Godina je prevalila polovinu, polako ulazimo u jesen i vrlo brzo ćemo se približiti i standarnoj novogodišnjoj euforiji. Ovih dana, ponovo je među fantastičarima aktuelna jedna druga vrsta ’novogodišnje euforije’. O onoj ’mračnoj’ strani praznika, o sada već tradicionalnoj zbirci horor priča „Nešto diše u mojoj torti“, elektronskom izdavaštvu i još ponečem, sa našim gostom na čajanki, Goranom Segedincem.
Ko god prati našu horor scenu, svakako je upoznat sa time šta znači najava da se sprema još jedna ‘Torta’. Ali hajde da ipak pitamo još jednom zarad onih koji nisu hororisti – šta je to tačno ta famozna ‘Torta’, ko ju je pokrenuo i kako je uopšte dobila ime?
Nešto diše u mojoj torti je besplatna elektronska zbirka kratkih novogodišnjih horor priča, ali i jedna lepa tradicija, zahvaljujući kojoj svakog decembra ljubitelji žanra mogu da preuzmu i pročitaju nove priče poznatih i manje poznatih domaćih i regionalnih autora. To bi bilo kratko o tome šta Torta jeste, a o pokretačima je teško govoriti jer ni mi nismo sigurni šta smo. Obično se predstavljamo kao EsnafV, neformalno udruženje nečega…vrlo je teško to definisati jer se nikada nismo vezivali bilo kakvim okvirima. Negde sam rekao da smo kao internet čergari, nikada se nismo skrasili na jednoj web adresi, a menjali smo ih nekoliko. Nedavno smo zamolili da nam se na furumu Znak Sagite otvori podforum, što smo odmah i dobili, a sada to zvrji prazno. Međutim, to uopšte nije mana jer je naša saradnja, baš kao i drugarstvo koje se iz nje razvilo ono što nas svake godine okupi.
A što se tiče imena, predložio ga je Saša Robnik, a mi smo to oberučke prihvatili. Sećam se da nam nije verovao da smo ozbiljni, pokušavao je da objasni da je to bila šala, ali šalu je đavo već uveliko bio odneo. Čovek uglavnom mora biti zaposednut da smisli tako genijalno ime, a on je sasvim spontano postavio kontekst u kome ćemo izgraditi sada već prepoznatljiv stil komunikacije sa publikom.
“Nešto diše u mojoj torti” je prvenstveno zamišljena i realizovana kao elektronska knjiga, a prošle godine je objavljena i štampana verzija sa izborom priča. Zašto e-knjiga, zašto ne klasično izdavaštvo?
Kada smo se 2012. godine okupili i napisali zbirku “V- Fantastične priče iz ravnice”, svima nam je postalo jasno u kakvom se mraku nalazi kompletno izdavaštvo. Zbirku niko nije odbio, već se radilo o tome da nije bilo mesta u (skromnim) godišnjim budžetima, ili je jednostavno nisu ni čitali već direktno tražili novac, spremni da na koricu udare svoju dangu i provozaju izdavačku reputaciju na rolerkosteru, za tepsiju ribe, koliko štampa knjige danas realno i košta.
U nameri da im to i omogućimo, mi smo pokrenuli i realizovali crowdfunding kampanju, i obezbedili neophodna sredstva. Međutim, ekipa je sjajno “kliknula” i hteli smo da nastavimo druženje i saradnju i nakon zbirke. I to je trenutak kada smo se zapitali zašto, potom shvatili da zato glasi – da bi nas ljudi čitali, nakon čega je odmah usledilo i spontano kako.
E-knjiga je prirodan odgovor na sve ranije navedene probleme. Kada se pomirite sa tim da od pisanja nećete moći da zaradite, da štampanu knjigu danas ima svako, tada možete da se opustite i promislite šta možete da učinite sami. Internet je važan kanal jer nas je suštinski promenio, pravila igre na tržištu više nisu ista i ako domaći izdavači odbijaju to da prihvate, čitaoci ne odbijaju. Svet uveliko analizira ekspanziju audio knjiga, a mi e-knjizi spočitavamo da nije “prava” knjiga. Meni omiljeni argument protivnika je da je “hard copy” trajniji, kažu uzmeš ga u ruke, a i bude katalogizovan. Što se katalogizacije tiče, za jednu crvenu može se katalogizovati knjiga a da se nikada ne odštampa. Ako istorija na tom mestu bude tražila istinu, čupava će to istina biti. A kada govorimo o trajnosti, svima koji misle da će 300 štampanih papirnih primeraka biti trajnije od fajla koji se slobodno širi mrežom, savetovao bih da revidiraju stav.
Opet, tu su i kolege koje fantastično upravljaju svojom onlajn reputacijom, koji su uspešno pozicionirali sebe na žanrovskoj sceni i uspevaju da iskoriste Internet kao zamajac u svim aspektima njihovog stvaralaštva. Dejan Ognjanović je odličan primer, on fantastično upravlja svojom onlajn reputacijom, ali ima i drugih. Nama se štampana verzija Torte dogodila tako što nas je kontaktirao izdavač. To mnogi pisci u Srbiji ne iskuse, iako to neće priznati. I taj izdavač, Arete, nam nije mahao šargarepom na štapu već nam je odmah dao konkretne i poštene uslove. I mi smo to prihvatili. Zato je Arete dobar izdavač.
Koji su sve izazovi sa kojima se susreću entuzijasti koji žele da pokrenu, odnosno, pokrenu ovakav jedan projekat na domaćoj sceni?
Jedini istinski izazov sa kojim se srećete ako radite ovo sa ciljem da vas čitaju, a ne da vam plate – jeste kvalitet. Kvalitet je svakako bitan i kada želite da vas plate, ali nije jedini jer u tom slučaju morate da uđete u agoniju sa metodima naplate, jer i tu kasnimo. Od prve Torte, do danas, činimo sve što možemo kako bismo unapredili svaku narednu. Bili smo mete brojnih opravdanih i neopravdanih kritika, ali nikada ih nismo ignorisali.
Danas, kada se osvrnete unazad, postoji li nešto šta biste možda uradili drugačije, nešto na šta biste više obratili pažnju? (ukoliko već nije odgovoreno u sklopu prethodnog pitanja)
Govoriću u svoje ime, ali verujem da i ostali misle isto. Više bismo se družili. Smišljali bismo više razloga za okupljanja. Nas desetak živi na različitim stranama, nikada se nismo okupili u punom sastavu na jednom mestu. To je pomalo tužno, naročito danas kada jedan i jedini Raša više nije tu, a njegov pečat na Torti, kao i svemu što smo radili je nemerljiv. Saša, Boris i ja živimo u istom gradu, a popijemo zajedno kafu ili pivo oko dva puta godišnje. Malo je.
Deo razloga leži i u tome što u reklamiranje Torte nikada nije uložen nijedan dinar. Mi smo mnogo promocija otkazali upravo zbog nedostatka finansijskih sredstava za put ili prenoćište. Ali dobro, tako je kako je.
U toku je konkurs za VI zbirku. Šta biste savetovali autorima koji se spremaju da pošalju svoj rad? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju? Koje su najveće zamerke na priče koje stignu uredništvu Torte?
Autorima savetujem da ne šalju prve verzije rukopisa, već da što više rade na njemu do finalne verzije koju će poslati. Drugog saveta nemam, kvalitet nađe ili ne nađe put. Nama je potpuno svejedno da li će i koliko priča biti objavljeno, jer nismo uslovljeni formatom i tehnikalijama, mada uvek nas raduje kada ih bude više.
Standardno: sa kojim autorom biste popili čaj/kafu ili možda podelili neko parče torte?
Gotovo sa svim autorima koji trenutno pripadaju domaćoj žanrovskoj sceni. Stvarno, kada se raščisti tri do pet baraba koje su po pravilu najbučnije i kvare ukupnu sliku, vi ugledate jedan divan i pametan svet. Mnogo se može naučiti od naših autora, dobri su to ljudi.
I na kraju, ali nama uvek jednako važno – postoji li neki savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neka zamerka?
Nemam zamerku, već želim da se zahvalim na prostoru koji ste nam dali. Imate dobru ekipu, uspeli ste da izgradite sredinu koja je povezala autore, izdavače i čitaoce na jedan specifičan način, prijemčiviji opštoj nego stručnoj javnosti. Taj most je vaša najveća snaga, to je vaša jedinstvena karakteristika i od srca vam želim da pronađete put i to kapitalizujete.