Na čajanku sa Vodičem zovemo sa povodom ali i bez povoda. Volimo da imamo neobične goste iz sveta fantastike, i da sa njima razgovaramo o naizgled ozbiljnim stvarima. Danas ćemo da se izgovorimo “Pričama misterije i magije”, kako bismo se družili sa još jednim fantastičnim gostom. Zahvaljujemo se Otu Oltvanjiju na izdvojenom vremenu da odgovori na neka naša pitanja.
- U svom bogatom opusu, oprobali ste se i u romanima i u kratkoj formi. Šta je, po Vama, izazovnije, da ne kažemo teže pisati? Ima li neko delo koje Vam je posebno drago?
Najteži aspekt pisanja romana jeste vreme koje morate da utrošite na njega. I ne samo da ga utrošite, nego da tokom čitavog tog perioda, koji ume da potraje godinama, ostanete podjednako usredsređeni, posvećeni i strastveni. A vreme teče, ništa oko vas više nije isto, raspoloženje vam se menja i strpljenje tanji, neretko potpuno izgubite interesovanje. Lično mi se nije desilo da napustim neki roman posle značajne količine napisanog (kuc-kuc), ali poznajem nekoliko pisaca koji jesu i to mi uvek slomi srce. Možda mi je baš zbog toga jedno od sopstvenih dražih dela “Kičma noći”: kod tog romana sam zaista tri i po godine ostao fokusiran kao što sam bio prvog dana. Ali bio sam i mlađi (smeje se).
Kod pisanja kratke proze do izražaja mora da dođe sposobnost da se sa malo toga kaže mnogo. Bukvalno svaka reč se računa. Volim da se zaluđujem idejom da na taj način pišem i romane, ali kod njih zaista smete da dozvolite sebi da vam popusti pažnja, da se raspričate, zalutate u digresiju. Oprosti vam se ako nakratko ispustite loptu. U kratkoj priči bukvalno svaka reč mora da ima svoje mesto i da u bar nekom pogledu gura priču napred. Drugo, u kratkim pričama se razbacujete idejama kao da ih imate na pretek, a nije baš uvek tako. Zato se na kraju najčešće i desi da veliki majstori kratke priče – kakvi su, na primer, Rej Bredberi ili Roald Dal – u nekom trenutku naprosto presuše. Izgleda da u sebi imate samo određeni broj kratkih priča. Kod nekoga je to 200, kod nekoga 50, ili neka druga cifra, ali zastrašujuća je i sama pomisao na to da je ona ograničena.
- “Priče misterije i magije” – sam naslov zvuči zanimljivo i, moram da priznam, asocira na Dilana Doga. Otkud inspiracija za ovu zbirku i šta su zapravo te priče misterije i magije koje se pominju u naslovu?
Postoji više pristupa sastavljanju zbirke priča. Na primer: hronološki, najbolje od najboljeg, samo starije ili samo novije, tematsko jedinstvo. Bilo mi je važno da odaberem pravu strategiju, zato što mi je ovo prva zbirka, a kratke priče aktivno objavljujem od 1993. godine. Na kraju sam se opredelio za novije radove, tematski raznolike, tonalno slične, samo mi je bio potreban naslov koji bi ih nekako sve obuhvatio. Inspiraciju za njega dobio sam na neočekivanom mestu: u svom prethodnom romanu. U “Iveru” glavna junakinja, ilustratorka dečijih knjiga, tvorac je priča o Gromku, garavom pank-zmaju, a taj serijal su kritičari okarakterisali kao “misteriju i magiju”.
Iako mi to nije bila prvobitna namera, na kraju je ispalo da naziv više vuče na slavnu zbirku Edgara Alana Poa, kod nas prevedenu kao “Priče tajanstva i mašte”, što je koncept gotovo identičan mom i nije loš uzor da se na njega ugledate.
U ovoj zbirci imate zombije, duhove, vanzemaljce, putovanje kroz vreme, pakt s đavolom, ukleti hotel i magove, ali sam pokušao da sa svim tim poznatim motivima uradim nešto malko drugačije. Udenuto im je značajno više realizma. U četiri priče od dvanaest čak nema fantastike, ali je u njima izražena nekakva misterija koju glavni likovi moraju da reše. Na kraju su priče dobro legle jedna uz drugu, zajedno grade jedinstven pogled na svet, uvek podjednako začudan, nevezano za procentualnu zastupljenost fantastičnog.
- Imate li neku anegdotu u vezi sa radom na nekoj od priča ili možda u vezi sa nekim od romana koju biste mogli da podelite sa našim čitaocima?
Što manje anegdota tokom pisanja, to bolje po pisca i samo delo, znači da se ozbiljno radilo a ne zabušavalo (smeje se). Ispostavilo se da su kod mene najzanimljiviji aspekti inače turobnog i dosadnog rada vezani za mesta na kojima su ta dela nastajala. Cele “Crne cipele” napisane su noću u kuhinji. Većina “Kičme noći” urađena je pod vedrim nebom. Trećina “Ivera” nastala je u stipendijskoj Kući za pisce, u Istri, sa pogledom na Pazinsku jamu, u kojoj se dešava jedan bitan segment radnje romana “Martin Sandorf” velikog Žila Verna. Preostalo mi je još samo da pišem u izlogu knjižare, kao Harlan Elison, i biću zadovoljan.
- Znamo da su “Priče…” tek izašle, ali to ne znači da ne smemo da Vas pitamo o nekim narednim koracima, planovima i možda nekoj novoj knjizi u nastajanju?
Planova nikad dosta. Za sada su u bliskoj budućnosti dva romana, kraći i duži, od kojih se bar jedan kreće u čak i za mene novom žanrovskom pravcu, ali da ne bih baksuzirao, o tome neću reći više. Pisci su sujeverna sorta. Kad se previše priča o planovima, imaju nezgodan običaj da se izjalove. Nekada umereni razgovor o onome na čemu trenutno radite može da pomogne, konfuzne misli se pretoče u reči, pa i sami bolje vidite gde škripi i šta je održivo, ali češće tako samo ubijete magiju kreativnog procesa.
Što se same kratke proze tiče, otkako sam izdavaču predao završene “Priče misterije i magije”, napisao sam četiri nove pripovetke, trenutno radim na još dve, uz neke neiskorišćene iz prethodnog perioda, nisam daleko od nove zbirke. Nekim čudom možda se na sledeću neće toliko čekati kao na prvu. Ali, kao što rekoh, pssst.
- Koje su razlike u radu kada ste pisac velikog izdavača i kada ste pisac manjeg izdavača?
Razlike među izdavačima ne postoje dok je delo u nastajanju, radio bih na isti način i da u datom trenutku nemam izdavača. Te razlike počinju da se osećaju tek u tzv. post-produkciji ili kad knjiga bude objavljena. Veliki izdavač ima nekoliko prednosti, ali je svakako najveća, pored ukazanog poverenja, ta što znate da je vaša knjiga u svakom trenutku dostupna najširem čitalaštvu. Žao mi je što taj osećaj ne može da se omogući svim piscima, kod bilo kog izdavača. Takođe, proizvodni proces je tu dobro uhodana mašinerija, od predavanja rukopisa uredniku i dobijanja njegovih sugestija, preko lekture i korekture, do izrade korica i štampe. Sve uglavnom teče besprekorno, ne morate ništa da brinete ni kod jedne od etapa. S druge strane, jedna od prednosti malog izdavača nekad je ta da može više pažnje da posveti samo vašem delu i “pogura” ga. E, sad, i kod malog i kod velikog izdavača do sada sam imao tu ludu sreću da radim sa timom ljudi (urednici, lektori, dizajneri) koji su se mojoj knjizi posvetili kao da je njihova, zbog čega sam izuzetno zahvalan. I to je ono što vam ne govore dovoljno. Morate da imate i sreće.
- Imate li neki savet za mlade autore koji se tek oprobavaju u vodama fantastične književnosti?
Čitajte što raznolikije štivo. Kad sam ja bio u toj fazi, ovaj savet me je najviše iritirao. Tada sam želeo da čitam isključivo relativno usku granu fantastike – uglavnom što mračniju – i malo šta drugo. Ali to je zaista koristan savet. Čitanjem u širinu širite književne vidike, a samim tim i paletu svojih spisateljskih veština. Najbolji žanrovski pisci načitani su i u svemu drugom.
Naravno, morate i što više da pišete. Valja iz sebe izbaciti ono što stariji pisci zovu “lošim stranicama”. Postoji teorija da, pored toga što u sebi imamo konačan broj kratkih priča, svako od nas kad počinje u sebi ima i određeni broj – i to ne tako mali – loših stranica, koje mora da istera napolje i praktično baci. Onomad nisam bio ni svestan da svojim ranim pričama radim upravo to. Ali pomoglo je. Neke od tih prvih, slabijih priča nisu objavljene, a one koje jesu, danas su teško nabavljive. Ovde sledi veliki uzdah olakšanja.
Gnjavite prijatelje da budu vaši probni čitači i, kad ste im već tražili, budite spremni da prihvatite iskrenu, ponekad neprijatnu kritiku. Ali budite i sami svoji strogi čitači. Vratite se najranijim pričama i pokušajte da ih posmatrate novim očima, kao da ih je pisao neko drugi. Same će iskočiti greške kojih ranije niste bili svesni. Korigujete ih u budućem pisanju.
I šaljite priče svuda, književnim časopisima, antologijama, konkursima, širom regiona ako treba. Ne libite se da ih šaljete čak i na konkurse nefantastične književnosti. Univerzalni, neporecivi kvalitet ruši sve barijere.
- Koliko nam je poznato sakupljate ploče rok bendova, koliko je taj hobi težak i zahtevan u Srbiji danas?
Poznajem mnogo ljudi koji su strastveniji kolekcionari vinila od mene. I trenutno taj hobi možda nije toliko težak i zahtevan kao nekad, jer imate specijalizovane radnje čak i kod nas, a i relativno dobro funkcioniše naručivanje ploča poštom iz inostranstva. Nekada su morale da se organizuju ozbiljne šoping ture po drugim zemljama da bi se stiglo do ploča (putovao sam vozom do Minhena na jedan dan i nazad samo da bih kupio ploče neposredno pred odlazak u vojsku, ne znam kako su me uopšte pustili da pređem granicu) ili da se pribegava raznim trikovima kako bi vam ploče stigle na kuću, budući da nije postojao platni promet sa inostranstvom.
I nisam jedan od onih koji će vam stalno tupiti o prednostima zvuka sa vinila, ali sam ga zaista više voleo od svih drugih nosača zvuka. Trenutno nemam dobru opremu, ali ipak kupim poneku ploču, posebno domaćeg benda, jer mi to deluje kao najbolji način da podržite muzičare. Početkom devedesetih u svom društvu sam bio poznat kao neko ko histerično odbija da prihvati kompakt disk, a posle nekog vremena čak su i najbliži prijatelji počeli da me smatraju ludakom i ludistom koji se opire neumitnom tehnološkom progresu. Na kraju sam morao da pokleknem jer su vinilne ploče prosto prestale da se prave (danas posebno uživam u pronalaženju legendarnih albuma iz tog perioda, jer je ta rupa počela da se popunjava), ali vreme je pokazalo da sam bio upravu, pošto se vinili ponovo štampaju novim elanom A GDE SU VAM SAD KOMPAKT DISKOVI? (smeje se). Eto, to je moj mali trijumf od kog zapravo nemam ništa.
- Ljubitelj ste i stripova. Koji su vam omiljeni junaci i zašto?
Ken Parker i Poručnik Bluberi. Kompleksni likovi u bogatim univerzumima koji zahtevaju višegodišnje istraživanje i nagrađuju svakim novim čitanjem. Džeremaja, mada možda još više njegov mračni alter-ego, Kurdi Meloj, ili čak Kurdijeva mazga Ezra, sve trodimenzionalni strip likovi od krvi i mesa. Modesti Blejz i Džoni Hazard, ikone novinskog stripa i sinonim za uzbudljivu avanturu. Čitav dijapazon likova iz franko-belgijskog karikaturalnog stripa, uključujući Marsupilamija, jer ume da stisne rep u pesnicu.
- Pitamo sve naše goste sa kojim autorom, živim ili mrtvim, biste rado popili čaj (ili neko piće, možda) uz neobavezan razgovor?
Sa Ernestom Hemingvejem. Kad već moram da pijem sa piscem, onda bih voleo da to bude neko ko je znao kako se to radi. To bi, doduše, verovatno bio “obogaćen” čaj, ali nema veze. Srkao bih lagano taj napitak, uglavnom samo slušao čoveka i uživao. (I usput se molio da ne dobijem batine). Za Hemingveja se, inače, priča da je i pored stalnih popodnevnih ribarenja (u kubanskoj fazi) i večernjih pijanki, bio izuzetno disciplinovan pisac. Nije propuštao da narednog dana ustane rano ujutro i piše. Hedonizam, ali i disciplina. Ideal kom vredi stremiti.
- Imate li neki savet za ekipu koja vodi Autostoperski?
Stalna uzajamna podrška u kombinaciji sa konstruktivnom kritikom deluje mi kao dobitna kombinacija za svaku fandomsku aktivnost, bilo da je u pitanju internet portal, klub, društvo ili neformalna grupa posvećenika. Čuvajte i podstrekujte jedni druge, lupajte packe (ako treba), ali, pre svega, zabavljajte se. Uživajte u onome što vam pruža zadovoljstvo i delite to sa drugima, zanemarite sve drugo. Ima toliko toga dobrog da se istraži, a vremena je sve manje.
- I za kraj, da li biste nam možda otkrili, kako se zove Vaš prvi roman svojevremeno objavljen pod pseudonimom za ‘Dnevnik’? J
Roman se zove “Krafordove marionete”, ima devedeset šest strana štampanih u dva stupca, objavljen je u Dnevnikovoj ediciji X-100 na leto 1989. godine, u 32.000 primeraka (tada ozbiljan pad tiraža u odnosu na prethodni zlatni period edicije), pod pseudonimom Džon Džager – ne pitajte me ništa, danas ne bih znao da vam kažem zašto sam odabrao baš to ime. Bio je to akcioni špijunac “flemingovskog tipa” (formulacija zvaničnog recenzenta izdanja), začinjen elementima mistike, u ključu, na primer, jednog Martija Misterije. Istog leta sam na plaži u Herceg Novom video čoveka kako spava s mojim romanom rastvorenim na grudima – istovremeno vrhunska kritika i vrhunski kompliment, zavisi kako tumačite.