glavi.

            Dok su ga ogromne debele ruke hvatale za vrat i uzdizale sa zemlje, krajičkom oka je video ženu-zmiju kako leži na zemlji držeći se za obraz. Njen elan i raspoloženje je nestalo, dok je kao ranjena zver posmatrala svog supruga. Marko je pokušavao da se iskoprca iz ruku svinjolikog, ali ni najjači udarci nisu imali nikakav uticaj na čudovište koje ga je stezalo za vrat.

            „On je sa Površššine“, tiho je rekla.

            Marku se zamuti pred očima.

            „Zovi doktora“, zagrokta svinjska glava. „I reci mu da ovaj put ponese pare“, i to je poslednje što je čuo pre nego što je izgubio svest.

 2.

„Kako neobični predmeti…“

„Mani se toga, imamo posla!“ – zaskiča drugi glas.

            Ležao je na nečemu ravnom i hladnom. Glava ga je bolela. Otvorio je oči i istog trenutka su ga zaslepela neonska svetla. Time je i ona mala nada da se probudio u svom krevetu nestala. Okrenuo se oko sebe. Nalazio se u prostoriji koja je, po svemu sudeći, bila improvizovana operaciona sala. Ležao je na dva spojena kuhinjska stola, a nedaleko od njega su, na drvenim stolicama, bili rašireni zarđali hirurški instrumenti. Kao da to nije bilo dovoljno uznemirujuće, dve niske ali veoma oble siluete su se raspravljale u jednom kraju sobe, njemu okrenute leđima. Video je ružičasti iscepkani pacovski rep debljine ljudske ruke kako viri iz mantila jedne od silueta. Ružičasti pacovski prsti su prevrtali njegove objektive ostavljene na stolu sa sve mobilnim telefonom i ključevima od kuće.

            Krenuo je da se podigne i tada je shvatio da je bio vezan lancima za drveni sto. Njegov pokušaj da ustane je izazvao zveket, zbog čega su dve siluete odustale od ispitivanja njegovih aparata, već su se okrenule ka njemu. Našao se licem u lice sa antropomorfnim pacovom i mravojedom.

            „Pacijent je budan!“ – zaskiča pacov.

            Marko proguta knedlu. „Šta se dešava? Ko ste vi?“

            „Ja sam doktor Crvorep a ovo je moj pomoćnik Mravostres“, reče pacov, i obojica se učtivo nakloniše.

            „Šta hoćete od mene?“

            „Pa Vaše organe, naravno“, reče pacov nonšalantno.

            Marko preblede.

            Pacov uze skalpel i poče da ga zagleda. „Danas je tako teško doći do kvalitetne čorbe od ljudskih bubrega da je to prosto tužno. Srećom, sa vremena na vreme, zalutali Površinci upadnu u Podzemlje. Te prilike su tako retke da je prosto greota ne iskoristiti priliku za zaradu. Mravostresu, sedativ molim“, okrenu se on mravojedu, pa onda nazad Marku, uz jeziv osmeh „Moje staro srce ne podnosi vrištanje baš najbolje, znate.“

            Duguljasta čupava surla Mravostresa zadrhta. „S-s-s-sedativ?“

            „Zaboravio si ga, zar ne? Idiote!“ – podviknu pacov i njegov rep ošinu mravojeda po čelu. Mravojed se uhvati za glavu svojim sitnim ručicama i poče da skiči. Pacov odmahnu glavom. „Ostani ovde i čuvaj pacijenta. Osećam ako te pošaljem po sedativ donećeš mi sladoled. Nesposobni skote!“

            Marko odahnu kada pacov napusti prostoriju. Ovo je šansa da uradi nešto, ali šta? Posmatrao je mravojeda koji se nesigurno osvrtao oko sebe i kršio prste. Iznenada, mravojed izvi glavu. Njegova surla poče da njuška po vazduhu. Sitne oči se raširiše. Celo telo je počelo da mu drhti. Okrenuo se prema uglu na plafonu, na kom se nalazila mala rupa. Marko se zagleda i vide mrave veličine ljudskog palca kako gamižu od jedne do druge rupe. Mravojed skoči, brži od žabljeg jezika i zalepi se ručicama za zid, nabijajući surlu u rupe, ispuštajući grozomorne zvuke.

            „Potpuno se izgubi kada ogladni.“

            Marko se trgnu. Pored njega je sedela devojka, ljudsko biće i to prelepo ljudsko biće. Odakle se ona stvorila? Bio je sigurna da malopre nije bila tu. Bila je tanka, visoka, dugačke smeđe kose i srcastog lica sa krupnim zelenim očima, malim nosom i punim usnama. Ideal lepote, mnogi bi rekli.

            Nije izgledala začuđeno prizorom, niti je izgledala iznenađeno činjenicom da je bio vezan.

            „Izvini… zdravo… Da li možeš da me odvežeš?“ – obazrivo je zapitao. Očekivao je, kao i svako stvorenje koje je sreo od kada je pao u rupu, da će i ona pokazati neku monstruoznu i nasilnu stranu. Ali, nije imao šta da izgubi.

            Umesto toga, ona se vedro nasmeši „O, naravno!“

            „Mislim… sigurno se negde nalaze ključevi…“

            Devojka zgrabi lance svojim koščatim rukama i pokida ih kao papir, ostavivši ga bez reči.

            „Hajde!“ – veselo je rekla. On skoči ka stolu i pokupi sve svoje stvari. Devojka je već izašla iz sobe. On se osvrnu ka mravojedu koji je i dalje jurio mrave, podiže kameru i napravi par fotografija, pre nego što se dade u trk za devojkom.

            Prolazio je kroz dugačak hodnik u zgradi koja je izgledala kao stara bolnica. Zidovi su bili prekriveni sa više slojeva farbe koji su se ljuštili i bili su puni rupa iz kojih su milele razne bube i štetočine, prošarani tragovima vlage. Smrad je postajao sve gori dok je jurio za devojkom. Jedva je imao vremena da se osvrne, ali mu nije padalo na pamet da se odvoji od jedinog ljudskog bića koje je video. Pogotovo ne tako lepog.

            Kraj hodnika se završavao teškim metalnim vratima koje devojka sa lakoćom otvori i pridrža kako bi i on prošao.

            Noćno nebo se prostiralo iznad njih, a crveni oblaci nalik na vitičasti dim cigarete su mileli oko zvezda. Pred njim se pružala šuma puna sivih stabala i crnih krošnji, koja je okruživala oronulu zgradu iz koje su izašli. Podesio je objektiv za noćnu svetlost i kroz zum osmotri krošnje drveća, vođen znatiželjom. Bele troglave zmije, vrane sa tri oka, veverice za ljudskim očima na leđima i  šišmiši bez glava su ga naterali da spusti objektiv i duboko udahne.

            Okrenuo se i ponovo osmotrio devojku. Nosila je sivu košulju koja je pratila njeno vitko telo i crni šorts, dok je na nogama nosila otkopčane letnje imitacije martinki. Gledala je oko sebe kao da nešto traži. Onda je stala iza stabla obližnje jelke, naslonila nogu na nju. Mišići njene tanke noge su se jedva napeli, a stablo se slomi i pade ispred gvozdenih vrata, zatvarajući ulaz u zgradu.

            „Vrata se otvaraju na ovu stranu, pa će im trebati malo više da pobegnu“, objasnila je, očigledno ne shvatajući zašto je gledao u nju otvorenih ustiju.

            „Šta si ti?“

            „Vila, naravno“, rekla je i onda zastala. „Ako ne znaš… mora da si sa Površine! Zato su hteli da te seckaju… Razgledaj slobodno! Sigurno si znatiželjan.“

            On podiže glavu ka nebu, teško dišući. Onda primeti da su zvezde na nebu lebdele. Podiže kameru i zumira.

            „To…to nisu zvezde…“, promrmljao je promuklo. Pred njegovim zumom se nalazilo more  lebdećih svetlećih ljudskih lobanja.

            „Nisu“, nasmešila se. „Hajdemo.“

            „Gde?“

            „Pretpostavljam da želiš da ideš kući?“ – zapitala ga je i krenula pravo u sablasnu šumu, pokazujući mu da je prati. On se osvrnu oko sebe, oklevajući. Začuo je pacovsko skičanje i udaranje po metalnim vratima iz unutrašnjosti zgrade i odmah potrča za devojkom, odnosno, vilom. Tamnosiva trava pod njegovim nogama je pucala i raspadala se kao sasušeno lišće. Čudan zvuk, nalik sitnim kricima je pratio svaki njegov korak, ostavljajući neprijatan osećaj da je trava svesna svakog njegovog koraka i oplakuje sopstvenu smrt.

 3.

Već su hodali neko vreme, kada su došli do jedne čistine u šumi. Dok je devojka tražila nešto što je nazvala „portalom za gore“, on je shvatio da su se unutar četiri stabla na ivici čistine nalazili ekrani koji su prenosili jedan te isti program. Nije video zvučnike, niti žice, ali je prijem bio jasan i glasan.

            „Naš pošteni, veliki, plemeniti, vrhunski, magični, predivni vođa će Vam se sada obratiti“, zaneseno je govorila voditeljka sa lisičijom glavom, obučena u ružičasto.

            Čuo je glasan prasak i shvatio da se siva grana zabila u najveći ekran, a spoj elektriciteta je ubio i ostale ekrane. Okrenuo se i video devojku u položaju koji je odao da je upravo ona bacila granu.

            „Ne mogu da ga slušam, izvini. Non stop je na ekranima, migrenu sam dobila“, rekla je isfrustrirano. Okrenula se nazad ka zečijoj rupi i nastavila da čeprka po njoj, nastavivši priču: „Priča bajke a zemlja nam propada. Tlo je presušilo, ništa ne raste, zemlja se pretvara u prah čim nešto zasadiš. Zbog bolesti ludih ljudi svi su počeli da jedu jedni druge. Čak i kada se nađe neki proizvođač čistog mesa, kilo košta kao kuća. Ljudsko meso nikada nije bilo skuplje. Toliko smo nisko pali da su sve farme ljudi zatvorene. Poslednjih par generacija ljudi se rodilo jalovo. Čovek ne može da nađe ni sladoled od očiju, tolika greota.“

            Noge su mu se presekle. Nešto mu je govorilo da bi pokušaj bekstva od ovog stvorenja sigurno bio bezuspešan.

            „Ne brini, neću ti ništa. Ja sam vegetarijanac.“

            „Ako… ako si rekla da ništa ne raste, kako onda možeš da budeš vegetarijanac?“

            Nasmejala se. „Jaoj, kako si sladak. Ne baš takva vrsta vegetarijanca. Uf, bre, izgleda da su zatvorili ovaj prolaz. Moraću da potražim drugi. Nemoj da se onesvestiš.“

            Ustala je, tresući ruke od zemlje i zabacila glavu. Zelene oči su joj se prevrnule tako da se videla samo beonjača. Blago je otvorila usta. U njima zatrepta veliko oko indigo boje.

            Marko izgubi svest.

 4.

Obraz mu zabride. Onda odmah drugi.

„Alo bre, dečko, budi se! Lepo sam ti rekla da se ne onesvestiš.“

            Trgao se i zablenuo u njeno lice, koje se vratilo u pređašnje stanje.

            „Ali… Ali ti… Tvoja…”

            „Morala sam da otvorim svoje treće oko da bih pronašla drugi otvor ka Površini, jer se ovaj pokvario, a ti mi ovako zahvaljuješ?“ – ljutito je upitala.

            „Izvini… Ja zaista nikada nisam video tako nešto.“

            Njeno lice se promeni. „Naravno. Površinac.”, promrmlja ona a njemu ne promače snishodljiv ton. Pružila mu je ruku i podigla ga sa zemlje. Sitni vrisci trave koju je prikleštio svojim telom polako zamreše.

            Malo se sabravši, Marko zapita: „I… Da li si uspela da pronađeš drugi otvor ka Površini?“

            Devojka teško uzdahnu. „Dobra vest je da jesam. Loša vest je da se on nalazi u kući Baba Jage.“

            „Baba Jaga?“ – ponovi Marko.

            „Da.“

            „Naravno. Naravno da je u kući Baba Jage, zašto ne bi bio“, rekao je pokušavajući da ostane priseban. Baba Jaga je stvarna.

            „Hajdemo. Njena kuća u ovom pravcu“, reče vila i krenu napred. On podiže kameru i poče da slika sve oko sebe, uključujući i ekrane u drveću koji su i dalje trepereli. Niko mu neće poverovati bez dokaza. Nije ni znao kome da ovo pokaže. Dok je zumirao u svetleće lobanje, prođe mu jedna mračna misao kroz sopstvenu glavu – Pod uslovom da uspem da napustim ovo mesto.

            „Zaista, hvala ti što mi pomažeš“, rekao je kada ju je stigao. „Shvatio sam da se nisam ni predstavio kako treba. Ja sam Marko.“

            „Mene zovu Nakaza“

            On trepnu. „Nakaza?“

            Ona se tužno nasmeši. „Druge vile su me odbacile još dok sam bila mala, zato što mi treće oko izlazi na usta umesto na čelo. Izgledam kao čovek, umesto da imam rupu na čelu. Niko nije hteo da mi da vilinsko ime zbog toga. Zato me zovu Nakaza.“

            „Ne mogu tako da te zovem. Ti nisi nimalo nakazna“, rekao je saosećajno i uze je za ruku. Osetio je hrapavu površinu na njenoj ruci i on je osmotri. Tek kada se ovako približio, shvatio je da su se duž celih njenih ruku nizali nabrekli ožiljci. Većina je bila stara i toliko bleda da se iz daleka nisu ni videli, ali su neki bili ružičasti, skoro sveži.

            „Ovo… da li su ti to druge vile uradile?“

            Klimnula je glavom i ubrzala korak sa širokim lažnim osmehom na licu.

            „Pitao si me za moje vegetarijanske navike, zar ne?“ – veselo je upitala, očigledno bežeći od teme koja ga je zanimala. Ispoštovao je i nju, ali i svoju radoznalost, odustajući od toga da insistira da pričaju o nečemu što joj nije prijalo.

            „Da, ne mogu ni da zamislim na šta si mislila.“

            Uhvatila ga je za ruku i on oseti malaksalost. Zavrtelo mu se u glavi. Onda ga pusti i reče: „Evo ovako to izgleda, samo puta sto.“

            „Šta… Šta bi?“ – promrmljao je, držeći se za glavu.

            „Primer mog vegetarijanstva. Ne hranim se mesom, već energijom. Mogla bih da ubijem ako bih želela, ili ako sam jako gladna, ali obično stanem kada ljudi izgube svest. Još jedna stvar koja nervira moje sestre. Mogu da se hranim na Površini neprimetno. Dovoljno je da nekoga zagrlim u mračnoj uličici i drži me nedelju dana. A nikoga ne povredim, samo onesvestim. Ništa što se ne može rešiti dobrim snom.“

            „Da li često posećuješ Površinu?“

            „Da, onaj stari prolaz sam često koristila. Volim da idem na Površinu. Ne samo zbog hrane. Volim da idem na EXIT, ima dobre muzike. Takođe ima dosta hrane, pogotovo zato što stranci dolaze. Kao internacionalni švedski sto. Osetim duše ljudi sa svih strana.“

            On se zamisli. „Znam da je ovo možda čudno pitanje… ali da li postoji razlika između naših duša i duša stranaca? Znaš, dok se hraniš na EXIT-u?“

            „Razumela sam na šta si mislio. Duše ljudi sa našeg dela Površine su umornije. Tužnije. Mračnije. Iscrpljene. Nema dovoljno životne energije, pa se plašim da uzmem previše. Stranci su toliko srećniji, prosto pucaju od snage duha, sočni su. Ili, barem su takvi ovi koji dolaze kod nas.“

            Nastavili su da hodaju, svako u svojim mislima. On se usudi na još jedno pitanje: „Ako je mesto odakle sam došao Površina, onda je ovo…?“

            „Ispod Površine. I iznad Pakla. Nazovi ga kako hoćeš. Zovemo ga na različite načine. Ukletija, Smrtovija, Sivovija… Moj omiljeni naziv je nastao u poslednjih par godina – Čistilište. Pošto nova vlada čisti ovu zemlju od nade i sreće, kapiraš?“ – rekla je šaljivim tonom. Iako je inače uživao u crnjacima, nije mu bilo do smeha. Klimnuo je glavom i nasmešio se iz poštovanja.

            Iznenada, ona skoči ispred njega. Začuo je skičanje, režanje i vriske nalik dečijim, toliko jezivim da mu se podigla svaka dlaka na glavi. Preko njenog ramena vide desetak sitnih stvorenja, nalik na decu, samo što su imali ogromne grbe na leđima i bili su prekriveni dugačkim, retkim oštrim dlakama. Lica, uznemirujuće nalik dečijim, imali su krupne blede oči kao u mrtvaca, sa sitnim nosevima i ogromnim ustima koja su se širila od uva do uva, a u kojima su cvokotali krupni, oštri žuti zubi.

            „Šta su oni?“ – povika Marko.

            „Drekavci! Trebalo je da znam. Baba Jagino, baba Jagino!“ – povikala je pokazujući na Marka. Jedan drekavac skoči na Marka. Vila ga gurnu na zemlju i pesnicom druge ruke udari drekavca pravo u mali prćasti nos.

            „Baba Jagino! Ako dirnete u Baba Jagino, sve će Vas skuvati!“ – vikala je.

            I dalje skičeći i vrišteći, drekavci počeše da se povlače. Nestali su u senkama krošnji iz kojih su iskočili. Vila zgrabi Marka sa zemlje i potera ga napred, kako bi se što pre sklonili od senki u kojima su se nalazili drekavci. Kada su se dovoljno daleko udaljili i malo primirili, Marko primeti bol u ruci. Kada ga je vila odgurnula, pao je na nešto oštro i posekao kožu podlaktice. Krv je kapala. Vila to primeti i poskoči.

            „Uh, bre… ako osete krv bićemo u problemu“, reče i izvuče sivu maramu sa crvenim ružama iz džepa i čvrsto mu zaveza ranu.“

            „Zašto si vikala Baba Jagino?“

            „Ako misle da si Jagin ručak, neće te dirati. Da nisam to rekla, ne bi bio ovde sada. Drekavci su izgladneli, pitanje je dana kada će im glad pomoći da zaborave na strah od Baba Jage.

            „Rekla si da je put ka Površini u njenoj kući. Zašto bi nam dozvolila da ga iskoristimo? I, ako je se i drekavci plaše, zar ne bi trebalo i ja da je se plašim?“

            Odmahnula je glavom. „Stara veštica te neće ni primetiti dok sam ja tu. Želeće uslugu od mene, i sigurna sam da će drage volje ustupiti prolaz za tu uslugu.“

            „Za kakvu uslugu?“

            „Kakvu uvek traži“, tmurno je odgovorila i požurila napred.

 5.

Trgao se. Kada je pomislio da se navikao na ovaj svet i njegove užase, nabasali su na prazno polje. Na stotine stvorenja različitih, grozomornih oblika i veličina, njihali su se u ritmu vetra, obešeni i konopce. Iako je bilo polje, bez i jednog drveta, stvorenja su visila, beživotna. Krajevi konopaca su nestajali u vazduhu iznad njih, kao da su zakačeni za nevidljive žice. prolaze pored konopaca sa kojih vise razna stvorenja.

            „Šta…. šta je ovo?“ – jedva je prozborio.

            „Paaaaa“, razvuče vila nonšalantno. „Juče su zatvorili još jednu fabriku. Najverovatnije je to.“

            „Misliš… masovno samoubistvo?“

            Klimnula je glavom bezizražajno. „Nema posla. Ne postoje nova radna mesta, većina starih se gasi, a preostala radna mesta se daju rođacima i prijateljima onih na vlasti. Lako je meni, ali svi koji se hrane mesom ne mogu da priušte i kap krvi a kamoli obrok. Posao im je sve. A masovna otpuštanja uslovljavaju pojavu masovnih samoubistava. Prosto i jednostavno.“

            „Zar ne bi trebalo nekoga da pozovemo? Da obavestimo?“

            Frknula je. „Policiju? Policija se odaziva samo na prijavu ljudskih bića i hvata vas da bi Vođa mogao dobro da jede. Sve ostalo što se desi njih ne zanima. A ova tela će verovatno biti pojedena do kraja nedelje. Služe nekoj svrsi, nema potrebe za njihovim sklanjanjem.“

            „Koliko često se ovo dešava?“

            „Dovoljno često“, odgovorila je, ponovo ga ostavivši bez odgovora. „Zar nećeš da slikaš?“ – iznenada ga je upitala.

            „Ovo?“ – zgranuto je zapitao.

            „’Što da ne?“

            Promeškoljio se u nelagodi. Pre nije ni jednom prokomentarisala njegovo fotografisanje, čak ni kada se usudio da je uslika. Čak se i nasmešila, ali ga ništa nije pitala. Sada se iznenada zainteresovala.

            „Ali…“

            „Oni su mrtvi, šta njih briga?“

            Marko podiže kameru.

 6.

Što su dublje zalazili u šumu, drveće je postalo gušće, stabla tamnija, a krošnje punije. Nije ni primetio zvukove koje su pravile ptice i zrikavci sve dok više nije mogao da ih čuje. Iako je mislio da je to bilo nemoguće, siva šuma je postala još sablasnija. Na kraju njihovog puta, nalazila se koliba od ljudskih i životinjskih kostiju obrasla crnim gljivama.

            Pre nego što su se približili kolibi, vrata od hrastovine ukrašena donjim vilicama ljudi i životinja se otvoriše, vodeći u još veću tamu od one koja ih je okruživala. Vila mu klimnu glavom i uđe unutra.

   rupa2         Jasno ju je video, uprkos slabom osvetljenju dve baklje na zidovima kolibe. Unutra su se nalazili poluraspadnuti leševi životinja i sitnih antropomorfnih bića koje nije mogao da prepozna. Spisi, stare slomljene lampe, kuhinjski elementi, stolice, sve je bilo nabijeno i zalepljeno za zidove. Na sredini prostorije koja je činila celu kolibu nalazilo se nešto nalik na tron, prekriven debelim slojem ćebadi, i raskošnim miljeima postavljenim jedni na druge. Nije mu promaklo da su bili umrljani zakorelom krvlju i prekriveni trulim komadićima mesa. Nije mogao da zamisli kako bi sedenje na grubim miljeima moglo da bude udobno, ali to njoj nije smetalo.

            Nije imala nos, već samo dve duguljaste rupe po sred lica. Iako je izbrojao sedam očiju, video je da ih je nekada imala i više, pošto se na debelim obrazima nalazilo nekoliko praznih kapaka. Usne je jedva primetio koliko su bile tanke. Iako je na glavi nosila šarenu maramu, videlo se da je jedva imala šaku bele kose. Debeli vrat prepun ljubičastih i zelenih vena je povezivao tu sablasnu glavu za krupno, debelo telo prekriveno starim haljinama. Mogao je da vidi da se ispod tih haljina nalazilo više od samo jednog para ruku. Bio je u iskušenju da podigne jednu od kamera, ali se nije usuđivao.

            „Da li ja to osećam strah, Površinče?“ – hrapav glas se začu, glas koji je otkrivao žeđ.

            „Baba Jago…“ – zausti vila.

            „Ako budeš čitala za mene“, rekla je starica mirno. „Prolaz se nalazi iza onih vrata“, klimnula je glavom na levo. Marko se okrenu i tek tada primeti, u brlogu koji ih je okruživao, mala vrata koja su se jedva ocrtavala u zidu.

            Vila teško uzdahnu. Zabacila je glavu i zatvorila oči. Marko ustuknu, jer je znao šta sledi. Ruke su počele da joj se tresu. Krupno oko se pojavi u njenim ustima, mahnito se okrećući kao da nešto traži. Starica ju je strpljivo posmatrala. Prošao je čitav minut, pre nego što je prestala da se trese.

            „Oh“, rekla je bezizražajno kada se vratila u svoje prvobitno stanje.

            Ono što se tada desilo, bilo je previše haotično da bi se precizno opisalo. Ni sam Marko nije bio u stanju da razazna sve što se potom desilo. Razvaljena vrata, vrisci, povici, svetla, pretnje, pucnji. „Pomažu Površincu! Pomažu Površincu! U ime zakona, predajte Površinca!“ – vikali su grubi muški glasovi. Video je uniforme i u mraku nije mogao da odredi ni koje su boje bile.

            „Ko se usuđuje da uđe u moju kuću!“ – vrisnula je Baba Jaga. Počela je da se izobličuje, i ustaje sa svoje stolice. Otvorili u paljbu, obarajući je na zemlju. Vila ga gurnu ka vratima koja je Baba Jaga maločas pokazala. Ogromno baba Jagino telo im je poslužilo kao zaštita od pucnjeva. Zatvorila ih je za sobom i stavila rezu. Meci su se zabijali u vrata, praveći pukotine. Vrata su bila jača nego što su izgledala.

            „Šta se desilo?“

            „Pacov. Videla sam ga. Rekao im je ta tebe.“

            On se okrenu oko sebe. Rupa je izgledala ista kao ona u koju je upao.

            „Kreni. Moraću da te poguram kako bi izašao“, rekla je.

            On se uhvati rukama i nogama sa korenje koje je milelo iz blata, i tek onda shvati – „A ti? Kako ćeš se ti popeti ako poguraš mene?“

            „Ne razmišljaj o tome, kreni“ – povikala je.

            „Ne mogu da te ostavim ovde!“

            „Možeš. I hoćeš“, rekla je mirno.

            „Ti… Znala si da će se ovo desiti. Kada si pogledala njenu budućnost…“

            Njene oči su bile prazne. „Čak i da mogu da opstanem gore, nema poente. Koja je razlika između ovog sveta i tvog? I jedno i drugo su svojevrsne rupe.“ Raširila je ruke i zatvorila oči. Osetio je kako ga neka sila polako podiže u vis, isprva jako sporo, a onda sve brže. Upravo kada je ubrzanje postalo dovoljno veliko, začuo je kako se vrata slamaju.

            Začu se pucanj. Ovoga puta nije bio zaglušen vratima.

            Okrenuo se.

            Njene krupne oči su izgledale iznenađeno, iako je znala šta sledi.

            Najzad je imala rupu na čelu.

            Nakaza je najzad imala rupu na čelu.

            Sve postade crno.

 7.

„Dečko? Alo bre dečko? Kako je uspeo da upadne unutra? Današnja mladež ne zna ni da hoda…“

            Vrelina ga je iznenadila. Posle nekoliko sati provedenih na hladnom mestu Čistilišta, vrelina ga je udarila svom snagom i otežala mu da se povrati. Jedva se uspravio. Bio je okružen radnicima i njihovim grubim glasovima.

            „Upao je u šahtu, jedva smo ga izvukli?“

            Jedva je razaznavao svet oko sebe.

            „Koliko… koliko dugo sam bio unutra?“ – promrmljao je.

            „Pet minuta, zar se ne sećaš?“

            „Mora da je udario glavu.“

            „Kam… kamere…“ – mrmljao je.

            „Vidi budale, mogao je da pogine, on se brine za kamere, tu su ti kamere…“

            Iako ih je opipao i video da su preživele, nije mu laknulo. Prizor vilinog lica sa rupa na njenom čelu ga je progonio. Da li je sve bio san? – pomislio je. On napipa lakat, i vide da se oko njega i dalje nalazila njena marama.

            Posle nekoliko sati provedenih u ambulanti, kada su ustanovili da nije imao potres mozga, pustili su ga kući. Sve vreme je čekao da dođe kući i pregleda slike. Šta će da uradi sa njima? Da ih objavi? Ljudi moraju da znaju da postoji svet ispod našeg, da se raspada baš kao i naš, ali i da se stanovnici tog sveta hrane ljudskim mesom. Sve vreme je ćutao. Znao je da, ako prerano kaže i reč, zatvoriće ga u sanatorijum pre nego što bude stigao i da uključi fotoaparat. A onda kada se vratio kući, njegova majka mu nije dala mira satima. Nije verovala da mu je dobro. Majčinu brigu ne može da umiri ni autoritet lekara.

            Kada je najzad ostao sam u svojoj sobi, raširio je kamere po svom radnom stolu. Drhtao je dok su se kamere palile. Srce mu je stalo kada je prva slika bila potpuno crna. Druga takođe. Prvo je mislio da je slučajno uslikao nekoliko slika u tunelu. Ali ne. Umesto zmijolike žene i njenog svinjolikog muža, slike su bile crne. Umesto mravojeda veličine čoveka koji je usisavao mrave veličine palca, bilo je na desetine crnih slika. Umesto neba punog lobanja, umesto slika masovnog samoubistva, umesto sive šume… umesto vile, sve je bilo crno.

            Nije mu ništa ostalo.

            Osim njene marame. Sive marame sa crvenim ružama.

            Uradio je sve što je mogao. Svaki mogući program koji je imao u kompjuteru, svaki softver, pokušao je sve što je mogao da pronađe, makar jedan obris u fotografijama, ali bez uspeha.

            Kada je ustao, sunce je već prodiralo kroz prozore njegove sobe. Leđa su mu pucketala od ukočenosti. Protegao se. Drhtalo mu je u grudima. Nije bio siguran da li je to bilo od umora ili od razočaranosti.

            Nije znao šta da radi.

            „Sine, jesi li ustao?“ – začuo je svoju majku. Donela mu je novine, kafu i doručak na tacni. Nikada nije uradila ništa takvo. Ali, ni on nikada pre nije upao u šahtu. Bila je izuzetno zabrinuta i insistirala je da dan provede odmarajući. Seo je pored prozora i počeo da ispija kafu, koja, kao da mu je bila potrebna više nego ikada pre.

            Odsutan u mislima, počeo je da prelistava novine. Jedan naslov mu privuče pažnju. Tačnije, niz naslova su ga razbudili više nego jaka kafa. Ne samo naslovi, već i delovi teksta, primeri senzacionalističkog novinarstva, privlačili su mu pogled.

Muž ubija ženu i onda umire ugušivši se njenom hranom.

Užasna tragedija…

Prebijena na smrt…

Sedeo je pored njenog beživotnog tela…

Koščica u njenom ručku mu je presudila…

Doktor razotkriven – ubijao pacijente i prodavao im organe

… crno tržište…

Ugledni doktor je godinama slao vitalne organe u inostranstvo…

Pomoćnik je za novčanu nadoknadu spaljivao tela…

…otkriveni zahvaljujući odbeglom pacijentu…

Visoka stopa samoubistava povezuje se sa merama štednje

Analitičari tvrde…

Psiholozi upozoravaju…

… porodice nemaju novca za sahranu…

Devojka nastradala u mafijaškom obračunu

            Poslednji naslov ga je pogodio. Setio se njenih lepih zelenih očiju. Reči koje je izgovorila odzvoniše u njegovim ušima.

            Koja je razlika između ovog sveta i tvog? I jedno i drugo su svojevrsne rupe.

Foto, Marko Smiljanić

Pisac, Aleksandra Petrović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *