Bili smo u poseti striparnici Južni Darkvud, Vlasnik i strip scenarista Zlatibor Stanković nas je ugostio, te smo malo proćaskali o temama koje nas sve zanimaju.
Kako vidite strip scenu kod nas i koliki smo zapravo pomak napravili u odnosu na pre deset godina?
Pomak je toliki da je teško porediti današnju i scenu od pre desetak godina. Čitaocima su ovih dana dostupni strip naslovi čije su prevode deceniju ranije samo najoptimističniji stripofili priželjkivali. Ipak, ispravio bih samog sebe, pričao sam o strip tržištu, koje se, nažalost, u priličnoj meri svodi na produkciju inostranih naslova, dok (skoro) svi profilisani domaći strip autori stvaraju pod okriljem inostranih izdavača, a pred naše čitaoce dolaze tako što domaći izdavači otkupljuju njihove radove od tih inostranih izdavača. Oni uspešniji pokušaji objavljivanja domaćih strip ostvarenja isključuju bitan finansijski momenat, bar kada je o autorima reč, koji bi ih i motivisao da stvaraju na ovom podneblju. Opet, bez obzira na tu činjenicu, ostaje ona na kojoj bih se zadržao- srpska strip scena jeste živa, obiluje već afirmisanim imenima, ali i talentima. Strip izdavači su ovde osuđeni, baš kao i ostali neimari kulture, na napredovanje sitnim koracima. Ali, napredak je napredak.
Objavljujete i mange, koliko je interesovanje za njih i šta biste preporučili početnicima u tim vodama?
Ono što su za nekadašnje generacije bili junaci Zlatne Strip Serije i Lunovog Magnus Stripa za nove generacije to su mange. Klinci su s oduševljenjem reagovali na prevode njihovih omiljenih mangi. „Darkwood“ se odlučio za objavljivanje mangi koje u svetu, ne samo u Japanu, važe za najpopularnije. Tako su pred čitaoce u Srbiji došli Naruto, One Piece, Napad titana, Beležnica smrti i Uzumaki. Avantura, akcija, triler, misterija, horor… Ovi serijali donose kvalitetno štivo za one koji su već upoznati sa svetom japanskih strip junaka, ali i za one koji će tek da urone u neverovatno bogat svet stripa Dalekog istoka. Moj favorit je Beležnica smrti.
Da li ljudi kod nas više vole evropski ili američki strip? U čemu je razlika?
Baš nedavno smo napravili malo istraživanje na fejsbuk stranici naše striparnice, zapravo glasanje. Zamolili smo posetioce naše stranice da nam kažu koja strip škola im je draža- američka ili francusko-belgijska. Naravno, uz ogradu da pomenuta nije jedina evropska škola stripa. Rezultat glasanja je bio iznenađujuće izjednačen, uz mali procenat prednosti na strani američke škole stripa (koju, opet, ne bi trebalo poistovetiti sa superherojskim stripom). Valja reći da mlađi naginju američkom stripu, čemu, naravno, kumuje uspeh superherojskih filmova, dok su oni malo stariji, koji su rasli uz Stripoteku, Gigant, Super, Strip Art… okrenutiji evropskom stripu.
Kakav je vaš odnos prema kritici i kritičkim recenzijama?
Kritika, recenzija, osvrt, kako god, jeste nužnost u umetnosti, iako ne obavezno svrsishodna. Ponekad se kritičari bave nekim momentima (strip) ostvarenja kojima čak ni autor nije imao nameru da se bavi. Ono što mi se dopada, recimo, u američkoj pop(kulturi) jeste postojanje osvrta koji oscilira na granici kritike i opšte informacije o stripu, filmu… Kritičari, nazovimo ih tako, čije tekstove rado čitam znaju da prepoznaju delo koje bi moglo podleći njihovom seciranju, i ono koje bi trebalo prepustiti sudu nekog njihovog kolege. Na koncu, vreme je to koje poseduje konačne parametre skale vrednosti.
Šta mislite kako još možemo pomoći stripu da dođe do više čitalaca?
Teško je to konkretizovati u nekoliko rečenica. Dobra je vest da Srbija ima sve veći broj strip festivala, u najavi su i neki novi… Loša vest, te strip festivale iz godine u godinu posećuje sličan broj ljudi. Mnogo toga je urađeno u protekloj deceniji da se strip približi osnovcima i srednjoškolcima, ali ima još dovoljno marketinškog prostora i neiskorišćenih ideja koje ne zahtevaju značajna ulaganja i kojima bi sami izdavači mogli da se pozabave. Naravno, nije to lako u državi koja ne favorizuje kulturu, ali osvrnuo bih se na činjenicu da pomenute festivale organizuju uglavnom udruženja građana sa skoro nikakvom pomoći Ministarstva kulture. Kada bi broj novih čitalaca, a oni su najbitniji, bio proporcionalan broju festivala, mogli bismo reći da je strip izdavaštvo u Srbiji ušlo u novo Zlatno doba (prethodno se okončalo krajem 80-ih godina prošlog veka). Za sada možemo reći da je renesansa srpskog strip izdavaštva probudila neke čitaoce koji su i ranije drugovali sa stripom, i dovela neke nove. Za ove druge smo imali tu sreću da nam je vetar u leđa dolazio iz holivudskih studija.
Da pomenem još i to da se, kako bismo strip „doneli“ novim čitaocima, udružujemo sa kafićima (već je par njih u Nišu dobilo ili će dobiti strip-kutak), bioskopima…
Šta mislite zašto je deveta umetnost toliko skrajnuta?
Kombinacija finansijskog momenta (praznih novčanika) i kulturnih institucija u kojima najčešće sede ljudi za koje strip počinje i završava se sa Alanom Fordom i Mirkom i Slavkom. Da ne pominjem činjenicu da je nacionalne medije izuzetno teško zainteresovati za ono što se ne dešava u prestonici.
Jedan od najvećih izdavača je upravo Darkvud, stoga nas zanima koliko sarađujete sa internet portalima i koliko to pomaže?
Internet portali, fejsbuk stranice, sve pomaže i sve je neophodno u oživljavanju strip scene. Za mlađe naraštaje fejsbuk je svakodnevica, fejsbuk vodi do sajtova poput vašeg, itd. Fantastično je (da namerno upotrebim tu reč) koliko entuzijazma ulažete da vaš sajt i fejsbuk stranicu učinite aktuelnim.
Koja izdanja se najbolje prodaju i šta mislite zbog čega?
Količinski gledano u našoj striparnici najprodavanije su mange, odmah zatim junaci Bonelli škole. Dakle, kiosk izdanja. Opet, sve se mora staviti u kontekst cene. Ukoliko posmatramo izdanja kojih nema na trafikama najprodavaniji su tzv. trejdovi američkih superheroja (Osvetnici, Liga pravde, Dedpul, Panišer, Supermen, Betmen…), odmah iza njih su klasici stripa poput Modesti Blejz, Korta Maltezea, Bluberija, Kena Parkera, Mort Sinder, Valerijan… Tradicionalno dobro se prodaju horori, pa je tako jedna od Darkwoodovih najprodavanijih edicija upravo Jezovnik čije stranice krase crteži velikana poput Ortiza, Korbena, Rajtsona… Da ne zaboravimo komični strip- Iznoguda, Gašu, Marsupilamija…
Kako to da ste se odlučili na luksuzna izdanja s obzirom na to kakve su platežne moći u Srbiji?
Određeni procenat naših izdanja nazvao bih luksuznim, ali taj procenat nije tako veliki. Ostala izdanja koja tako deluju su zapravo na zapadnom tržištu tvrdokoričene verzije mekokoričenih izdanja. Objavljujemo i objavili smo veliki broj strip klasika koji će u porodici ostati generacijama. To jedino i ima smisla. Kada govorimo o nekoj prosečnoj ceni tvrdokoričenog, ili čak i luksuznog izdanja… Dve bioskopske karte, kokice, sok, i prevoz do bioskopa, i već smo skoro dostigli prosečnu cenu jednog tvrdokoričenog izdanja kojem ćete uvek moći da se vraćate. Naravno, podsetio bih vaše čitaoce da u našem portfoliju pored jeftinijih mekokoričenih (koja po kvalitetu štampe i pratećih sadržaja ne zaostaju za tvrdokoričenim), imamo i kiosk izdanja.
Koliko mogu pomoći predavanja na temu stripa u svrhu da se izađe iz tog geta, gde su ljubitelji istog posmatrani kao čudaci?
Više se ne nalazimo u situaciji da ljubitelje stripa neko posmatra kao čudake, ali to nam odavno i nije cilj. Cilj je prići mlađim, novim čitaocima. Dakle, temama predavanja, i svrsishodnim marketingom zainteresovati mlađe čitaoce za učešće na predavanjima i sličnim okupljanjima. Nije to neka nova, velika nauka, ali jeste nešto na šta bi valjalo obratiti pažnju, i što možemo da naučimo posmatrajući ona tržišta koja su decenijama ispred našeg.
Koji su vaši omiljeni junaci ili bolje stripovi, jer strip je junak sam za sebe?
Uh, znao sam da će biti i teških pitanja. Recimo da postoje omiljeni autori i stripovi. Neke danas volim iz nostalgičnih razloga, a nekima se i dalje vraćam otkrivajući ih iznova. Za početak- i dalje volim ono na čemu sam do određene tačke rastao, a to su junaci Bonelli škole. I dalje se rado vraćam nekim klasicima pojedinih Bonelli serijala. Kada je reč o nezaobilaznom Zagoru tu je grafički roman Ticijana Sklavija- Demon ludila, kada je reč o Mister Nou tu su priče Ananga, UFO, Crvene senke (opet Sklavi), dosta priča o Dilanu Dogu… Ken Parker (odnedavno i u izdanju Darkwooda) mi je jedan od omiljenih strip serijala… Američku školu sam, otprilike u isto vreme, otkrio uz Spajdermena Džona Romite Seniora, Derdevila Frenka Milera, Stvorenje iz močvare Bernija Rajtsona… Francusko-belgijsku školu uz Bluberija, Mek Koja, Džerija Springa, Lika Orijenta, Gašu, Krcka… Američki sindikalni strip je priča za sebe… Rekoh, teško pitanje. Navešću još samo par omiljenih autora, što scenarista, što crtača… Foster, Sikls, Kanif, Robins, Prat, Hogart, Ajzner, Tot, Bjusema, Nebres, Kejn, Ortiz, Parlov, Kuk, Leb, Sejl, Berardi, Milaco… jesam rekao Tot?
Prošle godine smo obišli vaš Striporama fest. Imali ste sjajne goste i odlične izložbe. Šta nas očekuje ove godine?
U vreme dok odgovaram na vaša pitanja rezultati konkursa Ministarstva kulture nisu bili objavljeni, a od njih će umnogome zavisiti šta ćemo od planiranog moći i da sprovedemo u delo. Umesto najave, podsetiću da su prethodnih godina Niš i Srbiju posetili Luiđi Pikato, Điđi Kavenago, Viktor Bogdanović, Marko Soldi, Daniel Atanasov… brojni domaći autori (neće se naljutiti što ih ne nabrajam, ne bih da izostavim nekog od njih), organizovali smo nekoliko desetina izložbi, predavanja… obeležili 30 godina Dilana Doga u Srbiji…
Šta mislite gde se nalaze domaći crtači i scenaristi u odnosu na strane?
Reći ću samo ovo- u biografiji crtača sa ovog podneblja koji želi da radi za inostranu izdavačku kuću vrlo je koristan podatak da potiče iz Srbije. Broj naših aktivnih crtača koji rade za najveće evropske, pa i svetske strip izdavače je zaista neverovatan. Ne bih da licitiram sa konkretnom brojkom, ali u pitanju su desetine autora. Najbolji izvozni proizvod srpske kulturne scene jesu strip crtači.
Šta današnja svetska scena ima da ponudi, pošto izdanja koja viđamo su većim delom legendarne sveske ili serijali. Šta je zaista novo?
Pozitivnih ispada je uvek bilo, i biće ih. Kvantitet stvara nove generacije čitalaca i kvalitetnih autora. Kvantitet je dobio i novu dimenziju od trenutka kada su čitaocima nove strip priče postale dostupne i kroz web-stripove. Danas je teško pratiti sve novo što se dešava na strip sceni, i raduje me što je to tako. Ima ostvarenja koje se izdvajaju tamo gde je to najteže, u superherojskom stripu, poput Betmena Toma Kinga, Skota Snajdera i Šona Marfija, u krimićima poput Parkera Darvina Kuka, hororu poput Lokota i ključa Džoa Hila… Džef Lamir je priča za sebe… Ono što radi Mani Larsene je liga za sebe…
Da li kompjuterizovane izrade crteža uništavaju kvalitet crteža, uzimaju li mu dušu?
I kompjuter je samo alat u službi umetnosti, ne nužno dobar, niti nužno loš. Lično, dopada mi se misao italijanskog strip crtača Stefana Andreučija- volim neizvesnost koja postoji dok povlačim liniju na papiru. Ne volim momenat u kojem je kompjuter u rukama umetnika samo sredstvo za što bržu produkciju.
Fantastika u stripu je skoro neizbežna, šta mislite da li je to razlog što strip nije u mejnstrimu?
Fantastika i strip jesu oduvek drugovali, išli ruku pod ruku, bolje reći. I sada to rade. Ono za šta su filmu potrebni milioni dolara, strip postiže u nekoliko poteza četkice. A ljudi su oduvek voleli da pripovedaju kroz fantastične događaje i likove, otud i to često prožimanje. Strip nije u mejnstrimu u Srbiji, na tržištima gde se mnogo više ulaže u kulturu to nije slučaj.