Ksenija Pešić autorka Crnog dijamanta je bila naš gost.
- Iz sfere poezije u sferu fantastike- zašto? U kom su aspektu poezija i fantastika našle kod tebe zajednički osnov?
Taj prelaz nije bio planiran. Godinama sam pisala poeziju i kada bi me ljudi pitali da li ću ikada napisati roman, bila sam ubeđena da se to nikada neće dogoditi. Smatrala sam da je poezija daleko uzvišeniji vid pisanog stvaralaštva i nisam mogla da zamislim da svojim rečima ispunim stotine stranica. Desilo se spontano, ali mislim da i fantastika i poezija imaju tu neku nestvarnu notu, gde ništa nije onako kako jeste i ništa nije jednostavno i sirovo.
- Tvoj novi roman Mentor nije fantastika. Šta je lakše pisati- fantastiku ili druge žanrove?
Sve je podjednako lako i teško pisati kada dolazi iskreno, iz duše. Ništa što pišem nije tu iz koristi, iz analize tržišta ili nekog drugog razloga. Mentor je priča koja se dugo stvarala u meni i koju sam poželela da podelim sa svetom. Veoma je lična, što je kod fantastike u drugom planu, pa je možda potrebno malo više hrabrosti da se pusti među uvek kritički nastrojene čitaoce.
- Koliko je bitna uloga urednika u nastajanju jednog književnog dela?
U nastajanju ne toliko. U brušenju veoma. Dok god urednik ne menja poentu i iskonski izraz autora. Važno je raditi sa nekim ko vas poznaje, barem malo. Ko razume kako stvarate i ne pokušava da nametne svoj stil, već vam pomaže da iz svog izvučete ono najbolje.
- Tvoje mišljenje o književnoj sceni u Srbiji? Gde stojimo u odnosu na svet?
Uh…najteže pitanje od svih. Scena je pretrpana- više pisaca nego čitalaca. Mnogo politike, veza, korupcije i raznih sličnih igara kojima nije mesto u umetnosti. Knjige izdaje i prodaje onaj ko ima novca i poznanstava da u nju uloži, kvalitet dela je u nekom petom planu. Čitaoci su vrlo često kritičari svega i svačega, za šta i nisu baš kompetentni. Sa druge strane, toliko je loših knjiga da ih ne krivim. Zbog toga je i teško doći kao mladi domaći autor do čitalaca. Nemaju poverenja jer su se mnogo puta razočarali. Ali nekako opstaje ta uporna grupa čitalaca koji odano podržavaju domaće autore i pomažu im u tom ne tako lepom svetu dok se bore za svoje mesto na sceni. Njima smo svi mi autori beskrajno zahvalni.
- Šta je ono što te je inspirisalo da stvoriš Crni dijamant?
Dve godine ozbiljne depresije i nepravde sveta i zemlje u kojoj živimo, u kojoj mladi čovek nema mnogo izbora da raširi krila i pokaže koliko vredi. Odbila sam lekove i stvorila jedan novi svet u kome će sve te nepravde biti ispravljene. Umetnost je meni bila najjači saborac u ratu sa mentalnom bolesti koja je dan danas tabu na našim prostorima. Rekla bih da smo Dijamant i ja na kraju pobedili. Svakako mislim da pisci najbolje stvaraju kada ih nešto lomi iznutra, kada sve to što osećaju toliko snažno u sebi pretoče na papir. Iz strasti, iz pobune, iz želje za boljim svetom- tako se stvara umetničko delo.
- Koliko je vizuelni identitet bitan za jednog pisca? Da li ti je pomogla ili odmogla u prezentaciji tvoje knjige činjenica da se baviš i modelingom?
Danas je takvo vreme da je sve lakše kad lepo izgledaš, nažalost. Ali ja nikada nisam to koristila. Ne želim da neko čita moje romane zato što sam lepa ili ne. Na koricama Mentora nema moje slike, kao na Dijamantu. Nije važno. Mogla bih čak da zaključim da je moj stil doneo više osude, jer sam drugačija i mnogo ljudi ne odobrava to sve crno, jaku šminku, tetovaže, a i uvek ima onih sa neumesnim komentarima seksualne prirode. Pisca predstavljaju njegova ili njena dela i to je jedino što bi trebalo da bude važno.
- Šta nas novo očekuje kad si ti u pitanju? Hoće li biti nastavka Crnog dijamanta?
Da, nastavak je uveliko u završnoj fazi. Crni dijamant II “Sumporni cvet” bi trebalo da ugleda svetlost dana do leta ove godine. Kasnim sa njime jer je Mentor bio neplanirani izlet, i slučajno čedo kome želim sada da posvetim vreme, za promocije i predstavljanje čitaocima. Dijamant je trilogija, tako da posle drugog dela nastavljam pravo u pisanje trećeg. Posle toga, prevod na engleski jezik i osvajanje stranog tržišta.
- Šta te je profilisalo kao pisca fantastike? Gde se nalazi misteriozni okidač koji nekog povede na put ka fantastici?
Najčešći komentar čitalaca bio je da Dijamant nije klasična fantastika. Nekima se to baš nije dopalo, ali većini jeste. Tako da, izgleda da sam pisac neklasične fantastike 😉
- Omiljena knjiga sa elementima fantastike iz detinjstva i zašto?
Hari Poter! Zato što je smešten u jedan izmaštani svet koji nudi beg, ali se rve i prodire u sve aspekte našeg sveta, društva, vrednosti i sistema.
- Šta predstavlja kvalitet jednog književnog dela, nezavisno od žanra kom pripada?
Nisam književni kritičar, ja mogu da kažem šta se meni dopada a šta ne, kao čitaocu. Najviše cenim dela posle kojih ne ostanem ravnodušna. Želim da me knjiga pomeri, da danima razmišljam o njoj, da promeni nešto u meni. Dela koje se pišu zarad profita, ili iz iluzije talenta, to se uvek oseti. Želim da vidim krv i dušu autora na tim stranicama. Jedino tako mogu i ja da dam svoju dok čitam.