Imali smo izuzetnu čast da popijemo čaj sa Vladimirom Lazovićem, autorom knjige koja je u sebi sakupila svu vrednost 30 godina duge karijere. Zahvaljujemo se autoru što je pristao da gostuje na Autostoperskom i nadamo se da na sledeću knjigu nećemo čekati toliko dugo.
- Ne postoji osoba u Srbiji, iole posvećenija fantastici, koja se nije već susrela sa nekim Vašim delom u raznim izdanjima, periodici i zbornicima. Ipak, tokom 40 godina spisateljske karijere zbirka “Sokolar” je, u stvari, prva knjiga koja je objavljena pod Vašim imenom. Zašto smo čekali toliko dugo?
Pravo pitanje. Da li će iko poverovati da ni ja ne znam ceo odgovor? Davno, kad bejah mlad, verovao sam da bih mogao da živim od pisanja fantastike: Dugo mi je trebalo da prihvatim sebe kao inžinjera. A za to vreme pisao sam, i objavljivao gde god je bilo moguće… Tada, u velikoj Jugoslaviji, državne izdavačke kuće gledale su namrgođeno na tu našu alternativnu fantastiku, pitali su se, otprilike – ma, ko su sad ovi momci? Bilo je proboja, kao Slobodan Ćurčić, ali retko. Taman sam dobio neke žanrovske nagrade i fanovi mi zapamtili ime a zemlja se raspala, počeli su ratovi. Trebalo je živeti. Gledao sam nekoliko puta u istoj deceniji kako propada firma u kojoj radim, i učestvovao u dizanju firme iz pepela, ponovo. I uspevali smo, verovali ili ne, uz nešto inata. Ali moja fantastika je trpela.
I knjiga je čekala.
Ilija Bakić, u svom prikazu zbirke SOKOLAR kaže: ” Na pitanje kako je to uopšte moguće jer je reč o serioznom piscu koji konstantno stvara više od četrdeset godina, nema jednog odgovora – ne daje ga ni priređivač ove knjige, Zoran Stefanović u svom vanredno informativnom i analitičkom pogovoru „Pukovnik koji vlada žanrovima“ – verovatno zato što je u pitanju sticaj nekolikih okolnosti: od formiranja i stasavanja domaće fantastičarske scene, što znači i borbe za svoje mesto pod ovdašnjim literarnim suncem (sa neminovnim potcenjivanjem pa i otvorenim neprijateljstvom etabliranih krugova), odnosno nepostojanja decenijama uhodavanih (državnih) izdavačkih kuća (kakve postoje u okrilju tzv književnosti glavnog toka) sve do očitog izostanka spisateljevog napora da „gradi književnu karijeru“ i „ukoričavanjem svog dela“.
Zoran Stefanović pak, koji je priredio zbirku SOKOLAR, kao razloge čekanja na knjigu između ostalog navodi: Delimičnu nemarnost fandoma prema sopstvenom nasleđu, nedostatak komunikacije sa kulturnom maticom, doskorašnju rasutost autorovog opusa po periodici i antologijama, izostanak relevantne spoljne kritike, lomove izazvane raspadom Jugoslavije…
Ili da kažemo srpski: Možda je autor, u svakodnevnoj frci, izgubio veru. Ne, nije odustao od pisanja, to nikako, ali zaboravio je da gura zbirku po svaku cenu…
Neke stvari treba da se dese u životu. Ovde su se našli urednik Zoran Stefanović i izdavač Boban Knežević. Prvi je verovao da vredi, i sa saradnicima prikupio i sredio priče rasute po raznim antologijama i časopisima, još iz vremena pre Microsoft Office. Drugi je verovao da vredi i gurao uporno, šta više izdao je moju zbirku kao prvu u novoj ediciji – “Posle milijon godina”. Bez njih, ne bi bilo ni ove knjige.
- Zbirka Sokolar je fantastičan opus od preko 600 str. koja pokriva radove iz perioda od 1979. do 2009. godine različitih žanrova. Možete li nam reći nešto više o samoj naslovnoj priči i o zbirci u celini?
Naslovna priča, objavljena u SIRIUSU 1987. godine, za mene je značajna iz više razloga. Danas znamo: U to vreme – druga polovina osamdesetih – u Srbiji je stvoreno jezgro, kritična masa, grupa autora koji su, ovako ili onako, prelomili da više ne budu epigoni zapadnih (američkih) pisaca fantastike – nego da pišu fantastiku koja se dešava ovde, sa našim likovima, i ako je moguće sa našim problemima. Braćo i zemljaci, kako god vama to izgledalo danas – to je bila mala revolucija u domaćoj fantastici. Leteći tanjiri ipak su sleteli u Lajkovac. Najsmešnije je što se ti autori, uglavnom, nisu ni poznavali!
Okolnosti su bile zanimljive: Takozvani Novi talas u fantastici izdisao je, ali ostavio je jasan trag i ukazao na mogućnosti. Epska fantastika u tom trenutku kod nas nije preterano poznata – imali ste ediciju Plava ptica i prevode Murkoka, ali i to ne preterano. Sećam se oduševljenja mog drugara koji je čitao Gospodara prstenova na engleskom, tamo sedamdesetih godina: Trebalo je još da sačekamo na prevode. Čitajući romane Rodžera Zelaznog (u izdanju nezaobilaznog Bobana Kneževića), stigao sam do pitanja: Ako se Zelazni tako lepo poigrao indijskim panteonom u romanu Gospodar svetlosti… Zašto još NIKO nije pokušao da se poigra SLOVENSKIM panteonom i napiše pristojnu priču? Da li su naši bogovi dosadni ?
Naravno, nisu bili dosadni. Posle nekih peripetija – objavljena je priča SOKOLAR, a meni ostaje, kako kažu, da sam umešan u očinstvo srpskog fentezija. Da ponovimo da je SOKOLAR jedina priča u velikoj Jugoslaviji koja je ponela duplu krunu: Nagradu SFERA iz Zagreba, i nagradu LAZAR KOMARČIĆ iz Beograda.
A zbirka u celini? Ona je presek kroz sva moja interesovanja u fantastici, kroz nekih trideset godina. Tu imate i nekoliko početničkih (ali objavljenih) priča, i radove zrelog autora. Da li je to opasno po ukupan utisak? Mislim da nije. To je svedočanstvo kako je autor prešao dug put – kao, uostalom, i domaća fantastika.
Zbirka je podeljena na četiri celine, i ja se slažem s tom podelom: Alternativna istorija, kiberpank i futurofantastika, epska fantastika, moderni mitovi i bajke. Za mene lično posebno su važne priče alternativne istorije: Taj podžanr oduvek sam smatrao za divnu igru. Zato me bole reči gospodina A.B.Nedeljkovića kad piše, na jednom sajtu, da njegovi studenti jedva znaju kad je bio Prvi a kad Drugi svetski rat, i da njihovo poznavanje istorije tu negde prestaje. S druge strane, sreo sam nekoliko poznavalaca žanra koji smatraju da je alternativna istorija podžanr koji pišu uglavnom desničarski orijentisani pisci. Ovo nije mesto za polemiku – ali sebe oduvek vidim kao levičara. Nego – da ostavimo tu priču za neku drugu priliku.
- Tokom godina oprobali ste se u mnogim žanrovima, to smo imali prilike da vidimo i u samoj zbirci. Postoji li neki žanr koji vam je posebno drag i neki koji Vas je namučio a želeli ste da se oprobate?
Deo odgovora , nepažnjom, dao sam uz prethodno pitanje. Ali ovo je prilika da dopunim to objašnjenje: Alternativna istorija mi je vrlo draga, sebe ne vidim kao desničara… Onda? Onda, volim da zamislim kako to izgledaju staze kojima niko ne ide. Ili, da li su stvari mogle da se dese drukčije.
I kiberpank mi je veoma drag, možda baš zato što sam elektroinžinjer. Volim sve romane Vilijama Gibsona – kombinacija visoke tehnologije i neke tihe tuge… Pisao sam i to, a onda stigao do sopstvenog raskršća (ko je čitao moju Šumu mačeva, jasno mu je o čemu govorim). Što reče jedan mladi kolega na sajtu Znak Sagite: “Čini mi se da sam shvatio kako piše Lazović – zakuva priču, a na kraju kaže – Sve je bilo uzalud…” Momak se šalio, ali ima istine u tome. U mojim pričama imate i odjek jedne Borhesove rečenice, što je neobično jer sam levičar: ”Samo gospoda biju unapred izgubljene bitke.”
Ni jedan žanr me nije namučio, nisam to tako video. Pisanju prilazim uz veliku, veliku pripremu. Kako reče moj prijatelj Radmilo Anđelković: Uvek neko zna bolje od pisca. Ponižavajuće. Pa zato pokušavam da smanjim broj onih koji znaju bolje.
Kad kažem priprema – evo, na primer, za roman koji sad završavam (!) a koji se dešava među vojnicima – plaćenicima, zaprepastili bi ste se šta sam sve pročitao… da OSETIM jedan običan dan pripadnika Legije stranaca, na primer.
Horor sam malo pokušao da pišem, nije išlo. Nije moja šolja čaja, što kažu Englezi.
- Šta biste poručili mlađim kolegama koji tek započinju svoj književni put?
Ne volim da se pravim pametan, ali… Neka čitaju što više. Da bi osetili šta im leži. Šta vole.
I neka ne zanemare pripremu: Čitajući krajnje dokumentarne tekstove o nekom događaju, ili periodu, naletećete na podatke koji su već sami dovoljni kao okosnica priče. Verujte, znam šta govorim.
Inspiracija danas retko dolazi posle petog pića. Ali posle pete pročitane knjige, ima šanse.
- Ko je Vladimir Lazović privatno i odakle crpi inspiraciju?
Elektroinžinjer, porodičan čovek, ima dva odrasla sina. Ne stidi se onoga što je kao inžinjer uradio, nikako. Ne stidi se ni jednog reda koji je napisao, iako ima majstora koji mu prigovaraju političku nekorektnost. Zakoračio u četvrtu četvrtinu utakmice, a još misli da svoju najbolju priču nije napisao.
Inspiraciju možete naći doslovno u svemu. Ako želite da pišete. Ako ima vatre u vama. Kako reče Branko Miljković: Sve što NEMA vatre u sebi – sagori…
Primer inspiracije: Video sam kratak strip o Paji Patku, gde on prodaje novine. Ide ulicom i viče: Kupite novine, velika prevara, pedeset prevarenih! Čovek kupi novine, prelista ih i potrči za Pajom: Pa ovde nema ništa o prevari! Paja ide dalje i viče: Kupite novine, velika prevara, pedeset jedan prevaren!
Verovali ili ne, ovo je bila inspiracija za priču U PEĆINI!!
- Sa kojim autorom, živim ili mrtvim, biste rado popili čaj/kafu ili neko piće uz razgovor?
Imao bih ceo spisak, ali neka bude: Sa Marijom Semjonovom, autorkom romana VUKODAV.
- Da li imate neki savet za nas u Autostoperskom, kako da unapredimo svoj rad?
Ja sam staromodan tip, verujem da nije u redu da u tuđoj kući učim domaćina kako da radi. Mislim da dobro radite, obraćate se nešto mlađoj grupi čitalaca (nije teško biti mlađi u odnosu na mene!), dopada mi se kako se snalazite.
Definitivno, danas morate da budete viđeni na Netu, i vi to uspevate. Ali, ponekad bi mogli malo da zakuvate stvar: Recimo, uz prikaz nove knjige nekog domaćeg autora da organizujete mali kviz – iz poznavanja dela tog autora, ili iz poznavanja fantastike uopšte. Nagrade za dvojicu ili trojicu najboljih bila bi knjiga dotičnog autora… Da se ne pravim pametan, ali da napravite mali šou. U dogovoru s autorom. Eto, možda bi to bilo zanimljivo.
Toliko , ne bih vas više zamarao!