Na ovu čajanku pozvali smo fantastičnog gosta, koga ljubiteljima lepe reči nije potrebno posebno predstavljati. Imamo čast, da uz šolju čaja, porazgovaramo sa najprevođenijim i jednim od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Pogađate, u pitanju je Zoran Živković, autor čak 22 prozna dela koja su mu donela veliku svetsku popularnost. Ovom prilikom zahvaljujemo mu što je pristao da odgovori na naša pitanja.
- Fantastika je, čini se, danas najizazovniji vid savremene književnosti, kojem se okreću veoma značajni savremeni prozaisti s raznih strana sveta. Univerzalnost Vaše proze, izgleda funkcioniše u svim podnebljima. Vaša dela prevođena su na mnogobrojne jezike, objavljena su u SAD, Engleskoj, Italiji, Portugaliji, Nemačkoj, Španiji, Francuskoj, Danskoj, Grčkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Japanu, Južnoj Koreji, Brazilu, Turskoj, Saudijskoj Arabiji, Rusiji, Češkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Ukrajini, Sloveniji i Hrvatskoj. Koliko je bilo teško probiti se na inostrano tržište?
Svakako nije bilo lako. Kao i u raznim drugim oblastima, neophodno je pre svega da imate kvalitet u onome čime se bavite. Ali to je tek nužan, ne i dovoljan uslov za uspeh. Neophodan je i splet povoljnih okolnosti. Na prvim koracima u inostranstvo, imao sam sreću da mi podršku pruže neki značajni autori fantastike, a ponajpre Majkl Murkok. Majk mi je otvorio neka vrata do kojih je teško čak i doći, a kamoli proći kroz njih, i kad imate kvalitet. No, pošto sam tu jednom ušao, sve je postalo lakše. Onda sam 2003. dobio Svetsku nagradu za fantastiku za „Biblioteku”, kao tek drugi Evropljanin u tom trenutku, pa sam tako postao ono šta se u marketingu naziva brend. Ostalo je, što bi se reklo na engleskom, istorija. Danas se ja svojski trudim da pomažem mladim autorima koji se nalaze tamo gde sam i sâm bio pre dvadesetak godina.
- Englesko govorno područje je neostvarena želja mnogih naših pisaca, da biste tamo uspeli u toj zastrašujućoj konkurenciji morate da budete ne samo dobri, već izvanredni. Vama je to pošlo za rukom. Američki izdavač Kadmus pres u avgustu 2016. počeo je da objavljuje vaše knjige na engleskom u okviru projekta „Kolekcija Zorana Živkovića”. Planirana su tvrda, meka i digitalna izdanja. Koliko je značajan ovaj potez izdavača?
To je vrhunac karijere jednog pisca. Meni će se, zapravo, pojaviti istovremeno sabrana prozna dela i na srpskom i na engleskom. Do narednog Sajma knjiga u oktobru, Kadmus pres i Zavod za udžbenike objaviće istovetne komplete od po jedanaest tomova u tvrdom povezu koji će sadržati sve moje prozne naslove – njih dvadeset dva. Kadmus pres će potom nastaviti da publikuje i izdanja u mekom povezu kojih će ukupno biti dvadeset jedno. Šta bi jedan smerni i ponizni prozaista poput mene mogao više da poželi od toga?
- Da li ste zadovoljni saradnjom sa izdavačima u Srbiji i koliko se razlikuje pristup izdavanju knjiga ovde i u svetu?
Imam veliku sreću što mi je izdavač u Srbiji Zavod za udžbenike. Ovo je jedna od retkih domaćih izdavačkih kuća koja u profesionalnom pogledu stoji rame uz rame s onim velikim svetskim izdavačima koji su do sada objavljivali moja dela.
- Šta biste savetovali autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno da posebno obrate pažnju pre slanja teksta izdavaču… i kako da odaberu, odnosno kako uopšte da dođu do izdavača i izdaju svoje prvo delo?
Pisci početnici treba pre svega da napišu kvalitetno delo. To je devedeset odsto posla. Izdavač će se već naći ako je rukopis uistinu vredan. Veoma se retko događa, barem u naše vreme, da kvalitetna prozna dela ostanu neobjavljena.
- Vi ste se relativno kasno okrenuli pisanju, svoj prvi roman „Četvrti krug” objavili ste 1993. u 45. godini života. Šta je to što Vas je odvuklo „na mračnu stranu” i uticalo na Vas da se okrenete pisanju? Da li biste, da možete da vratite vreme, ponovo čekali tako dugo? Da li je bilo teže napisati i objaviti prvi roman ili sve one koji su usledili posle?
Svoje studente uveravam da se pisac ne postaje pre pedesete zato što je potrebno uložiti decenije da bi se pročitalo samo ono šta je najbolje od najboljeg u svetskoj književnosti. A ako se to ne pročita, onda se ne može računati na ozbiljnu književnu karijeru. Može se, doduše, postići komercijalni uspeh i pisanjem trivijalne literature, ali ovde nije o tome reč. Ja sam, dakle, poranio pet godina, a ne zakasnio. Ali „Četvrti krug” je tada odlučio da iziđe iz moje glave. To izlaženje bilo je burno, gotovo eksplozivno. Napisao sam roman za ciglo tri meseca zanosa. Ali onda je usledila gotovo četvorogodišnja pauza. Više puta sam tokom tog razdoblja počinjao da pišem, ali sam srećom bio dovoljno pribran da uvidim da sam i dalje u kosmosu „Četvrtog kruga”. Tek pošto sam se potpuno „dekontaminirao” od svog prvog romana, mogao sam da krenem dalje. Ne kaže se bez razloga da se pisac ne postaje posle prve nego posle druge knjige. Zar je malo prozaista koji nikada ne naprave onaj presudni korak nego ceo život pišu samo jednu knjigu?
- Radili ste kao urednik – edicija Kentaur, kod Prosvete, a zatim ste i izdavali ediciju Polaris, tako da Vam je dobro poznato i to kako je biti sa druge strane. Koliko su, po Vašem mišljenju, za život jedne knjige važne korice i marketing?
Važni su isključivo u industriji knjige koja objavljuje trivijalnu književnost. Knjiga je tamo roba, pa će na njenu prodaju uticati i ambalaža. „Zlim dusima” ili „Ani Karenjini” nikakva ambalaža nije potrebna. Ti romani biće to što jesu i kao najubogija izdanja – najviša književnost.
- Kakav je Vaš stav prema trenutno toliko popularnim trilogijama, mnogologijama i serijalima?
Nemam o tome nikakav stav. Uopšte ne čitam proizvode industrije knjige. Poslednjih godinu dana sasvim sam zagnjuren u jedan od najčudesnijih romana svetske književnosti – „Zle duhe”. To je moj literarni kosmos.
- Kakvo je Vaše mišljenje o književnim večerima i promocijama, i da li ih posećujete?
Rekao bih da je ta vrsta manifestacija izgubila smisao u ovo vreme. Književne večeri i promocije znatno su više pripadale dvadesetom nego dvadeset prvom veku.
- Radite kao profesor kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Vaš kurs privlači veliku pažnju. Jednom prilikom izjavili ste da mladim piscima ponavljate znamenito Čehovljevo uputstvo – ne budite pisci, ne pišite… ali i da „najbolji kurs kreativnog pisanja jeste kreativno čitanje.” Koje autore preporučujete vašim studentima? Da li možete da nas uputite na neku literaturu (po mogućstvu na srpskom jeziku) udžbeničkog tipa, koju bi svi oni koji žele da se okušaju kao pisci trebalo da pročitaju?
Nema takve literature. Ni na srpskom ni na nekom drugom jeziku. Ne može je ni biti. Nemoguće je iz nekog udžbenika naučiti umetnost pisanja proze. Najbolji kurs kreativnog pisanja jeste kreativno čitanje. Kad smo već kod Čehova, pročitajte devet tomova njegovih priča i uputićete se u prozno stvaralaštvo bolje nego što biste to mogli uz pomoć bilo kod mentora kreativnog pisanja. A ako baš želite da pročitate neko delo o kreativnom pisanju, uzimam slobodu da vam preporučim svoju knjigu „Pisac od gline”. Ona vas, doduše, neće učiniti boljim piscem, ali ćete svakako biti bolje upućeni u opštu problematiku kreativnog pisanja.
- Da li ste razmišljali o pokretanju kursa namenjenog svim zainteresovanim kreativcima, ili se isključivo bazirate na rad sa studentima?
Vidim da niste u toku. Još od 2008. godine vodim u julu i avgustu „Letnju školu kreativnog pisanja” na Filološkom fakultetu i Kolarcu. Tu polaznici nisu studenti (mada i njih ima) nego građanstvo. Ove godine kurs ću držati na Kolarcu tokom oba letnja meseca – pa izvolite, upišite se…
- Ovih dana na internetu veoma je aktuelno pitanje lektire. Vaše najprevođenije delo „Biblioteka” u Portugaliji je već uvršćeno u obaveznu srednjoškolsku lektiru, a kod nas uvode Tolkina. Kako Vi reagujete na to?
Uopšte ne reagujem. A i zašto bih? Neko pametan ko odlučuje o tome zaključio je, svakako s dobrim razlogom, da je srpskim đacima potrebniji Tolkin od Živkovića. Ta mudra odluka mora se poštovati. Dok se ona eventualno ne promeni, nema mi druge nego da se zadovoljim time da sam potrebniji srednjoškolcima u dalekoj Portugaliji nego đacima u mojoj vlastitoj domovini…
- Često se ističe kako se Vaš uspeh više ceni u svetu nego kod nas. Ugledni američki časopis „Svetska književnost danas” objavio je 2011. temat posvećen Vašoj prozi. U našoj zemlji profesorka Pešikan Ljuštanović napisala je studiju o Vašem proznom stvaralaštvu pod naslovom „Zatočnik pete sile”. Koliko Vam znače takva priznanja?
Čemu većem kao pisac smete da se nadate nego da vaša dela postanu predmet akademskih izučavanja? Objavivši temat o mojoj prozi, američki časopis „Svetska književnost danas” promovisao me je u najvišu svetku literarnu ligu. Studija profesorke Ljiljane Pešikan Ljuštanović nije ništa manje značajna. Koliko ima još aktivnih srpskim prozaista koji mogu da se podiče time da je o njihovom stvaralaštvu napisana knjiga? Dva ili tri, svakako ne više. Posredi je izuzetno priznanje i izuzetna čast.
- Dobitnik ste „Svetske nagrade za fantastiku” (2003.), za roman mozaik „Biblioteka”, nagrade „Miloš Crnjanski” (1994.) za „Četvrti krug”, Nagrade „Isidora Sekulić” za „Most” (2007.) nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša” (2007.) za ukupno prozno stvaralaštvo. Pripale su vam i tri nagrade za ukupni doprinos fantastičnoj književnosti: „Art-Anima” (2014.), „Stanislav Lem” (2015.) i „Zlatni zmaj” (2015.). Kakav je Vaš stav prema nagradama, koliko su bitne za uspešnu karijeru?
Svakako je prijatno dobiti neku književnu nagradu. Na to, međutim, gledate različito kad ste mlad pisac i kasnije, kad se već ubrajate među veterane. Što ste mlađi, nagrade vam više znače, podsticajnije su. Što ste stariji, sve više uviđate da nagrađeno delo neće od njih postati ni bolje ni lošije. Moje najbolje knjige ostale su nenagrađene, ali im to nije smetalo da ostanu najbolje.
- Evropsko društvo za naučnu fantastiku (ESFS) proglasilo vas je 2017. u Dortmundu, u Nemačkoj „velemajstorom SF žanra”. Nije li to pomalo paradoksalno s obzirom na to da se Vi uporno borite protiv vetrenjača pokušavajući da objasnite da u vašim proznim delima naučne fantastike nema čak ni u tragovima?
Nema paradoksa. Priznanje mi je dodeljeno ne kao piscu nego kao promoteru SF žanra koji mu je doprineo valjda na sve druge zamislive načine osim na spisateljski.
- A kada već pominjemo naučnu fantastiku, pošto nas uglavnom prate njeni poklonici, ne mogu a da Vas ne upitam: kada se kod Vas probudilo interesovanje za žanr i kada je umrlo? Petnaestak godina ste se bavili naučnom fantastikom kao izučavalac žanra, izdavač, prevodilac (godine 1978. u Briselu Vam je pripala nagrada Evropskog društva za naučnu fantastiku kao najboljem kontinentalnom prevodiocu), čak i enciklopedista (autor ste Enciklopedije naučne fantastike – 1990.), a onda ste sve to ostavili iza sebe, zašto?
Nije više bilo izazova. Uistinu, pošto napišete enciklopediju jedne oblasti, šta još preostaje da u njoj uradite? Uz to, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka počeo je sumrak ovog žanra. U 21. veku više nemamo potrebe da pišemo naučnu fantastiku zato što živimo u njoj. Novo vreme traži novu fantastiku, a ako je ovo što ja pišem doprinos u tom smislu, onda s velikim zadovoljstvom mogu da kažem da moje bavljenje prozom nije bilo uzaludno…
- Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj” sceni danas? Na osnovu Vašeg višegodišnjeg iskustva proučavanja fantastike možete li nam reći šta je dobro, a šta loše i imate li neki savet kako popraviti ono loše? Da li trenutno postoji neki pisac koji zavređuje Vašu pažnju?
Gotovo ništa ne znam o današnjoj žanrovskoj sceni, tako da bih bio veoma loš savetodavac. Mogu jedino da vam dam jedan načelan podstrek: ako verujete u to čime se bavite, onda vaše pregalaštvo ima smisla. Dajte sve od sebe baveći se onim što ste odabrali, kao što je dala moja generacija, i trud vam sigurno neće ostati nenagrađen.
- Izjavili ste jednom prilikom da je „iscrpen rezervoar SF ideja. Nijedna SF knjiga, a još i manje SF film iz 21. veka nisu ponudili nešto što bi uistinu bilo koncepcijski novo. Samo se recikliraju SF ideje iz 20. veka“. Ali nije li to generalno problem savremene umetnosti? Nisu li sve dobre ideje već obrađene? Da li se slažete da je danas bitnije kako se o nečemu piše, nego o čemu se piše?
To je uvek bilo bitnije. Na studijama književnost naučite da umetnost proze nije „šta” nego „kako”. O čemu god da pišete, uvek će se najpre računati to kako ste nešto napisali. Zato proza i jeste umetnost, a ne nadmetanje u tome ko će se bolje nečeg dosetiti.
- Možete li nam otkriti barem deo vaših planova? Na čemu trenutno radite? Nova knjiga? Upoznata sam sa tim da na kursu kreativnog pisanja neuvijeno saopštavate studentima da je najteže u umetnosti kojom su odabrali da se bave znati kada stati. Izjavili ste nedavno sledeće: „Ako ste već napisali 22 prozne knjige i niste beskrajno samoljubivi, onda se neumitno zapitate je li zbilja neophodno da napišete i 23. delo.” Ipak, nakon „Pisca u najam” bili ste uvereni da ste tim delom završili svoj književni opus, a usledilo je „Pet dunavskih čuda” i izjava da ste tek njime rekli poslednju proznu reč. Na veliku sreću svih onih koji prate vaš rad posle toga svetlost dana ugledao je i „Tumač fotografija”. Možemo li se, dakle, barem potajno nadati novom naslovu?
Nadati se uvek možete, ali nemojte biti lakoverni i poverovati izjavama pisca o tome da više neće ili hoće da piše. Evo, protivno svemu što sam ranije izjavljivao u tom smislu, počeo sam da pišem novo delo. Ono, međutim, nije prozno. Posredi je studija o Dostojevskom. Tek sam sada u pravim godinama (u oktobru ću napuniti sedamdesetu) da se uhvatim ukoštac s ovim krajnjim izazovom. Neizvesno je da li ću ovu studiju uspeti da završim – u ovom životnom dobu nije uputno imati dugoročne planove – ali rad na njoj veoma mi je dragocen i veoma me ispunjava. Čime boljim, uostalom, mogu da ispunim svoje penzionerske dane?
- Dve vaše priče emitovane su na programu britanskog radija Bi-Bi-Si: „Voz” i „Budilnik na stočiću”. Prema pričama „Voz” („Nemogući susreti”) i „Hotelska soba” („Četiri priče do kraja”) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film „Dva” koji je imao premijeru na Festu 2007. Isti reditelj ekranizovao je i priču „Ispovedaonica” („Nemogući susreti”) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova 2007. Televizija Studio B emitovala je TV seriju „Sakupljač” snimljenu prema ciklusu „Dvanaest zbirki”. Da li nešto slično možemo da očekujemo u budućnosti?
Nadam se. Možda vas uskoro iznenadim iskoračenjem u još jedan medij u kome se do sada nisam ogledao.
- I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg? Pratite li rad AVKF-a? Imate li neku poruku za nas, kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?
Vrlo malo vremena imam za surfovanje po internetu i pregled portala. Vreme je oduvek bilo moj najznačajniji resurs, a to je pogotovo u ovim godinama. Obećavam, međutim, da ću od sada povremeno posećivati sajt AVKF-a. No, i bez toga, uveren sam da svoj posao obavljate najbolje što umete.